Stefan Nemanja nije nudio pomoć u krstaškom ratu, već u eventualnom napadu na Vizantiju. Nemanji je bio propuh u skrotumu za krstaški rat.

Znam. U Bugarskoj nije postojala nikakva revulucionarna vojska, već skup od nekoliko likova koji su se zanosili takvim idejama. Poprilično neozbiljna stvar, što se i videlo 1876. :)

Bitka kod Karansebeša (današnja Rumunija) odigrala se tokom noci 17. septembra 1788. godine između više delova austrijske vojske.

Oko 100.000 austrijskih vojnika ulogorilo se oko grada Karansebeš. Husari (konjica) koji su prešli reku Tamiš u cilju izviđanja pristustva Otomanske vojske naišli su na grupu Roma koji su im ponudili rakiju. Husari su kupivši veliki broj buradi rakije napravili veselje.

Austrijska pešadija je uskoro i sama prešla reku i videvši žurku, zatražili su rakije i za sebe. Husari su to odbili i napravili su od buradi barikade oko sebe. Neko od vojnika je ispalio hitac koji je sve uzbunio. Ubrzo je došlo do puškaranja između dve strane a celu situaciju je pogoršalo to što je neki vojnik iz pešadije povikao "Turci!!! Turci!!!". U nastaloj panici vojnici sa obe strane su počeli da beže.
Kako je austrijska vojska bila sačinjena od Italijana, Slovena i drugih manjina nastojanje austrijskih oficira da zaustave metež i njihove komande "HALT! HALT!" protumačene su kao uzvici "Alah! Alah!".
Da bude još gore artiljerija je otvorila vatru po svojim vojnicima misleći da otomanska vojska napada. U mraku vojnici su pucali na svaku senku koju su videli. U opštoj bežaniji i sam austrijski car Josif II je pao sa konja.

Dva dana kasnije kada se otomanska vojska pojavila kod Karansebeša imala je i šta da vidi. Ne manje od 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika austrijske vojske je ležalo na zemlji.

Путник у заробљеништву

Радомир Путник, велики српски генерал Првог светског рата, умало је допао аустроугарског заробљеништва непосредно уочи почетка рата. Спасао се само захваљујући веома погрешној оцени начелника главног аустроугарског генералштаба…

У лето 1914. године војвода Радомир Путник налазио се на лечењу у бањи Глајхенберг. Када је српској влади уручен аустријски ултиматум она је одмах позвала Путника да се врати у земљу. После низа непријатности са властима и могућности да буде задржан као ратни заробљеник Путнику је ипак дозвољено да се врати у Србију. Живко Павловић сматра да су за ово заслужне дипломатије сила савезница док је аустроугарски генерал Алфред Краус у својој књизи "Из теорије и праксе у ратној вештини" пренео речи начелника главног генералштаба Конрада: "Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској."

Hatakaran, da ti ja kazem jednu cinjenicu. Tetka Drol je musko.

Hatakaran, da ti ja kazem jednu cinjenicu. Tetka Drol je musko.

Perčin je kroz istoriju vekovima bio jedina i univezalna muška frizura. Moda nošenja kratke kose kod nas relativno je nova i traje znatno kraće nego što je bio običaj da muškarci budu dugokosi.
Isprepletena kika puštena niz leđa predstavljala je, na simboličan način, muškost i snagu. Svi junaci narodne poezije i drugih predanja bili su brkati, bradati i - dugokosi.
- Navodno je prvi kod nas perčine zabranio Karađorđe - kaže etnolog Dragomir Antonić. - Razlog je bio u tome što su u borbama Turci mogli da uhvate protivnika za perčin i tako mu lakše dođu glave. Kada je to video, vođa Prvog srpskog ustanka naredio je da svi ustanici odseku perčine. Međutim, i Turci su imali običaj nošenja ovog muškog ukrasa, pa je jedna od pretpostavki da je perčin ukinut i zato da bi se naši bojovnici i vizuelno razlikovali od Turaka.
Prema drugim izvorima kod Crnogoraca je tu odluku doneo vladika Petar Petrović Njegoš, a motivi su bili isti.
Od 1810. godine, kada je ovaj Karađorđev nalog stupio na snagu, u narodu je bilo mnogo opiranja toj ideji. Proces je išao veoma sporo, jer je poznato da se Srbi veoma teško odriču tradicije. Zato je kasnije i knez Miloš Obrenović, tokom svoje druge vladavine (1858-1860. godine), potvrdio ukazom Karađorđevu odluku, ovog puta proširivši je na sve muške glave, a ne samo na vojsku. Istovremeno, Miloš je naredio da svi muškarci moraju da puste brkove!
Kada je u zapadnim zemljama, poput Francuske, uveden novi način šišanja muškaraca, istovremeno su uvedene i perike odnosno lažna kosa, koju su nosili velikodostojnici.
Nastanak same reči perčin očigledno ima veoma davne korene. Najviše asocira na reč pero ili peraje. Kako nam je objasnio istoričar i lingvista Radovan Damjanović, autor knjige ”Srpsko-srpski rečnik”, ovi termini asociraju na udaranje, jer peraje udara po vodi, a pero po vazduhu.
- Perčin liči na bič, a bič služi za udaranje - podseća Damjanović. - Vrhovni slovenski bog Perun bio je
gromovnik, odnosno udarao je gromovima.
Damjanović posebno naglašava da ovo nije turska reč, kako neki pretpostavljaju, i da uopšte turcizmima dajemo veći značaj nego što je to objektivno stanje stvari. Kako on naglašava, činjenica je da su Turci doneli mnoge termine na naše podneblje, ali da su takve reči persijskog porekla. A, persijski jezik spada u indoevropske jezike.
Neizostavan deo muškog dostojanstva uz perčin dugo je bila i brada. U pravoslavlju je ostala kao neizbežan deo svešteničkog izgleda, dok su je katolici ukinuli. Taj gest bio je jedan od razloga za raskol među hrišćanima 1054. godine.
Među antičkim Grcima brada je preovladavala dok na vlast nije stupio Aleksandar Makedonski. On je svojim vojnicima naredio da se briju, jer ih u borbi prsa u prsa neprijatelj neće lako dohvatati. Ali, postoje i tvrdnje da je veliki vojskovođa bio ćosav, pa da su njegovi generali počeli da se briju ne bi li se dodvorili vladaru.
Kod nas je dugo najbrutalnija i najteža kazna bila čupanje brade. Ostalo je zabeleženo da je ovu kaznu primenjivao i car Dušan. U njegovom zakoniku za krivca je bilo posebno poniženje ”da se opali”, odnosno da mu je osmudi brada. To bi ga posebno obeležilo, jer su svi u njegovom okruženju bili bradati. Zato je dugo bilo nezamislivo da muškarac ne pušta bradu. I, ona je spadala među osnovne znake muževnosti, a kod starijih osoba je i bila ”pečat” mudrosti.

Punđa i vaške

Ženska frizura koja se kod nas najviše zadržala bila je kika uvijena u punđu. Žene prošlih vekova često su čak i mastile kosu da bi bila sjajna. I ovaj običaj je ukinut početkom 19. veka u vreme vlasti kneza Miloša, jer je takva kosa bila idealno leglo za vaške.