Standardna ekipica okupljena na svima dobro poznatom mestu, obično na stanu kod lika koji sam živi. To što sam živi ne znači da je uvek sam nego da ni sa kim ne deli kiriju i troškove, a usputnih cimera ima podosta i svima je dao da kopiraju ključ u slučaju da neko ima pauzu između predavanja i vežbi ili je nekom hitno potreban jebodrom.
Svakodnevno se okupljaju da cirkaju vopsa, purnjaju vutru od lokalnog lerdija, puštaju Žareta i Gocija i igraju PES. Komšije ih mrze, policija im ponaosob svakom napamet zna registarski broj lične karte i ime oca. Ali to njih ne dotiče jer su previše pijani i naduvani da bi bilo čudno da ih boli kita za nešto. Osim kad nestane Meraka, skanka i koju formaciju da stave kod Olimpika iz Marseja i da li Mandanda treba da bude u prvoj postavi.
- Komšija, opet ovi džunglaši divljaju?
- Ma da, evo pustili Barabu od Žareta i Gocija. Moram priznati da sam se navukao na rstva, slušao sam je ceo dan na Jutjubu.
- A da mi ipak zovemo policiju?
- Ma jok, prošli put kad su došli, ovi ih uvukli unutra pa ih ponapijali i napušili. Video sam da je jedan od njih i do dragstora išao po još piva.
- Iju, pa kako mogu tako?!
- Ne znam stvarno, odoh i ja, zvali su me večeras na druženje, biće tatabanja!
Metalci, gotičari, rokeri, pankeri i sl.
Svi ljudi sa gitarama ili bez gitara koji skaču i tresu glavama sa kosom dužom od 15 cm, išarani, izbušeni, drugačije još nazvani i drekavci.
Deda (koji je i izmislio ovaj izraz): Opet slušaš te džunglaše i drekavce. Stišaj de to malo! U moje vreme...(sad krece pripovedanje dogadjaja od četres' pete pa do danas, ja odustanem, ugasim tv i odem da spavam) i onda raspali neku od Mehe Puzića uz setno i ponosno: "E toooo je bila muzika!"
