Ovih dana istorija se ponavlja. Bezvredne papire će uskoro izbaciti u opticaj. Grad juri "200 na sat" a nigde ne stiže. Parola "Ne, brže od života" nije urodila plodom jer "Motori" ne čuju od buke i tvrdoglavosti. "Mjesec lopov" nikada neće prestati da krade a ni bacanje starih "cigli" na njega ne može da ga zaustavi.
Zauljili smo previše naše krvne sudove pa nam je ponovo teško da svarimo jabuku. Zasladili smo život kilogramima šećera i dobili insulin za koji se nema para a koje su potrošene na pakle cigara da bi se i pluća obradovala. Teško je narodu koji se privikava vodi sa manje soli i ulja. Kažu umreće. Neka, naćiće se neke humanitarne organizacije koje će se pobrinuti za svoje bolesnike koji traže ponešto i za jetru da je ne poštede a za kamen u bubregu će lako. Odlazak u mračne delove grada i u obližnje kockarnice će taj problem da reši.
Nostalgičari padaju u trans zbog poznatih mirisa u vazduhu, zbog lepih trenutaka koje ponovo doživljavaju i dive se urednim polupraznim rafovima u prodavnicama. Otišli su da slušaju stare pesme.
V: Kako se osećate povodom ove situacije u Srbiji?
P: Nikad bolje. Putujem u selo ovih dana da obnovim poljoprivredu. Potrošio sam poslednjih 500 dinara na seme.
V: A šta ćete za đubrivo? Trebate i đubrivo da kupite.
P: Eee, da si ti meni živa i zdrava. Lako ću ja za đubrivo. Komšija će da odvoji od krava i od ovaca za moju baštu a za spanać ću ja.
V: Hm, dobro. A šta mislite o vladi?
P: Nemam komentar. Mogu samo da dođu da doniraju za spanać.
