Po istoricarima najstarije knjizevno delo na svetu. Radnja se desava u Mesopotamiji, gde je Gilgames bio daleko najzajebaniji lik u kraju (jedini je u to vreme ima Air Max, kupio mu cale u Segedinu), i isao on po svetu i jebao svima keve i udarao reket... Dok nije nasao na neku sumu gde je sa medvedima, lavovima, ajkulama, drakulama ziveo Enkidu, divljak koji sa ekipom jede sitnu divljac, pije vodu s potoka, Ima malje po celom telu, laje... I naravno pokace se tu Gilgames i Enkidu, i dobije ferku Enkidu!
Tu se uortace njih dvojica, i krenu po svetu da jebu keve...
Neuspeli pokušaj pravljenja epske pesme.
Pošto narodnim pripovedačima s one strane Turske nikad nije išlo da slože pristojan deseterac, lokalni pripovedač je zgut'o šaku ''pustinjske travice''(prapreteča današnjeg esida), očerupao pelikana (odatle vodi poreklo ime poznate forme za kancelarijski pribor), i, u pesničkom zanosu, počeo da zapisuje ep dostojan Kim Il Sunga. No, pošto se navuk'o na pustinjsku travicu, što je više pisao, sve je više gutao travice. Ono što je usledilo, izazvalo bi čak i Hajnriha Šlimana da se fejspalmuje, prekrsti, nategne svete vodice, namigne kraljici Viktoriji, udari glavom u telegrafski stub i pojede živu vevericu te isere lešnik.
''Njegov strah je kao zavijanje oluje,
dahom njegovih usta šumi drveće,
strašno šumi njegovo dahtanje,
svako ko zalazi u šumu kedrova,
boji se strašnog čuvara šume''- Mislim, ŠKK?
