Knjiga o Milutinu
Rekli o sajtu
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Sinovče, slabo ja spavam, nikad nisam bio neki spavač, a pogotovu sad, ovde u zatvoru. Znaš kao je starcu u zatvoru, pred grobom si a drže te pod ključem. Često ja noću prebiram po glavi pa mi se događaji javljaju ko na dlanu.
Sedim ja pred mojom stalom. Miriše mi konjska balega pa ko da vidim moje konje, al ne znam de - čuo sam da su sa devetnaestim pukom otišli u Makedoniju. Pripalim cigaru - neće me konji obrukati, odgledani su ne može biti bolje, mogu haubicu iz najveće lokve sami da istrgnu, mirni su i potegaoci pa će nji vojska zavoleti, povešće o njima računa - smatram, konji su u rukama seljaka, domaćinski sinova, ne daju se konji činovnicima. Pa je l' tako?
Šta radiš tu, Milutine? - trže me moja Živana. Ja joj kažem da o konjima našim razmišljam.
Šta razmišljaš, crni Milutine, eno ti konja, veli, u senici.
Čekaj, ženo, otkud konji u senici? - ja ko da sam maljom u teme udaren.
Eno, - veli Živana - vojnički konji pasu u senici.
Šta će konji u senici - trčim preko Rovića polja prema Kapetanovom polju i zaista: vojnički konji pasu po žitima, u aprilu. Zar smo zato urlali "bolje rat nego pakt" i princa Pavla osudili na veleizdaju i zar je zato vladu preuzela vojska! Nemci nam porušili Beograd, a vojnički konji pasu po žitu; čemu tek treba da se nadamo! Jurim rage iz žita. Šta je to sa vojskom kojoj smo mi pre dvajestak godina predali sudbinu naroda i države, šta je to sa državom koju smo stvorili? Zar zato Milutin izgubio oko?! Potežem ragu busenjem, a ni one se ne boje, krlješte se na me. Ne boje se, ostale bez domaćina i bez komande, to ti dođe ko i kad se ljudi oslobode vlasti i zakona.
Udarim ja preko Mijailovog polja. Ne mogu očima verovati - vojnički kazani pored sokaka.
Amovi po vrzinama, bačeni.
Po votnjacima i oko vrzina topovi.
U Velikoj livadi - tenk.
Sanduci puni municije u jarkovima.
Mitraljezi po travi.
Šta je ovo? Zašto smo plaćali porez? Koliko je volova i svinja, i suvi šljiva, koliko žita prodato da se kupi ovo oružje - mi nismo imali fabrike da sami pravimo, mi smo za oružje od usta odvajali. Pa zar sad to sve da šćerdamo, sunce ti! Da bar nismo 27. marta onoliko vikali i mahali barjacima.
Udarim pored stubline da se od muke vode napijem, kad - eto Vasilija. Izađe preda me pa se kezi: Jesmo li mi plaćali porez državi za vojsku i oružje, da nismo štogod ostali dužni, Milutine? Sanćim, ne znam da smo mi to sve ljucki odužili.
Spasenija Račova zakukala na Prostruzi. Skinula maramu i vako maše. I ona juri konje iz žita. I grdi. Da je sreće, konji bi topove vukli, ne bi po žitima vršljali. Rage se na nju krlješte, čulje uši.
Vasilije gleda, pa se krsti: Šta misliš, Milutine, šta li će nemački konji da pasu kad naši pasu žito?
Po selu još gore. Razmilela se vojska. Pojedinačno i u manjim grupama, po dvojica, trojica. Traže preobuku. Nude nova vojnička odela za bilo kakav gunj, a šinjel daju pride.
Uđem u kuću, imam sta videti. Na stolicama šinjeli, koporani.
Žta je ovo? pitam Živanu.
Što mene pitaš, Milutine, otkud ja mogu da znam? Ja vidim što i ti vidiš: presvlači se vojska.
A ko će da nas brani? - pitam ja pa dođem sam sebi smešan šta ja nju pitam, za ovo bi trebalo priupitati Aleksandra i Pašića, moje komandante, one nesretnike što su ostali po Albaniji, poručnika Garašanina i Mladena Marka Jerinića, oni su vaku državu teli. A kad bude kraj kraju, za ovo presvlačenje vojske trebalo bi priupitati i onu dečurliju što su vitlala barjacima i pevala pre vremena - zašto su se toliko dernjali... Al dobro, idemo dalje.
