Poezija
Rekli o sajtu
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.
Jer sutra će danas postati juče,
Kao što je juče danas bilo sutra
R.Amadeus
Šekspir možda deluje izvikano, ali to je tako zato što ga skoro niko ozbiljno nije ni čitao.
Do dana današnjeg je ostao neprevaziđen jer je demistifikovao bolju verziju života.
Šekspir - CXXI Sonet
Bolje rđav biti - nego smatran tim,
Jer i dobrog, da je rđa, krive svi,
Zašto raspršiti uživanja dim
Koje osuđuju drugi, a ne mi?
Šta mari kad moja osećanja sva
Krive oči drugih gledaju za zlom?
Il' kad moju slabost uhoditi zna -
Slab, koji zlo vidi i u dobru mom?
Ja sam ono što sam i u tome sav.
Moju grešnost oni cene sa svog tla.
Možda su svi krivi, a samo ja prav.
Ne shvata im moja dela mis'o zla.
O, zlo nije opšte, ni svi ljudi zli,
Niti uživaju u zlu, ko ni mi.
Šekspir - CXVII sonet
Okrivi me da sam sasvim propustio
Da nagradim tvoju veliku dobrotu,
A za ljubav tvoju zaboravan bio
Za koju me vežu konci u životu;
S ništacima da sam sklap'o družbe duge
I davao svetu ono što je tvoje;
Da sam diz'o jedra za vetrove druge
Ne bi l' me od tebe uzeli pod svoje.
Stavi mi na teret sve te moje greške,
Dokazima dodaj i sve sumnje same;
Dovedi me pred sud tvog oka, al' teške
Kazne ne izrekni - od mržnje i tame.
Praštaj, to je samo moja kriva duša
Htela vernost tvoje ljubavi da kuša.
Šekspir - CXX sonet
Što jednom beše svirep prema meni
Sad mi koristi; a tada zbog tuge -
Jer moji živci ne behu gvozdeni -
Ja klonuh skoro u očaje duge.
Ako si bio zlom potresen mojim,
Kao ja tvojim - podneo si pak'o;
A ja, tad tiran, ne htedoh da spojim
Tvoj udes s onim mojim istim tako.
O, tad da me je noć našega jada
Setila kako tuga bolje zida -
Brzo bih tebi ko ti meni tada,
Poslao melem kajanja što vida.
Neka naš sukob ima zakon prosti:
Ja sve opraštam i ti sve oprosti.
Šekspir - CXXII sonet
Beleške meni više ne trebaju
Jer si opisan u mom mozgu jasno,
A taj će opis ostati dok traju
I moji dani dok ne bude kasno,
Ili bar dokle priroda dozvoli
Mozgu i srcu mome da postoje,
I dok smrt i njih sasvim ne ogoli
Tvoj lepi spomen čuvaće njih dvoje.
Zapis ne može verno da te ima,
U raboš da te režem - to ne primam;
I zato sam te i dao drugima,
A tebe mozgom i srcem tek imam.
Podsetnik da mi treba - znak bi mog'o
Da bude da sam zaboravan mnogo.
Šekspir - CXXIII sonet
Ne hvali se, Vreme, da se menjam ja;
Te piramide, moćne, koje znamo
Meni nisu novo čudo koje sja:
Već staro ruho prevrnuto samo.
Život nam je kratak, zato se za čas
Divimo svemu starom, što su dali,
I smatramo novim, stvorenim za nas,
Mada smo za to i ranije znali.
Svoj ti prkos stavljam pred arhivsku draž
I ne čudim se ničemu u svetu;
Tvoja dela, tvoji zapisi su laž
Jer ih tek sazda u brzome letu.
Zakletve evo: uvek veran biću,
Uprkos tvojoj kosi i tvom biću.
Šekspir - XV sonet
Kad pomislim samo: sve što raste da je
Savršeno tek u malom trenu živom,
I da pozornica - svet je, koja daje
Predstavu pod tajnim zvezdanim uplivom;
Kad vidim da ljudi rastu nalik bilju
I da i njih isto nebo krepi, slabi,
Da im mlad sok brzo stiže starom cilju
A njina lepota u zaborav grabi;
I misao na tu stalnu menu tada
Slavi blago tvoje lepote mom oku,
Dok vreme sa smrću dogovore sklada
Da tvoj dan pretvori u ponoć duboku.
Zbog tebe s vremenom moj rat sada traje:
Što ti ono uzme, moja hvala daje.
Šekspir - XXXIX sonet
O, nije skromno o tebi pevati,
Kada si ti sav - bolji deo mene.
Šta bi ti mogle samohvale dati?
A hvale tebi - nisu li sopstvene?
Mi zato treba da smo odvojeni,
Da bih mogao - i mimo ljubavi -
Ko neznan tebi i ti neznan meni:
Da odam hvalu koja tebe slavi.
Rastanče, kakva patnja ti bi bio
Kad tvoje tužno vreme ne bi svetu
Stvoreno bilo da bi ljubav snio -
Koja mu vara i vreme i setu.
Rastanak deli voljenog na dvoje:
Na odsutnoga, al' u srcu što je.
