Poezija
Rekli o sajtu
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
nema leka za ovu petardu
tutu rutu
tutu rutu
zvoni telefon
toma gleda ekran
toje lembasov broj
tutu rutu
tutu rutu
zvoni telefon
fejd se pokvaruio
Au brate i Prof umesto da sanira ova očigledna iskaljivanja na nedužnim civilima jednim upozorenjem pred ban on uzo da briše slike random autora
Dan te jebo
Na Totaly Irrelevant se odnosi post iznad
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-carobna-pesma/
Miroslav Mika Antić – ČAROBNA PESMA
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-neverovatna-morska-pesma-druga-strana-vetra-tekst/
Miroslav Mika Antić – Neverovatna Morska Pesma (Druga Strana Vetra)
POETSKA PROZA:
Miroslav Mika Antić – KAD SAM BIO GARAV
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-kad-sam-bio-garav/
Kad sam bila mala
Tanko sam pišala
Sad kurcu hvala
Pišam ko iz bokala
https://nomad.ba/antic-pustinja
Miroslav Mika Antić – Pustinja
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-posmrtni-mars-klovnova/
Miroslav Mika Antić – POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-ljubav-tekst/
Miroslav Mika Antić – LJUBAV
http://miroslavantic.blogspot.com/2019/05/tragovi.html
Miroslav Mika Antić – Tragovi
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/in-memoriam.html
Miroslav Mika Antić – In Memoriam
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/kroj.html
Miroslav Mika Antić - Kroj
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/arolija.html
Miroslav Mika Antić – Čarolija
http://miroslavantic.blogspot.com/2019/05/obzorja.html
Miroslav Mika Antić – Obzorja
http://miroslavantic.blogspot.com/2019/05/torba.html
Miroslav Mika Antić – Torba
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/pisma-gospoi-vineti.html
Miroslav Mika Antić - Pisma gospođi Vineti
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/da-li-sam-svuda-gde-su-mi-tragovi.html
Miroslav Mika Antić - Da li sam svuda gde su mi tragovi
http://miroslavantic.blogspot.com/2019/05/himna.html
Miroslav Mika Antić – Himna
http://miroslavantic.blogspot.com/2019/05/ljuljaska.html
Miroslav Mika Antić – Ljuljaška
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/ako-bilo-kad-osetis.html
Miroslav Mika Antić - Ako bilo kad osetis...
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/nepovratna-pesma.html
Miroslav Mika Antić - Nepovratna pesma
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/poruka.html
Miroslav Mika Antić - Poruka
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-tatina-pesma/
Miroslav Mika Antić – TATINA PESMA
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/proba-i-uspe.html
Miroslav Mika Antić - Probaš i uspeš...
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/odluka.html
Miroslav Mika Antić - Odluka
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/plava-zvezda.html
Miroslav Mika Antić - Plava zvezda
https://www.xxzmagazin.com/miroslav-mika-antic-subota
Miroslav Mika Antić - Subota
AI
Ove Mikine pesme nema na internetu. Imate čast da je pročitate baš na ovom forumu, lol…
Miroslav Mika Antić – Igračke
1.
Mi – to je ipak sećanje.
To je ta geometrija
Tečnih kristala detinjstva
Iz doba kad nismo živeli
sa okoštalim dušama
i navikli na sebe kao na stalni bol,
nego smo imali misli krilate i mirisave,
bistrije nego one
što su u glavama lutaka.
Eto zašto ponekad
iskliznem naglo iz sebe
i ne ličim na nekakvog
ozbiljnog, važnog tatu,
već pravim okolo gluposti
zbog kojih ti crveniš.
Misliš da ja to ne znam?
Misliš da mi je lako?
2.
I mama umesto da bude
nežna i pažljiva mama,
onako kao majke
kad smo mi bili deca:
kad se budilo poljupcem,
a ne sanjivim gunđanjem,
mama se tada, polako,
u tvojim očima razbija
kao skupocene posude
ispuštene nepažnjom
koje se nikada više
ničim ne mogu slepiti.
Čitava srca mame
u posečenoj zenici.
Misliš da ona to ne zna?
Misliš da joj je lako?
3.
Čudna je ova sadašnjost.
Prolazna kao predsoblje.
Mi živimo u prošlosti.
U mučenju obnavljanja.
Vi u dalekoj budućnosti,
kroz plime i oseke nade.
To znači: i jedni i drugi
neprekidno smo prisutni
u polupraznoj stvarnosti,
gde duva sa svih strana.
Postoji glupi izgovor
da je najveća ljubav
to, ako između sebe
zarastemo daljinama,
pa nam se ruke izduže
od naše čežnje za drugima
do čežnje drugih za nama.
Ja ne verujem u to.
4.
Ali jedno je sigurno:
Onaj kog mnogo grle,
Postaje bezobličan.
Pa budi onda oprezan
i ne veruj nam mnogo.
Mi navodimo na misli
koje će te umekšati.
To je gorko priznanje,
ali vidiš i sam:
nudimo ti slobodu
u kojoj imaš pravo
na bezbroj naših mišljenja.