Po davnašnjem običaju, iskupljamo se kod škole da slušamo vesti sa frontova. A vesti, svakojake. Naši Šumadinci, priča se, pod komandom armijskog đenerala Milana Nedića napreduje kroz Bugarsku, stigli u Džumaju. Posle doznamo - jesu stigli, ali kao zarobljenici. Ubrzo Branko Stanković stiže uplašen - stigli Nemci u čarsiju.
Kako, bre, je li pao Oplenac?! - pitam ga.
I Oplenac - veli Branko Stanković.
Bez borbe, pa ljudi, zar Oplenac, da padne bez odbrane? - ja po svome. A Branko se nasmeja: Ko će da brani Oplenac? Kome je u vakoj državi do Oplenca? Oni sa Oplenca su i krivi za neki slom. Ako su teli, veli, da nam neko brani Oplenac što su upropastili Srbiju? Drugi nisu ko mi, veli Branko, ludi Šumadinci koji ginu po albanskim gudurama il Kajmakčalanu i po drugim tuđim krajevima. Drugi su drugo. Pametniji su. Pametan je Branko, školovan čovek, ratovao tri rata ko i ja, rezervni je kapetan, al prestario. Nikom ova država nije bila svoja, veli, svi su joj kopali raku, sad je mrtva. Da ako mi Srbi sad štogod naučimo i opametimo se.
Bogami se i naša mladež ušukutrila. Ne znaju šta dolazi. Raspituju se deca kako je bilo za prošle okupacije. Sad traže da slušaju priče kojima su se do juče potsmevali.
Čime se to moglo zaslužiti?
Odosmo ja i Živana u varoš da pazarimo, ne mogu ti posigurno reći koji dan beše, al znam, nekako po Vidovudne.
Kad varošica puna popova.
Koliki smo mi narod kad ovoliko popova imamo, Milutine? - pita Živana. Stvarno - smešno, varošica mala, stotinak dućana, kafana, kovačnica, potkivačnica, opančarski i drugi radnji, a toliko popova i tako golem narod u njoj, ko da se neka velika molitva sprema ili neko golemo opelo.
Nismo mi Srbi mlogo velik narod, Živana, nego nas sad sabijaju. Ovaj narod, - pokažem joj na izbeglice - proterali su iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova, iz Makedonije, nabili i' sad u Šumadiju pa se čini da smo mi neki mnogoljudan narod - sve bi ja da nekako izvrdam i da mojoj Živani ne odgovaram na zapitkivanja. A ona, ovolike oči izdrljila, zagleda one ljude i žene i decu, zastajkuje, zapitkuje me.
Ne zapitkuj - drnem se - otkud ja znam zašto su ti ljudi proterani sa svoji pragova i zašto su nji tamo ubijali! - sve bi da se odvojim od ti ljudi u koje se ona zagleda. Al ona, moja Živana, nikako da se odvoji.
Dajder, kaže, Milutine, tu torbu - privati ona torbu i smiče mi je sa leđa. Oće da izvadi zastrug sira i komad slanine što smo poneli da jedemo dok se kući ne vratimo.
I sednemo mi pored oni ljudi, a oni pričaju.
Sinovče, poče klupče da se odmotava... Dobro si me razumeo, sinovče - ono klupče što smo ga tamo preko Albanije namotavali.
I opet se ja seti oni naši veselnika, poručnika Garašanina i Mladena Markovog, dobro je što oni ne čuše one naše srpske izbeglice, al ja ču.
Ču ja da su crkvu napunili decom i poklali sve živo i da je krv dečja tekla iz crkve.
Ču ja da su tamo Srbe vezane bacali u neke ambise i da se otud, iz ti ambisa, i posle nedelju dana čuli jauci.
Ču ja da su deci oči vadili i puno bude dečiji očiju slali svojim vođama u Zagreb na poklon.
Ču i za one svadbe što su vezane i poklane pa niz Savu otpremljene, na svedbeno putovanje, u Srbiju!
I da ti ne ređam, mlogo je srpske nesreće, mogli bismo o tome i dan i noć, a straota je, sinovče, i pomisliti kako se deci lupaju lobanje. Ej, bre, detetu lupaš lobanju, prosipaš deci mozgove, vadiš oči, zato što su i ona Srbi! Pa čime se to moglo zaslužiti!