Šekspir - LIV sonet
O, još je lepša lepota lepoga
Zbog svih ukrasa što joj vreme daje!
Ruža je lepa, al' je lepša stoga
Što u njoj slatki miris dugo traje.
I divlja ruža lepu boju ima
Kao i ruža što mirise stvara,
I nju na trnju radost obuzima
Kad joj dah letnji pupoljke otvara.
U izgledu je njena sva čar samo,
Te nevoljena svene, beskorisna.
A smrću ruže kojoj miris znamo
Tek stvaraju se čar i bit mirisna.
Kad ti lepota svene i posivi,
Tvoja će vernost kroz moj stih da živi.
Šekspir - LX sonet
Kao što vali jure žalu svome,
Tako nam jure svom satu minuti:
Svaki zauzme mesto prethodnome
I polako se u večnost uputi.
Čedo, kad jednom sa svetlošću sine -
Puzi zrelosti, a kad je zaima:
Na njega stremi strašna kob sudbine
I vreme svoj dar svetu - oduzima.
Vreme - potamni lepote i zgode,
Na svakom lepom čelu brazde stvara,
Proždire divne retkosti prirode
I svojom kosom sve živo obara.
Al' ovaj stih će večno da pronosi
Hvalu tvom liku, uprkos toj kosi.
Romeo i Julija - odlomak
Zemlja je prirode majka, al', i njen grob;
Na istom mestu i ukop i plodni drob:
Iz utrobe zemlje porod svake građe
U nedrima njenim svoju hranu nađe:
Iako različna - sva joj deca vredna,
A, neka su, bogme, sjajna, izvanredna.
O, velika dobra krase kamen, travu,
Ako li im nađeš samo svrhu pravu:
Jer na zemlji nema tako loše stvari
Koja ovom svetu ništa ne podari;
Niti tako dobre da u lošoj svrsi
Sve prirodne konce svoje ne zamrsi.
I sama vrlina zna porok da bude,
Ako je u službi rđave pobude;
A porok se katkad izvuče iz blata,
Ako se kroz delo za vrlinu hvata.
(Kako vam drago, II, 7)
To je sve što tražim;
Uz uslov da isplevite iz sebe
Ukorenjeno opšte mišljenje
Kako sam mudar; pa mi ovlašćenje
Široko kao vetar uručite
Da smem da duvam k'o sve budale,
Na koga hoću ja; pa onaj koga
Najviše šinem, da se najviše
On baš i smeje. A zbog čega to?
Pa to je jasno kao put u crkvu.
Jer kog budala mudro pogodi
Bio bi lud - ma kol'ko pogođen -
Ne čini li se nevešt. Vid'la bi se
Inače ludost mudroga i tamo
Gde je nasumice gađala budala.
Šexpir bio gej i pisao sonete nekom muškom liku.
Therefore henceforth ergo ipso facto lorem ipsum quid pro quo
ti si gej isto aaaa
Što se pomenutog Šekspira tiče, on je stvarno demistifikovao bolji život.
Svi treba da ga čitaju.
“Svet je zanimljiv onoliko koliko smo mi radoznali.”
(Mera za meru)
KNEZ: Nadaš se, znači, da će te gospodar
Anđelo ipak pomilovati.
KLAUDIO: Melema drugog sem nade, za sužnja
Zlosrećnog nema: iako mi nada
Zagreva dušu, spreman sam da mrem.
KNEZ: Budi samo za smrt, pa ćeš tako
Il' život il' smrt lakše podneti...
Životu reci ovo: "Ako tebe
Izgubim, s tobom ode i neka stvar
Koju bi samo budala čuvala:
Znaj da si samo dašak, podložan
Ćudima raznim naše atmosfere
Koja ti telo - tvog duha stanište -
Iz časa u čas kinji bezdušno:
Šta si ti drugo do pajačić smrti?
Ti tegliš za nju dok je izbegavaš,
A pri tom srljaš u njen zagrljaj...
Plemenit nisi, jer našu otmenost
Odgajile su niskost i prostota...
Ni hrabar nisi - ni govora o tom! -
Jer od straha mreš samo kad ugledaš
Malecki onaj rašljasti jezičak
Zmijice bedne; tvoj odmor najbolji,
Odmor što često tražiš, jeste san -
A strahuješ od smrti, dok ona
Zapravo nije ništa drugo od sna!...
Nisi što jesi, jer se sastojiš
Od sto tisuća i više sićušnih
Čestica što iz prašine potiču...
Ni srećan nisi, jer ono što nemaš
Nastojiš steći, a ono što imaš
Zaboravljaš da imaš... Ni pouzdan
Nikako nisi, jer i tvoja narav
I tvoje telo čudno se povode
Za mesečevim menama... Ako si
Bogataš, ti si bedni siromašak,
Jer se i ti, k'o magarac nesrećni
Što nosi breme, vazda povijaš
Mučno i bolno pod teškim teretom
Bogatstva svoga - al' na kratkom putu,
Na čijem te kraju rastereti smrt...