Slobodu u kojoj imaš
Ogroman izbor poslušnosti.
Ni sebi ne veruj previše.
Jer i kad poslednji čovek
ostane sam na svetu
biće u njemu dvojica:
jedan će drugog varati.
5.
Podetinje i tetke
iz pretpotopskih vremena
kenjkave usedelice
sa braon ovalnih slika
snimljenih u čast odlaska
na prvi bal, poselo,
ili u školu igranja,
kad su uzalud sanjale
da s njima zapleše tango
ili lagani vals
neki učitelj, poštar,
trgovac, apotekar,
oficir, ili šef stanice,
i ostave im u, danas
već žute, spomenare
jedan cvet da se presuje
u pet-šest tupavih stihova.
Misliš da one to ne znaju?
Misliš da im je lako?
6.
Još tinja u njima taj gorak
i rskavičav ritam.
Nekakav jecaj slobude.
Nekakva ogromna potreba
Da se potpuno izgube u uobrazilji.
Ogledala su njihova
tamnica, a ne igračka.
Pokrivaju ih maramom,
Ili okreću zidu,
da niko ne primeti
Napukli grč samoće.
Zažmure, pa se zamene
sa izmišljenim sobom,
i plove tako uz muziku
sa starih gramofona
kroz najstvarnije svetove
svoje nestvarne mašte.
7.
Velika je to igra
Umeti upotrebljavati
neupotrebljive misli,
a još veća je igra
usuditi se živeti
neupotrebljiv život.
Te tetke ne pamte prošlost,
već ožiljke te prošlosti.
Ljudi su zaboravni
u poznim godinama.
Ne pamte ni celo danas,
već samo neke trenutke.
Sve ostalo izmišljaju.
I govore o nečemu
što žele da je tako,
a ne što se dogodilo,
ili što se sad događa.
8.
Ako ih takve zatekneš,
odmakni se na prstima
i nemoj ih povrediti.
Ne čini nešto što liči
na razvodnjavanje vode.
Ubićeš nehotice
njihove tihe tajne.
Pokidaćeš im krpice
koje kriju u očima.
I razvezaćeš nevinost
njihovih svilenih mašnica
upletenih u kosu.
Ne nisu one izgubile
nepažnjom svoju veru.
Njihova vera je, namerno,
grubo izgubila njih.
9.
Podetinje i strogi
i ukrućeni ujaci
što nose u gornjem džepu
svilenu maramicu,
farbaju sede brkove
i satima nagvaždaju:
eh, kako je to bilo
a ona njihova dobra
i nepovratna vremena
kad su služili konjicu,
ili ratnu mornaricu.
Sede mrtvi i slavni
i dišu istoriju.
A u oku im tinjaju
baklje i požari ratova
u koje nikad nisu
zaboli ni nos ni srce,
nego su negde iz prikrajka
pamtili šta se događa.
10.
Pravi ratnici ćute.
Za svet su najglasnije umrli
ti, koji su ga nadživeli.
I kao što sunce ne dopire
do nepoznate tame
okeanskih dubina,
tako ni reči tih ujaka
ne dosežu svoj um.
I to ti stalno prebacuju.
A nikad se ne pitaju
da li je krivica do uma
što nije dovoljno plitak,
ili je krivica do svetlosti
što nema prodorniju moć.
Čuvaj se svega što tvrdi
da je kazano zauvek.
11
Bake podetinje tako
što obavezno zaborave
svršetak neke bajke
ko zna kad započete,
koju ti uporno pričaju
iako još od proletos
imaš lični džeparac,
i lične brige i nemire,
i ličnu prvu ljubav.
Znaš kako nadrastaš bajke?
Isuviše su stvarne.
A deda podetinji tako
što lupa o sto kašikom
dok mljacka krompir pire
i viče: ova su deca
postala nemoguća.
Mora doći smak sveta.
12.
Uvek su nova deca
ličila na smak sveta
i uvek će i ličiti.
Posle ih godine poklope
i vidiš kako se talože.
Sva nova deca polako
postaju stara deca.
Pa probaj ako možeš
da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.
Čovek je dvaput nevin:
u životu i u smrti.
Ako sad nisi ti
nikad nećeš ni biti.
Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.
13.
Oslovljavam te, evo,
ne imenom, već osmehom.
To, što nestrpljivo zoveš:
odrasti, imati prava,
imati slobode, birati,
nama je nalik na san
iz kog smo se probudili
izbezumljeni od čuđenja.
Bio je tako uverljiv,
a sad, na javi, izgleda
i neozboljan i besmislen.
Zato bismo i menjali,
valjda od nekakve tuge,
ili nekakve pakosti,
ovu slamnastu kosu
sa vaših trinaest čupavih,
nepodšišanih godina.
I naš život za vaš.
14.
Možda biste i pristali.
Da vam na noseve stavimo
preskupe naočari
sa pozlaćenim okvirima,
a vi nama da date
klackalice i ljuljaške.
Pa da ličite na nas.
Da nosite u džepu
cigarete i ključeve.