Ti dana, sinovče, dođoše izbeglice i u naša sela. Primamo ljude da žive po našim kućama. Da prežive ljudi. A oni, dabome, pričaju. O stradanju Srba u Hrvatskoj i po Bosni i Ercegovini. Strava i užas, ne možeš rođenim ušima verovati.
Sećam se, jednog dana dođoše Lazar i Vasilije. Primili izbeglice, pa slušali šta se sa Srbima u Hrvatskoj događa. I meni pričaju. A ja neću da slušam. Nemate vi kome da pričate o tome, kažem. To treba da slušaju Pašić i kralj Aleksandar, poručnik Garašanin i Mladen, oni su teli veliku državu - ja neću o tome da slušam, oću da zaboravim.
Lazar Čarapić se drnu: Kako te, Milutine, nije sramota, veli, kako smeš da zaboraviš, koji narod ovo sme zaboraviti!
Ama, čekaj, ne ubijaju Srbe samo u Hrvatskoj, ubijaju nji i u Makedoniji, na Kosovu i po Vojvodini.
I šta mi sad treba da činimo? - pita me Lazar.
Da zaboravimo - otkide se meni - šta nam drugo preostaje.
Milutine, kako te nije sramota - opet će Lazar - ko to može da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?
A Vasilije, onako, sa strane, odgleda.
Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravni narod.
CrniPriste, jesi li pročitao knjigu, ili tek sad čitaš?
:)
Ma imam je pročitao sam je odavno i to više puta :) nego mi nešto žao da tema zamre u Javiovom odsustvu
O Nemcima, kažeš. Šta da ti o Nemcima kazujem, sinovče? Nemaca se ja ne bojim. Nemci su nama Nemci. Nisu došli da bi nama bili dobri i da bi nam se dopadali. Svoji se ja bojim. Podelili se i zakrvili, jedni sa krunom, drugi sa zvezdom, samo im kape - ostale iste.
I pop Krsta postao vojvoda, nazvao se "orašački", ko i njegov Orašac. I da je bar iz Orašca rodom. Malo mu je što je pop i što su ga ljudi poštovali, malo mu je što ima šestoro dece, popadiju i trijes košnica čela, nego oće još i vlas, vojvodom se proglasio. Niko više ne sme da ga oslovljava ko pre, da mu kaže "pope", il "oče", svi ga zovu - "vojvodo"! I pozdravljaju ga vojnički, a on ni vojsku nije služio, otac ga od vojske bio otkupio. Znaš kako se to moglo.
I Sreten Čarapić okupio četu. Pronašao i oružje i uniforme po selima. Ima toga espapa koliko oćeš, ništa se od toga nije u ratu istrošilo. Njegovi ljudi na kapama nose iste znake ko i pop Kostini, ali se ne podnose nego jedni druge izdajnicima nazivaju. I ubijaju.
Ne znam šta je Lazaru Čarapiću te je sinu i konja dao, a ne znam ni šta je Sretenu, što će mu konj u ovakom ratu osim ako neće da se bolje obeleži da bi ga kogod lakše iza vrzine zanišanio i sa konja oborio.
I Stojadin kasapin okupio četu i vojvodom se proglasio i svima svojima zvanja podelio i odlikovanja tuđa prikačio, a oko njega kelneri čarsijski, kasapski momci i Raka pekar. Da je neke sreće, oni bi mogli kakoj pravoj vojsci komora biti, a oni se kaiševima i redenicima zavili sa svi strana, na njima oružja više nego što je pravoj vojsci potrebno. Neće Stojadin ni sa popom Krstom, neće ni sa Sretenom Čarapićem, a ni Kosta neće sa Sretenom, niti oće sa Stojadinom, oće svaki za se jer samo tako svaki može sebe vojvodom nazivati.
Na Veliku Gospojinu banu Stojadin u moju avliju, njegovi se ljudi razmileše po podrumu i tavanu, traže suvo meso, toče vino i rakiju, pa na Živanin sanduk navališe, traže vezene čarape i tkanice, oće da se šarene i udešavaju. Uzeše čarape iz boščaluka moje majke i moje Živane, a ja im govorim: Šta će vam te čarape, ljudi, vidite da su i' moljci načeli, to nije za obuvanje, to je za uspomenu. Nikako mi ne ide u glavu šta će kelnerima i kasapskim momcima toliko šarenilo; vojsci je potrebna odeća prosta i čvrsta, ako su oni bilo kaka vojska. Kad u nji čovek pogleda, više su za svatove i pođane nego za ratovanje, kako bilo.
