Pojava naizgled dijametralno suprotna osvejednavljanju, a suštinski kompatibilna sa njom. Može se ilustrovati kao guljenje luka: jedan po jedan sloj se postepeno ljušti i odstranjuje, sve dok se na kraju ne ukaže srž istinske ljudske prirode (ne duša, bre, nego animalna ćud), zaustavljene na stepenu instinktivnih borbi za opstanak i očuvanje gole egzistencije, dok su sve druge kasnije nakalemljene ljuske spale zbog nepotrebnosti i nekomfornosti.
E da, komfor, tu smo. Potrebno je pod hitno osloboditi se korova, da bi se kroz život i pogotovo kroz ljudske odnose lakše kročilo i da bi se i druge, globalne, nepotrebne prašume lakše krčile (nasuprot sveopštem shvatanju – lakše se diše bez njih). Standardi treba da se srozaju i opadnu toliko da se pretvore u svoju suprotnost. Sva ona nerealna očekivanja treba ukloniti, sve idealističke zamisli, plemenite ideje, uzvišeni planovi i plemenite zakletve iz mladosti - sve to treba da nestane, nošeno erozijom, na klizištu sveobuhvatnog propadanja moralnih načela, tradicionalnih običaja i arhaičnih vrednovanja.
Nije to ništa posebno - kao turpijanje noktiju, guljenje peta, piling, brijanje – i ovo je skidanje grubog, mrtvog i nepotrebnog tkiva. Toliko je ljepše bez njega. U larpurlartističkom dobu to je ionako jedino važno. Čemu okoštani ideali?
Nismo dakle suočeni samo sa globalnim zatopljenjem, nego i sa globalnim oguljenjem. Obogaljenjem.
