
Речи које те као малог највише усреће, без обзира да ли долазиле од бабе, деде, родбине, кумова или неких породичних пријатеља. Те речи су разлог што си их издржао и слушао претходних пар сати.
Ни дешава се ретко чак и да се правиш да нећеш да узмеш, чисто формалности ради.
1: Пиле бабино, јеси румен као јабука (штипкајући успут за образ), сад ће бака да те почасти, ево ти за чоколаду.
2: Стварно није требало баба, ал' хвала.
1: Ајде кумић узми, нека ти буде за чоколаду.
2: Нека, не треба.
1: Ма 'ајде кумић, узми.
2: Па добро куме, кад већ тако наваљујеш, хвала, стварно није требало.
Речи бабе док ти на растанку гура хиљадарку у џеп.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.