Iz mojeg votnjaka pripucaše puške. Stojadin i njegovi - polegoše, za prošće, pod tumbase.
Zvrji olovo. Iz votnjaka galame i psuju. I na predaju pozivaju. U avliju upadoše Sretenovi ljudi. Pun i votnjak i avlija. Opkolili.
Stojadinovi se potkočili. Osmorica mrtvi, ostala četrnaestorica se predadoše, a Stojadina - ni među mrtvima, ni među živima.
Znači da je negde među stokom - podviknu Sreten sa konja. Da se pretraži tor i obor. I štala. Dobro da se pregleda sve!
Lisko kelner, Stojadinova perjanica - i on među zarobljenima - dade znak, pokaza vako prema svinjcu, oće da se umilostivi Sretenu. A Sreten svojima dade znak da opkole svinjac.
Svinje zagroktaše. Sretenovi ljudi sa uperenim puškama povikaše: Izlazi, Stojadine!
Kad otud, iz svinjca, Stojadin, sav nikaki. Slama i svinjska balega po onom divnom odelu čoanom da ti ga žao pogledati - slama po svilenom gajtanu.
Što se u svinjac sakri, - nasmeja se Sreten - otkud ti, kasapin, koji si iljade svinja poklo i ispeko smeš da se kriješ među svinje i na njinu ljubav i zaštitu računaš?
A mogu li na tvoju ljubav da računam? - pita Stojadin Sretena.
E pa, za to si zakasnio - nasmeja se Sreten umiljato. Misliš, bože, kako Šumadinci lepo razgovaraju, al kijak...
Stojadin pogleda u me, tek bi, valjda, da mu pomognem da spasi glavu, da molim Sretena. Al kako da mu pomognem? Da je i drukčije, da je kojim slučajem Sreten na njegovom mestu, pa da Stojadina molim, zar bi vredelo.
Ništa ti ne mogu pomoći, Stojadine, mislim se, a žao mi ga. Imao je svoju kasapnicu i kafanu, šta mu je trebalo vojvodstvo. Lep je bio i ličit i bez čina. Imao je u njemu devedeset kila. Najačeg vepra je mogo sam da obali i zakolje, kasapin, bre. Bika je pesnicom obarao u Aranđelovcu na vašaru.
Sreten naredi svojima da odreše Liska Zolovića, pa priđe Stojadinu, izvuče nož iz Stojadinovi kanija i pruži Lisku.
Lisko se potkočio. Gleda Stojadina, gleda Sretena. I Stojadin gleda Liska, gleda Sretena, ne može da veruje da će tako da se završi. A niko ne progovara ni reč. Neko prasnu u smeh.
Ko se smeje? Ko se smeje? - podviknu Sreten oće da zna ko se smeje.
Ja - odazva se Raka pekar i istupi.
Njega, kaže Sreten, odrešite i pustite da ide kući. Svidelo se Sretenu što je Raka pekar stego petlju pa se nasmejo. I priznao.
I oni ostali što su povezani počeše se smejati, al im ne pomaže, pomoć važi samo za onog koji se prvi usudio.
A Lisko, preplašen. Ko dete. Drkti. Oće nož iz ruke da mu ispadne. Vidi i sam šta ga je snašlo i kud je zabaso. Meni ga čisto žao, nije mi do oni čarapa iz devojačke spreme moje majke i moje žene, kome je sad do čarapa, to se prašta; žao mi njega, kažem ti, pošlo i ono u neki boj, u neku slavu i veličinu, telo nešto da znači, neki čin da stekne, da se junači, a možda je i poverovalo da i ono nekog oslobađa, da neki poso koristan obavlja, što znaš, napunili mu uši sad se i malo čistije uši mogu napuniti svakojakim varkama.
Šta čekaš?! - podviknu Sreten. A Lisko ko pođe, al kleca mu koleno, jedva ga noge drže.
Stojadin odhuknu, obrisa znoj, sav je u goloj vodi, kako i ne bi bio. Pogleda opet u me, pa i u Sretena, al ovaj u njega ne tede, vrdnu pogledom. Stojadin manu glavom pa veli: Sretene, zar ne možemo da se nasulimo. Imamo, veli, zajedničke neprijatelje, komunisti se jačaju i sve i' je više, što mi da se ubijamo kad su nam isti barjaci i kad smo pod istim kapama?