Ni prijatelja nemaš, nijednog,
Jer čak i tvoja utroba što ti se
Za bedra drži kao pijan plota
I što te gazdom svojim naziva,
Proklinje nazeb, gorušicu, čir
Što dave - što ti odmah ne skrate vek!...
Ni mladosti ni starosti ti nemaš,
Već nešto k'o san posle obeda
U kojem samo snatriš o obema -
Jer blažena ti mladost, starmala,
Prvenstvu teži starosti sipljive,
Proseći od nje malo milostinje:
A kada dođe starost sa bogatstvom,
Tad više nema ni strasti ni žara
Niti lepote, da bi uživao
U bogatstvu svom... I čega još ima
U tome što se životom naziva?
Da, tisuće još smrti kriju se tu!
A plašimo se smrti što sav taj
Nesklad, zanavek usklađuje.
KLAUDIO: Ponizno vam hvala, prečasni
oče...
Iz toga sledi: kad molim za život
Ja, znači, tražim smrt - a tražeći smrt
Nalazim život; pa neka mi dođe!
Da Te Ulepšavam To Za Tebe Nije
Šekspir - sonet 83
Da te ulepšavam - to za tebe nije,
te ja ne podizah lepotu tvog lika;
Da prevazilaziš, znao sam ranije,
sve ponude prazne pesnika dužnika;
Presta hvala moja da te zapljuskuje,
da ti bićem svojim pokažeš načisto
koliko sad novo pero podbacuje
kada o vrednosti tvojoj peva isto.
Ti ćutanje moje primaš ko greh dugi,
a ono je moja slava, jer kad ćutim
ne škodim lepoti tvojoj, dokle drugi,
život bi da slave grobom zamrznutim.
U jednom tvom oku ja vidim čar višu
no u hvali što je ti pisnici pišu.
Kad Moje Srce Stane
Šekspir - sonet 22
Ogledalo me neće uveriti
da sam star - dok si ti vršnjak s mladošću,
al' kad vremena brazde stekneš i ti,
primiću i ja brzo smrt ko gošću.
Jer sva lepota što tebe pokriva
lepo je ruho mog srca što snuje
u tebi, ko što tvoje srce sniva
u meni - te nam doba sjedinjuje.
Stoga se čuvaj, kao što se i ja
čuvam radi tebe, a ne sebe radi,
jer nosim tvoje srce što se svija
uz mene ko uz majku porod mladi.
Kad stane moje srce, onda shvati,
da će i tvoje srce sa njim stati.
Kad Te Budan Snevam
Šekspir - sonet 43
Što više žmurim, oči bolje vide,
jer ceo dan ne vide što gledaju;
Al kad ih sklopim, tvoj lik u njih ide,
zatvorene te jasno osećaju.
Kad i sen tvoja tamu svetlom čini,
te u mom oku sklopljenom sja čilo,
kakav bi prizor na dnevnoj vedrini,
divan i blistav - tvoje biće bilo.
Kako blaženo oči bi mi sjale
po živom danu da te smotre zene,
kad i u mrtvoj noći su sen znale
tvoju da vide, u snu, zaklopljene.
Svi dani su noći – dok te ne ugledam,
sve noći dani – kad te budan snevam.
Neko Se Gordi Rodom
Šekspir - sonet 91
Neko se gordi rodom, il' veštinom,
neko bogatstvom, snagom što je ima,
a neko ruhom po modi, il' psinom,
sokolom neko, a neko konjima.
Svaka ćud ima zadovoljstvo svoje
u kojoj radost pronalazi eto,
al' sve to nije pak merilo moje,
ja nečim boljim nadvisujem svet to.
Tvoja je ljubav viša no rod svaki,
lepša no ruho ili blago što je,
draža no soko il' što konj je laki,
kad imam tebe - sve su sreće moje.
Samo sam jednim nesrećan - što sve to
može mi s tobom biti oduzeto.
O Ružo Moja, U Svetu Golemu
Šekspir - sonet 109
Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.
Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.
Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;
O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu.
Oko Moje Drage
Šekspir - sonet 130
Oko moje drage ko sunce ne blista,
od korala mnogo bleđe joj usnice,
grudi su joj tamne naspram snega čista,
kosa ne od zlatne, već od crne žice;
Video sam belih i crvenih ruža
ali takve ruže njen obraz ne boje;
I poneki miris veću radost pruža
nego miris daha u najdraže moje;
Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
al muzika lepše moje uho kupa,
Ja nikad ne videh Boginju u hodu,
kad mi draga ide, ona zemljom stupa.
Al' ja ipak mislim, o tako mi Boga,
da joj nema ravne usred sveta toga.
Hladan
Šekspir - sonet 2
Kad ti četrdeset zima skoli čelo
i nagrdi rovom polje što je sjalo,
privlačna ti mladost - gordo ruho belo -
biće jedan dronjak koji vredi malo.
I upitan tada: Šta je sa lepotom,
kud se tvojih mladih dana blago dede?
"U usahlom oku", ako dodaš potom
to će biti stid i reči što ne vrede.
Iz lepote tvoje izdanak da viri -
tad bi mogo reći: "Ovo dete sada
pravda moju starost i moj račun miri",
jer tvoja lepota i u njemu vlada.