Da odlazite na posao
i da vam prija ukus
kafe sa saharinom.
Da lečite kostobolju
i da merite pritisak.
da jedva shvatate decu,
kao što mi sad jedva
vas umemo da shvatimo.
A da u sebi večito
vrištite za detinjstvom
i da samima sebi
budete jedine igračke.
15.
Postoje prazna mesta:
bele ranice vremena,
u kojima smo sebi
i nedovoljni i strani.
Onda se setimo vas,
pa vas cmačemo, kinjimo,
mučimo se i mazimo.
A vi kolutate očima
kao glupave lutke.
Poslušno klimate glavama
kao smešni pajaci.
I podnosite nas mudro.
I prezirete pomalo.
16.
U stvari, nije istina
da roditelje sebi
ne možeš sam izabrati.
Može ti tata biti
i jablan ispod prozora,
ako ima strpljenja
da s tobom šapuće tajne.
Može ti mama biti
i neki oblak na nebu,
ako sleti na jastuk
da bude mekše u snu.
I rod ti mogu biti
okeani i putevi,
ptice, reke i trave.
I možeš se prezivati
po onoj strani sveta
koju najviše voliš,
ili po godišnjim dobima
i zvuku vetra i svetlosti.
Misliš da ja to ne znam?
Misliš da mi je lako?
17.
Moj umor nije prolazan.
On ima težinu neba
i doliva se sa zvezda.
Nad nekim starim krovom,
u nekoj granatoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
dodiruje mi vrh vida
iz tame prastarog neba
živi sjaj mrtvih prošlosti.
I uporno me opominje,
pozlatom pradavnog šapata,
da ništa u meni ne počinje
i da se ništa u meni
ne može ni završiti.
Kad posle budeš prebirao
šta sam ti ostavio
za uspomenu, u nasleđe,
videćeš: samo to.
18.
Uzalud sklapam oči.
Tako se ne gaze sazvežđa.
Nebo može da bude
crnje i siromašnije
za jednu mrtvu zvezdu,
ali ne i za njenu
davno poslatu poruku.
Ne i za njenu svetlost!
Nad nekim starim krovom,
u nekoj granatoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
buduća neka planeta
što ključa iz pra-magle,
već unapred je umorna
od mog i od tvog umora.
19.
Sad znaš zašto ponekad
gubimo ozbiljnost ozbiljnog
i tako smešno se smejemo:
imitiramo beskraj.
To stenjemo od straha,
gladni dobrote i nežnosti.
I kao da smo već kupili
uz put, u radnji za igračke,
a ne stvarali danima
od najlepših vidika,
od pene najčistih potoka
i mekote pahuljica,
navijamo vas dušmanski
dok se ne zasitimo
pet ili deset minuta.
20.
Onda vas negde bacimo.
Virite ispod stola,
samujete u ćošku
i smetate nam pred gostima,
jer nikako ne umete
da budete nevidljivi.
Ostavimo vas vama
i vratimo se sebi,
prezaposlenim žurbama
i izgužvanom gunđanju,
i svojim naboranim
i ustajalim danima
koji se, ne znam zašto,
na jeziku svih odraslih
zovu i dalje uporno
tako uobičajeno
i tako bezobrazno: život.
Федерико Гарсија Лорка – РОМАНСА МЕСЕЧАРКА
Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.
Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.
– Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.
– Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.
– Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?
– Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.
– Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем!
Пустите ме на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.
Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.
– Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
– Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.
Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.
Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Miroslav Mika Antić – DOGOVOR
Od dva tereta, prvo prenosi teži,
pa će ti drugo teško biti lakše
za jedan već savladani napor.
Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.
Biraj neshvatljiviju nauku.
Ne počinji već započete stvari.
Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.
Miroslav Mika Antić – SAMOĆA
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.
Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.
Seme sekvoje bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikad nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.
Miroslav Mika Antić – PROTESTNA PESMA
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde nakraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri ko princeze,
ko da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Ali sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu – gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži,
mislim: žensko pa nek reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli,
– nema čime stan da plati,
a ja šašav, pa ga pustim
da se mirno kući vrati.
I sve drugo divno umem,
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih steko.
Niko hvala nije reko.
Ko da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
Ko da samo zato živim.
A ja živim, jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su izbrisane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/rasejana-pesma.html
Miroslav Mika Antić - Rasejana pesma
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-slutnja/
Miroslav Mika Antić – SLUTNJA
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-kosmonautska-pesma-tekst/
Miroslav Mika Antić – KOSMONAUTSKA PESMA
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-objasnjenje-tekst/
Miroslav Mika Antić – OBJAŠNJENJE
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-romansa-tekst/
Miroslav Mika Antić – ROMANSA
To brate daj jos.
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-djacki-korzo/
Miroslav Mika Antić – ĐAČKI KORZO
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-prvi-tango-tekst/
Miroslav Mika Antić – PRVI TANGO
https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-prva-ljubav-tekst-pesme/
Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV
Pa sta je ovo 3 pesme,ajde mozes ti bolje,daj jos.
Uzo sam loptu dao sam koš, ćale je reko šutiraj još.