Nisam pod barjakom s onima koji na devojačke spreme nasrću i na sanduke u kojima je oprema za ukop staraca. To je, veli, svetinja, dok je to pleteno i tkano suzama je zalivano. Sve tako Sreten, lepo i ispotija Stojadinu, a ja vidim na šta on cilja, oće da se udobri narodu, da se osnaži i uveća, politika ti je to.
Šta ćeš to? - podviknu Živana. Ona ti se iz kuće uputila preko avlije, pa pravo pred Sretena. On se čisto zbuni.
Jesi li ti zato školovan za oficira da kolješ Srbina u mojoj avliji! - moja Živana stegla petlju pa ne trepće. Treba li meni živeti u ovoj avliji, treba li ja vude da prolazim? I moj sin. I moja unučad kad i' bude bilo. Treba li kadgod do kakog mira da dođe, treba li ovde sa utvarama kasapskim - baš tako reče, "kasapskim" - da živim! To ona ako bi Stojadina u avliji zaklali.
Stojadin se čisto zasvetli, zaradova se i ponada se. A moja Živana - obukla se lepo, povezala novu maramu, nova rekla na njoj, stroga. Treba li, veli, meni u ovoj avliji da svadbujem i gozbujem? Šta je s tobom, Crni Sretene, zar smo se za to ponosili tobom kad si đakom na ferija dolazio? Zar se ne sećaš kako smo izlazili, veli, na sokak da te vidimo! U kuću te pozivali, najbolju jabuku za tebe čuvali - jedinog mi oka, sve tako moja Živana, na jabuku ga podseti, a on se raskravi.
Dobro, strina Živana, imaš pravo - veli Sreten - i dobro si me, veli, na jabuke podsetila. I sve tako on govori kako u srcu nosi te jabuke i kako i' nikad neće zaboraviti.
Kako li se samo te rumene jabuke doseti moja Živana, mislim se, kako ga samo za srce tom jabukom ščepa. Eto ja bi ga moro moliti i na ratovanja svoja podsećati, moro bi mu ožiljke od rana pokazivati, a ona, eto, samo pomenu jednu jabuku i on se raskravi. Milo mi što Sreten tako brzo posluša moju Živanu, al opet, krivo mi što Živana bolje nego ja poznaje ljude, pogotovu oficire.
A Stojadin, kasapin i vojvoda, razvedrio lice, čisto bi se osmenuo, milo mu, kako i ne bi, spasoše mu glavu, bogami ti kažem. Čisto se čovek malo i uščustri, valjda mislio da Crni Sreten i nije tako crn kad ga na jednu jabuku rumenu slomiše; može biti ceni po sebi, može biti da se on ne bi slomio da je kojim slučajem Sreten njemu pao šaka.
Izađoše svi oni iz moje avlije. Taman se moja Živana prekrsti i reče: fala ti, bože, kad na sokaku ču se Sretenov glas. Šta sad bi - pođo ja prema sokaku, da vidim šta se dešava.
Šta čekaš! - podviknu Sreten, a Lisko skoči na Stojadina, al ne može da mu priđe, Stojadin velik i debeo čovek, jes vezan, al se ne da Lisku. A Lisko ko osica. Udara i udara onim nožem, prska čoja, kidaju se gajtani, bljuzga krv. Kad bi najposle, pade Stojadin, jedva pade.
A sad, vodite ovo u potok - pokaza Sreten na Liska.
Ne, Sretene! - istupi ja. Žao mi Liska. Otac mu bio bekrija, sve je spisko, završio na kaldrmi, pijan; majku mu poznajem, dobra žena, jedva je Liska na put izvela, do crevare, te je nekako i zanat kasapski izučio.
Nemoj njega ubijati - velim ja Sretenu - povedi ga sa sobom, on će te najbolje poslužiti.
Ali Sreten Čarapić ni da čuje. Neće, kaže, da mu služi čovek koji je svojeg vojvodu izdo i zaklao, taki mu nisu potrebni.
Baš taki najbolje posluže, on sad nema kud od tebe, Sretene - ja njemu. A on meni: Gledaj svoja posla, čiča Milutine. Uostalom, veli, ja ovo ubijam za tvoje delo, za slavu i veličinu tvoju i mojega oca.