To bi bilo - biti obnovljen - star, jadan,
i gledati svoju toplu krv; a hladan.
Šekspir - Sonet - 138
Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,
Taštinu mi hrani što me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.
Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
i iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.
Jedno s drugim tako ležimo u laži,
dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.
Umoran Od Svega
Šekspir - Sonet 66.
Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati.
Ti Tvrdico Lepi
Šekspir - sonet 4
Da l' na samu sebe, rasipnička čari,
to rasipaš sav svoj zaveštaj lepote?
Priroda nam samo zajmi, a ne dari,
darežljivom uvek nudi ravne svote.
Zle račune praviš, ti tvrdico lepi,
mesto da dobiven dar deliš iz vreće,
ako svu tu svotu ne uložiš - strepi
jer se bez kamate preživeti neće.
Posluješ li tako samo sam sa sobom
zar se ne lišavaš svog bića prelepa?
Kad te priroda suoči sa grobom
dal ćeš pošten račun izvući iz džepa?
Neupotrebljana - čar će u grob leći.
Darovana - opet u život će preći.
Čim Mi Tobom Misli Zamirišu
Šekspir - sonet 30
Kada u veću misli utišane
probude dane što odoše hujem,
žežu me prošle želje kao rane
i stari čemer ponovo jadujem.
I moje oko, kome plač ne prija,
suzi za dragom svitom pokopanom
u nepreglednoj noći smrti, i ja
tužim nad davno isceljenom ranom;
I venem radi minulih uzdaha,
i zbrajam redom dane jadom pune,
i budim stare tuge ko iz praha,
i plaćam davno plaćene račune.
Al' čim mi tobom misli zamirišu
prestaju tuge, gubici se brišu.
S Pesmom Će Ovom
Šekspir - sonet 18
Kad poredim tebe s lepim danom leta,
ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
lepota je leta vrlo kratkosežna.
Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
njemu lice zlatno oblak često skriva,
sva lepota žene sa vremenom mine –
priroda il’ udes čari joj razriva.
Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći,
ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.
Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.
Sve dok oko vidi, i dok dišu ljudi,
s pesmom će ovom tvoj lik da se budi.
Ratnik slavan zbog ratničke strasti,
posle hiljadu pobeda, već sa jednim
porazom biva brisan sa liste časti
i podvizi mu postaju bezvredni.
Voljen sam, volim - to su sreće
slavne, takvom ljubavlju da
joj nema ravne.
Geh
Vilijam Šekspir - SONETI
Sonet 18
Sa letnjim danom ne znam da li da te
Poredim, kad si — lepši, čari tiše?
Pupoljke maja strašni vetri smlate
I vreme leta kratko je odviše;
Ponekad oko neba jara rubi,
A često zlatni lik potamni neba;
Sve što je lepo lepotu i gubi
Kad slučaj hoće il’ prirodi treba.
Svenuti neće večno leto tvoje,
Niti lepota, a i smrt se neće
Hvaliti da ti pokri tamom boje,
U večnost — pesma — i tvoj lik odneće.
Dok oko vidi i dok dišu ljudi
S pesmom će ovom tvoj lik da se budi.
Sonet 30
U nemilosti kad sam kod sudbine —
Izgnanstvo svoje kitim suznim injem;
U gluvo nebo moj se vapaj vine —
I gledam sebe, svoj udes proklinjem;
Kao taj da sam bogat nadom, želim,
Lep kao ovaj i drag kao treći,
Veštinu i moć s drugih da preselim;
I kada se mojoj sve zaveri sreći,
I prezrem sebe, ja ako se tada
Setim tvoga lika — onda moja duša
Prhne u zoru kao ševa, rada
Da pesmom slavi nebo što je sluša.
Tvoja je ljubav takvo zlato da ga
Ne bih menjao za kraljevska blaga.
Sonet 33
Videh gde laska, jutro sunca puno,
Planinskom vrhu suverenim okom,
I ljubi polja u zeleno runo
Zlatom svog lica — i sja nad potokom;
I odmah zatim pušta da se sjate
Tamni oblaci oko zlatnog vida
I napuštenom svetu sjaj uskrate,
Te se — već kloni zapadu od stida.
I moje sunce blistavoga sjaja
Jednoga jutra sjaše mi sred čela;
Ali, vaj, samo jedan sat to traja,
A sad ga oblak skriva od mog tela.
Ja ga ne krivim: ako sunce neba
Zna da potamni i zemaljsko treba.
Sonet 44
O, da je teško suštastvo mog tela –
Misao, dalj me sprečavala ne bi,
Jer, ja bih onda, preko svih predela,
Pa ma gde da si – doleteo tebi.
O, svejedno je gde bih tada bio
I među nama kakva daljina je;
Hitrom bih mišlju more preskočio
Čim smisli gde bi ona htela da je.
Misao nisam, pa tužim ko niko;
Mnogih je milja između nas sena.
Sazdan od zemlje i vode, toliko,
Prepuštam susret ćudima vremena.
Spori sastojci mog tela su uza
I isti izvor naših gorkih suza.
