Kada se potroše riječi, pa se više ne vjeruje ni u djela. Kada sve što radiš, radiš protiv sebe. Kada ti niko ništa ne vjeruje, a ti se lomiš da pokažeš kako govoriš istinu. Kada želiš, a nemaš i ne možeš.

Дође и прође.

Све што у животу дође, мора и да оде. Не започиње човек ову трку са циљем да изгуби. Али да победи не може. Може евентуално само да буде нерешено. Не функционише живот тако, да можеш једноставно да нађеш сајт са читовима. Живот читује, ти само узалуд покушаваш.

Све,сваки тренутак среће, проткан надом, суђено му је да буде пресечен у неком догледном времену. Шта и колико год да имаш,увек нешто фали. То је проклетсво људско, то што душа никад није сита. А има ствари које у сваком тренутку могу да компензују недостатке. Само што их не ценимо док не прођу. Не оду. А као што рекох већ,све што дође...
Ретки су срећници који препознају срећу и задрже је. Остаје после губитка неки благи осећај узалудности,који је увек ту. Са њиме лежеш, са њим се и будиш. И машташ. О неким прошлим временима, у којима си имао то што сада немаш. Утеха се тражи у стварима које могу да подигну на ванземаљски ниво, ономе што омогућава души да напусти сивило у коме је, макар на кратко. И није сутрадан мамурлук то што те мучи,већ онај распали осећај да си се вратио у стварност у којој не можеш ништа,ма баш ништа да промениш. Али углавном онај горе једну велику тугу замени кратком срећом, врло брзо. Углавном.