I dok ja tako sa Sretenom - prodera se Lisko. Nisu ga u potok odveli nego ga kolju ispod duda, pokraj puta. A ovi, - pokaza Sreten na one zarobljenike - da se povedu kroz selo da svakoj kući vrate što su uzeli i de god su se opoganili o devojačku spremu, da im se udari po dvajespet batina.
Uzjaha Sreten i krete vojsku.
Moja Živana zažeže kandilo. Upali sveću Stojadinu i Lisku. I onima što su po votnjaku i za prošćem oko naše kuće izginuli. Naredi kadionicu i stade da kadi. Kuću, i po avliji i po votnjaku. A ja, za njom. Kad svinje se oko nečeg otimaju. Šta li je to - priđem i vidim: torba i kaiš. Nova, bogati, torba oficirska, kožna, glođu je svinje, al da je otvore ne mogu. Mene nešto teknu. Uđem u svinjac, otmem onu torbu pa unesem u kuću. Otvorim i vidim, Stojadinova, piše njegovo ime na svesci. Zavirim - a ono, arhiva, kako da ti kažem, nije baš arhiva, ali i jeste. Spiskovi kuća na koje se može osloniti. Spiskovi ljudi za koje smatra da su na strani komunista. Spiskovi ljudi koje ne treba dirati. Sve on to po čitavom našem kraju prebrazdio. Izdelio, isplanirao. Vidi se, i on se na neku vladavinu bio spremio, al kad pogledaš, učinio je nešto dobro, sačuvao je neke ljude, svoje ljude. Sačuvao i zavuko torbicu pod slamu u svinjac, a glavudžu izneo i pustio pod nož, kako bi ti reko, glavudžu izgubio, torbicu sačuvao. Znači, i u njemu je bilo nečeg za poštovanje. I gad i zlikovac, ali eto, i on umeo nešto ljucki da uradi.
Kažem ti, kadi moja Živana avliju i votnjak, kadi i svinjac, a ja se mislim: bože, da l' je još kogod kadio svinjac, zar smo i na to saspeli; čime li smo ovo zaslužili?
Jedne noći banuše. Drkte vrata, oće da iskoče. Šta je to, sunac ti! Ustanem, ko to oće da odvali vrata. I zašto? Izađem, vidim da nisu Nemci, zvezde im na kapama. Pred njima Grujo. Šta je, bre, ljudi, što ste na vrata kidisali, nisu zaključana.
Nismo znali - veli Grujo.
Ama, kako niste znali; šta znaš, Grujo, kad ne znaš da se domaćinske kuće ne zaključavaju, kako po Šumadiji ustaničiš i vojuješ ako to ne znaš!
Njemu bi krivo, al, tera on svoje: Daj nam alat, veli, i pođi s nama.
Kaki alat i kud da pođem, mislim se, al, ajd, ćutim. Navučem čakšire, nazujem opanke, pa za njima. A oni iskupljaju budake, sikire. Ja gledam, al ćutim - da je sreće, vi bi se budaka i sikira držali i poso njima gledali. Al, ajde. Za njima. Do ćuprije na Despića potoku.
Oni onaj alat sa leđa, pa se raskomotiše. Počeše da udaraju budacima. Teraju i mene da rušimo ćupriju.
Čekaj, zašto da rušim ćupriju?!
Kako zašto da rušimo ćupriju! - drnu se Grujo. Kako to pitaš? Što se praviš lud, čiča Milutine!
Ne pravim se ja lud, velim, nego ti oćeš da me ludog napraviš.
On me gleda.
Zašto, bre, rušiš ovu ćupriju? - pitam ga opet. Kome ona smeta?
On me gleda, nije mu pravo.
Dobro, čiča Milutine - naposletku će Grujo - je l' ti ne bi rušio ćuprije koje služe okupatoru, je l' ti nisi za to da i mi doprinesemo pobedi nad fašizmom?