Sonet 57
Pošto sam tvoj rob – šta da radim drugo
Nego ćudima da ugađam tvojim?
Dragoceno je moje vreme dugo
Samo kad tebe dvorim činom kojim.
Ne smem da korim tužni čas i dugi
Kad tebe nema, o moj suverene;
Ni da razmišlja nije dano slugi,
Kad kažeš zbogom i napustiš mene;
Ni pitati te ne smem ljubomorno –
Kud si nestao i šta radiš sada;
Kao rob, moram da čekam pokorno,
Dok tvoja družba drugima pripada.
Luda je ljubav, ma šta da se zbiva
Po tvojoj volji – tu zlo ne otkriva.
Sonet 73
Ti sad u meni gledaš one ure —
Kad lišće s grana ode svome kraju
I one gole od zime drhture
Ko pusti hor gde ptice ne pevaju.
U meni vidiš belog dana veče
Čije je sunce zašlo s ruba plava;
Kog će odneti crna noć što teče —
Drugo ja smrti u kojoj sve spava.
U meni vidiš vatre plamsaj žuti
Što na pepelu leži uspomena,
Kao na odru gde će izdahnuti
Tim sagorena —— čime je hranjena.
To što ti vidiš — ljubavi moć daje,
Jer ljubiš ono što skoro nestaje.
Sonet 105
Ne misli da je moja ljubav slepa
I idolom ne zovi druga moga
Zato što svaka moja pesma lepa
Hvali tek jednog i uvek istoga.
O, ljubazan je moj drug svakim danom,
Postojan uvek u divnoj vrlosti,
Te je i stih moj — oda postojanom.
I peva — jedno, bez raznolikosti.
„Lep, dobar, veran“ — tema je jedina,
A da „lep, dobar i veran“ pozlatim
Raznim rečima — sva mi je veština
I jednim dahom sve to obuhvatim.
Te — čar, dobrota, vernost — odvojene:
Tako su sada u jednom spojene.
Sonet 106
Kad u hronici doba minuloga
Opise vidim nekih lepih bića
I stare pesme, prepune lepoga,
U slavu mrtvih gospi i mladića,
Ja vidim da su ti pesnici-pređi
Dajući svemu lepom hvalu svoju —
Rukama, nozi, usni, oku, veđi —
Hteli lepotu da opišu tvoju.
Sve su im hvale proročanstvo bile —
Tvojoj lepoti i za doba naše,
Ali ti nisu opevale mile
Sve čari, jer ih samo slutnjom znaše.
Mi ih sad znamo, oči nam se sjaje,
Ali nam pero nevešto zastaje.
Sonet 108
Šta može um mj perom da napiše
Da duša reč već nije rekla svoju?
Šta da se rekne i novo i više
Da mi izraz ljubav i čar tvoju?
Ništa, moj druže. Al izjave rane:
Da si moj, a ja – tvoj da sam, govorim
Kao molitvu, reč po reč, kroz dane.
Jer, kad je večna ljubav kojom gorim –
Ona je nova, iako je stara;
Ko pre – duboka; bora joj ne škodi,
Ni zub vremena – jer ona pretvara
Starost u slugu i na to je svodi.
Ona kao nanovo rođena
Kad ostarelost misli da je – sena.
Sonet 116
Spoj vernih duša smetnja ne remeti.
A ljubav nije ljubav, koju svako
S promenom menja, il’ ako se seti
Da s nevernikom izneveri lako.
O, ne! Ljubav je tek kula svetilja
Što gleda bure i njihovu penu.
Ona je zvezda, visoka vodilja,
Za zalutalu barku. Ni vremenu
Igračka nije, mada su rumena
Lica pod njenom kosom koja čeka;
O, ljubav nema promena ni mena
Već traje dok je i sveta i veka.
Ako ja grešim, moj stih laž je tada
I niko nije voleo nikada.
si dobro batke
pa nije, pokvario se bot a kazana mrzi da ga opravi, ovaj gore ti je beta verzija ćirka.
Kako bi bilo dobro da postoji neka opcija "mute" na takve botove juju, navijam za to da jovor postane programator koji ce kad postane mod implementirati taj feature
Samo nastavi Totally Irellevante LOL
Marilyn Monroe je pisala pesme koje nije objavljivala. Međutim, o nekima od njih su njene kolege iste profesije imale visoko mišljenje. Zahvaljujući slavnom američkom pesniku Carlu Sandburgu postali su poznati neki tekstovi njenih pesama. Jedna pesma je prvi put ugledala svetlost dana 1972. godine..
NE PLAČI LUTKO MOJA
Ne plači lutko moja
Ne plači
Ja te držim i ljuljam te u sanak
Smiri se, smiri, ja znam da nisam
tvoja majka koja je umrla.
Irrelevant, stari cirkuzant
Here are few poems by Marilyn Monroe:
http://www.samonline.50megs.com/mmpoems.html
Pesme Merilin Monro (srpski prevodi):
https://livano85.blogspot.com/2017/06/pesme-merilin-monro.html
Merilin Monro kao pesnikinja:
http://www.glif.rs/blog/merilin-monro-kao-pesnikinja/
a* few poems
Pa dobro, i ova skripta treba dorade malo
Pesme Mike Antića su dosta poznate, ali postoje mlađe generacije koje nisu baš upoznate sa njegovom poezijom. Neki klinci nisu ni čuli za njega.
BESMRTNA PESMA - Miroslav Mika Antić
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al’ lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al’ sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al’ nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
II
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
III
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
IV
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš — ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
MIT O PTICI - Miroslav Mika Antić
Ko u ramenima oseća zemljinu težu,
kao prikriven bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih, što nas dotiču samo spolja,
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je gledati vidom. Drugo je videti vid.
II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke,
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih,
kad se primakne uho i oslušne,
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihovo doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone,
ispisivali su pesme u prostoru,
uz pomoć takvih dimenzija
koje nas danas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka, dole na obali reke,
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.
IV
Ali, pre same odluke da priđem činu stvaranja,
valjalo je da utvrdim da li postoji ili ne
suprotno klube svesti.
Bio sam dužann da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja.
i budem spreman da razjasnim
da li je stvarno početak
uvek baš tako sigurno — na početku.
V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću upravljanje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde su svi mogući počeci i svi krajevi prostora.
VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?
VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.
VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do – prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.
IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.
X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.
XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.
XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.
XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.
XIV
Izdaleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Izdaleka, ptice se čuju kao jato.
Izdaleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho – nema sluha.
Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.
XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba – medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost – ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.
XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.
XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.
XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.
XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?
XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?
XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema – ovamo?
XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?
XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
– toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
– toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
– toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?
XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.
XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?
XXVI
Zašto su drevne religije imale mnogo bogova?
Zato što se ljudi nisu stideli svog neznanja
i svaki bog je imao lik jednog čovekovog čuđenja.
Svi ti bogovi, od nauke do umetnosti,
bog cvetnih prašnika ili bog magnetizma,
bog pozitrona helijuma ili večernje pesme u polju,
kruga na vodi, munje, dečje igračke, kamena,
bog kapi kiše ili sluzi belančevine
bog gušterovog oka ili snega ga u krošnjama borova,
svi tvoji bogovi, koji te opominju na zablude,
nisu tu da spoznaš strah, nego da imaš nekog svog
pred kim se možeš mučiti i postideti bez ostatka.
Kakva to mora biti podmukla samrtna bolest
kad neko izgubi moć da se začudi nečem već poznatom,
da se zamisli nad nečim već izvučenim i dokazanim,
i bude uznemiren nečim ustoličenim kao spokoj?
XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.
XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.
XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.
XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo.
DRUGI DEO
XXX
Tako je rođena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
– to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.
XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog – ima samo nemoćnih očiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.
XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.
XXXIII
U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.
XXXIV
Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!
Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.
XXXV
Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.
Tu uvek postoje dva možda:
– ili ja da joj pomognem,
– ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik – veća glad.
XXXVI
Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.
Uz tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.
Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.
Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.
XXXVII
A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.
XXXVIII
Prvi amanet ptici:
Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira – vrata između.
Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz ćudi u ćud materije.
Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.
Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.
XXXIX
Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su – učitelji.
XL
Treći amanet ptici:
Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vaša misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.
Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?
Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.
XLI
Četvrti amanet ptici:
Občaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.
Između prvog koraka i njega samog.
XLII
Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.
Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.
Istorija – to još uvek nije i večnost.
Večnost – to još uvek nije i sloboda.
XLIII
Šesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnošću ne obezvredi
smisao vaše pobede.
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.
XLIV
Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.
Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.
XLV
Osmi amanet ptici:
Za vreme vašeg posmatranja
sve su čarolije normalno stanje uma.
Zašto tvrditi nekom
da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
ako ih je on video ružičaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme vašeg posmatranja
purpur crvenog cveća sto se žuti
neodoljivo podseća
na zeleno sivilo ljubičastog.
Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor
izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.
XLVI
Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozže biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.
Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.
XLVII
Deseti amanet ptici:
Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani – ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.
I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.
XLVIII
Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
i žmirkala u gumenu daljinu
što se skraćivala i rastezala podno bregova.
Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite
sa same granice prostora.
Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
bez straha da li ce biti tačni
i bez radoznalosti zašto su zaista tačni
mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban slučaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?
XLIX
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.
L
Po čemu nešto,
što je privremeno načinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po čemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?
O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
O stvaranju života?
Ili o stvaranju već stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?
LI
Strahovito sam meka i neotporna.
Osećam se kao plima i oseka.
Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
i ljigava,
kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.
Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.
Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,
ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
čime ću onda rasti?
LII
I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
Ovo iz čega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
– to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
koliko sam već puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.
LIII
Čudno je to sa stvaranjem života,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati učiteljem.
Samo sam slučajni učenik svetlosti.
Pošao sam na sever
da negde izučim težak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
ali je razlika u veštini neizdisanja
suvišnih reči.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.
Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.
LIV
Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.
U šta je smeštena bezgraničnost.
Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: neću da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najveće misli događaju se u procepu.
Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.
LV
Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas načinim.
Sad više nemam snage ni da se obradujem.
Laku noć, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
letite u čistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.
Načinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode ličio sam na boga.
LVI
Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,
da zanemarim navike i osećajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,
da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,
od čega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to što uokviruje mene,
– bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.
LVII
Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.
Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.
LVIII
Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.
Veliko vreme rastanka: u plićacima
ribe su večerale tišinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
Kiša.
Kakav naporan dan za učenja i za odluke!
UHODEĆI KOMETE - Miroslav Mika Antić
Da li si ikad razmišljao
o čemu pričaju svici
svojoj deci pred spavanje?
Dok se čađ predvečerja
rumeno mrvi i taloži
u naborima šuma,
da li si prisluškivao
njihovo došaptavanje
u avgustovskoj travi?
To je onaj trenutak
avetinjski i sablasni,
kad sve utihne okolo,
ptice, vetar i jezero,
a iz modrog tajanstva
sanjive vasione
plutaju kao utvare
seni ugaslih svetova
i pretaču se u mreškanje
i odsjaj zlatnog grumenja
na dno prvoga dremeža
prečistih brušenih voda.
2.
Mali svitac je ozaren
i prestravljen lepotom
tajanstvenoga neba.
Nesnošljivom lepotom.
I zato kaže šapatom
svome velikom svicu:
kako mogu da dospem
do one najveće zvezde
što tinja nad glavom jasena?
Šta može da mu kaže
njegov veliki svitac
u svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
nekada u detinjstvu
svoje malecke uši
za tajne glasove neba
i naslanjao obraz
na vrelo disanje tame
u svojim molitvama.
Šta može da mu kaže?
3.
Može li da mu prizna:
svitac je najsporiji način
da se postane svetlost?
Baš kao što je staza
stvarno najsporiji način
da se bude daljina
i da se postane prostor.
Baš kao što je ptica
stvarno najsporiji način
da se postane vetar.
Baš kao što je bilje
stvarno najsporiji način
da se dospe do sunca.
I kao što su pahulje
stvarno najsporiji način
da se razbije zemlja.
4.
Dok iz pitome paprati
i ljutih kupinjaka
panjevi natrulo dahću
katran, vlagu i otrove,
ima li snage da prizna
da u ovoj čamotinji
vekovi uzasno kasne?
Ne. On je pre svega otac
i usahlo se smeška
dok laže: ovde, gde živimo,
to je takođe jedna
obla i lepa zvezda
za nekog malenog svica
koji stanuje tamo
gde ti uporno gledaš,
i pita se večeras
kako da dospe do tebe.
Zamenite se želja.
5.
Da li sme da mu objasni:
to je taj prostrti ležaj
između Ničeg i Ničeg
gde možeš da vidiš stvari
kao da sa svih strana
u istom trenu prilaziš
i meko ih dodiruješ?
Kao da si mnogostruk.
Vidiš svet dlanovima
i vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.
Zamisli malog svica,
tog koji ne postoji
tamo na onoj zvezdi,
ali ti ga već poznaješ
i s njim si razgovarao.
Zamenite se želja.
6.
I to bi bio kraj utehe:
ako se zamenite,
bezbroj će svetlosnih godina
postati jedno jedino
tvoje najveće Danas
i prevalićeš divna
i ogromna prostranstva
kakva, evo, razumem
možda još samo ja
i neki davni svici
iz minulih vremena.
Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
da se zanese, zaboravi,
pa prevari i sebe,
postaje vrhovna istina.
Uopšte nije važno
šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
na izvišenim strminama
sebe, kojeg upoznaješ.
7.
Zameniti se želja.
Kako je lako to hteti
na vrhovima snova,
a kako teško ostvariti
u podnožjima jave.
Svako dete u sebi,
pa i to dete svica,
nosi umeće večnosti,
koja se posle raspršuje
i ljušti kao boja
sa leptirovih krila
niz naprsline vremena,
u prevelikoj jurnjavi
da se što pre odraste.
Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.
Lome se krhki obodi
zlatastih oreola
i lepe tršave misli
postaju sve ćelavije.
8.
Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
već unapred paralisan
i da će se završiti
u grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
svako veče u zvezdu
što bdi nad krošnjom jasena
i neprekidno ponavlja
svoje naivno pitanje.
I umiva se njime
dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
koji iz sebe isijava.
Radoznalost je način
da se dogola očistiš
i budeš kadar da jednom
zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.
9.
Mali svitac bi mogao
da kaže velikom svicu:
hvala vam što me tešite.
Ali red je da shvatite:
ako mi mnogo puta
šapnete da me volite,
je li to više ljubavi,
ili ta ista, jedina?
I ako svake večeri
imate novi dokaz
da je čudesno važno
otkriće da smo živi,
je li to više života,
ili je jedan jedini?
Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
po bespućima bezumlja
i ovo, čime se bavim,
nije već gotova mudrost
kao u vas svitaca
iz minulih vremena.
10.
Morao bi da kaže:
ja samo osluškujem kretanje
kao svoj pošteni deo
radoznalosti svih rođenih,
ukletih da se pitaju.
Još se ne bavim nekim
ozbiljnim verovanjem,
već razmišljam o tome.
I ne bavim se shvatanjem,
već razumevanjem shvatanja.
Ja ne posmatram stanja,
nego zbivanja stvari.
Zato se nikad ne mogu
pomiriti sa mirenjem.
11.
Zatim maleni svitac
lagano sklapa oči
i pravi se da spava.
To je, naravno, avgust
i sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
u mlaki vosak i pesmu.
Pesma je provetren život.
Sa neba padaju opiljci
dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
malih radoznalih svitaca.
I nikada se ne sreću.
Večno se mimoilaze
u ogromnoj praznini
hladnih bespuća svemira.
12.
U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.
On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.
I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!
I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.
13.
Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
ali u sebi bezglasno
i pepeljasto jeca.
Jer i veliki svitac,
ako umeš da zamisliš,
nije zapravo svitac,
nego naš večiti odgovor
sa krilima i usnama
od blage mesečine
izmišljen, ali potreban.
Bez njega svi bi mali,
ljubopitljivi svici,
ostali zauvek priglupi
ne saznavši za igru
koja se zove „žmurke“,
kad se biva nevidljiv,
potpuno lišen ivica.
14.
Dok u daljinu odbrojavam
svoju svetlucavu misao
i pretvaram je u požare,
nepomućene, vrtoglave,
na dnu pra-okeana
nepresušnoga neba
u koji se ulivaju
sva trajanja i prostori,
i ja izmišljam zvezdu
iz mog mesta u vremenu
i ona mene iz njenog.
I uplašim se kad shvatim
da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas,
i negde tamo, u večnosti.
Ipak je čovek najbrži
i najčudesniji način
da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.
15.
Bilo bi odveć lepo
da se na kraju bar jedne
od tih zvezdanih večeri
nešto stvarno i dogodi.
Nešto što bi izmenilo
život i snove svitaca,
uz čiju smo se mudrost
slučajno zadesili,
i sami u sebi žudeći
daleke jake svetlosti
i menjajući uzalud
svoje žestoke želje
za nekakav u večnost
rastegnuti trenutak.
Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.
16.
Kraći samo za korak
od svoje neodlučnosti,
mi smo se mimoišli
kao i mali svitac
sa svakim svojim snom.
Eto, zašto se ne zbiva.
Čujem zagrljaj drveća
i otvaranje školjki,
slonovski hod planina,
šarenilo tišine,
mekoću ptičjeg leta
i belo pletivo potoka
po kamenju i pesku
rasutom oko jezera.
Ali šta mi to vredi
kad nikad nisam dospeo
ni u jedno to Unutra.
17.
Zameniti se želja,
ma i najvrelijim glasom,
to znači: baviti se
ključanjem hladne svetlosti.
Naš oslonac je beskraj.
U trinaestoj godini,
u dogovoru s vetrom,
vreme je da se malo
odlepimo od sebe,
plamteći duhom i rukama.
Šta se to možda moglo,
a nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
vršnjaku iz budućnosti.
Uzdam se u njegova stoleća.
Valjda će biti brža.
18.
Postoje modra leta
kad se u oku naziru
sve bliži tragovi lasta.
Mirišu guste grive
krilatih tuja i borova
kao zvuk starih orgulja.
Pod smolom pčelinjeg pljuska
treba provesti dan
ležeći tako na ledjima
uz samu obalu jezera,
razmišljajući o tome
da li su prave stvari
na mestu gde su nas učili,
ili su već u nama,
a nismo ih ni svesni.
19.
Postoji belo mesto
visoko u prošlosti vremena,
gde zapisani jezik
večitoga obnavljanja
još uvek možeš pročitati
kao govor života,
a ne tek pogrešan prevod.
Šapućem to vršnjaku
iz veka što tek pristiže.
Pronađi svoju zvezdu
i počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
dok tvoj bosonogi korak
himnično zemljom odzvanja:
tišinu po tišinu.
Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.
Haiku?
Gorka pesma - Miroslav Mika Antić
1.
Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.
Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.
Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.
Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.
Očima tuđe pameti.
2.
I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.
I sad ga ogovaraju.
Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.
A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.
3.
Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto
kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,
kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova
i namigivanje svetiljki
i reklama kroz noć.
Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.
4.
Njima je čvornovat i drven
svaki trenutak života.
I nezgode i ljubav.
I crna kafa i pletivo.
I oni sve ređi izlasci
u pozorište i bioskop.
I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.
Slušam iz druge sobe.
Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svađaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbavali
jedan te isti bes.
I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.
5.
Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.
I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.
Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.
Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.
I malo vode na dlanu
više od okeana.
6.
A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:
jedno je biti stvoren,
a drugo – biti ostvaren.
Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.
Ja hoću da ličim na sebe.
Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.
Ostaću stalno započet.
7.
Čak i kad su najsrećniji,
ja vidim kako su nesrećni.
Valjda im zato i opraštam.
I još ću im opraštati.
Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.
I neću im oprostiti
što su potrošili godine
a nisu doznali zašto su
došli na ovaj svet.
Živeti ne znači: biti.
Desiti se. Postojati.
Živeti znači: nadživeti.
Definitivno haiku
Ovo treba 5 minuta samo da se skroluje.