Dobro, kažem, radite kako oćete, vaša je stvar - ujedo se ja za jezik, ne smedo im reći šta mislim. Ova ćuprija treba nama i nikom više pod kapom nebeskom niti treba niti smeta. Mi preko nje pregonimo našu muku - žito, đubre, šašu i ostalo. Mi smo je i napravili, nije nam je napravila nikaka vlas, jer nikakvoj vlasti i nije potrebna. Nemcima pogotovu. Samo je nama potrebna, pa što da je rušimo, sunce ti! I što sebe da zavaravamo da je to protiv okupatora. Pa je l' tako? Šta može nemačkoj sili da naruši rušenje jedne takve ćuprije? Ej, bre, da su okupatoru take ćuprije smetale zar bi on stigo dovde i zauzeo celu Evropu! Ajde, ruku na srce, koja to vojska ne može da pregazi potočić metar i po dubine? Al šta ti vredi, ne pita se tvoja pamet, drugi se pitaju - ako ima bilo koga da se pita, ako to nije samo neka učka uhvatila maha. Nemojte, ljudi, da se šegačite, ova ćuprija nije upisana ni u jednu ratnu kartu, ovu ćupriju smo mi na svoju ruku podigli. Ne smem da kažem: vi ćete da srušite ćupriju pa da izmaknete guzicu ko kad ste srušili onu u Šijacima, a Nemci će da dođu i pokupe nas i da pobiju, ko u Šijacima, 82 čoveka - samo su četvorica iz kuće Milića, pa ti vidi koja ti je to računica, pa ti to upisuj u veliku knjigu. Ništa mi, velim, nećemo nauditi Nemcima, a sebi oćemo - koliko sutra, opet je sami moramo podizati baš i da nam Nemci ne narede. Kako ćemo mi do naši njiva i livada bez ove ćuprije? I nemojte, ljudi, šta će o nama misliti Nemci, smejaće nam se kad nas budu ubijali zbog volicne ćuprije.
Sin Pula kolara skočio. To je petokolonaš! - kaže za me. Al Grujo, ruku na srce, ne dade na me. Čekaj, druže, veli, ne može to tako brzo, naopako bi bilo da nam petokolonaši niču ko pečurke - razborit čovek, iz dobre kuće, što jes jes - kad bi to tako bilo sa petokolonašima, kad bi oni od vaki ljudi postajali za noć, mi bismo nagraisali, obrali bi zelen bostan. Govori Grujo, slušaju i drugi, a Pulov sin se pokunji.
Pa sigurno, ne možeš ti svakog nazivati petokolonašem ko ne misli ko ti, nisi ti sam na svetu, a nije ni ta peta kolona jedna, ima još ljudi i pameti a ima i kolona osim pete - razumeš li ti mene?
Sude nebeski! - drnem se ja, ali me Grujo preseče.
Ćuti, čiča Milutine - i povuče me u stranu, pa ispotija, da drugi ne čuju, sve u poverenju, da pazim šta govorim. Ima ljudi, veli, ovi mlađi, koji te neće razumeti kako treba, a sad je vreme tako. Sve me lepo savetova. I zaslužio sam, zna on da sam ga spasao na dan pogibije kralja Aleksandra; da bi ga zadavili što je u Vulićevića kafani pucao u sliku kralja Aleksandra. I bez toga, Grujo beše dobar čovek, šteta što pogibe tako brzo. Kažu da je strado negde na Zlatiboru, bio ranjen, pa kad su njini otstupili u Novu Varoš i ostavili ranjenike, Nemci došli i izgazili tenkovima celu bolnicu, pa i jadnog Gruja, bog da mu dušu prosti.
Vratim se ja kući, donesem onaj alat, pa probudim Živanu. Ajde, kažem, budi Radoja i spremi leba i uz leba za dva tri dana, a ja ću da povedem krave, moramo da bežimo preko planine, i dalje ako ustreba.
Živana se prekrsti, pita da l' sanja.
Ama, ženo, slušaj ti mene, nemoj da se kasni - taka je i taka stvar, ispričam joj šta je bilo sa ćuprijom, a ona đipi, oće za oči. Što si im, veli, dozvolio da ruše ćupriju, što je nisi odbranio nego da sad moramo zbog nekoliko greda bežati od svoje kuće; kaki si to, veli, čovek, je l' tebe udarilo u glavu ko onoj dečurliji, što i' nisi oterao u majčinu, ti si bre tri rata ratovo, znaš šta je rat!
Ćuti, bre, ženo, ko mene zarezuje.
Muka je to, sinovče, veruj. Rođena te pamet najviše muči. Šta si i ko si, pitaš se. I čija je ćuprija, pitaš se. Ne možeš da se razbistriš. Nije, bre, ćuprija Nemačka. Da ti rušiš ćupriju, napriliku, u Nemačkoj. Ili da rušiš ćupriju da je Nemci u napredovanju ne pređu, ili da im usporiš napredovanje. Ali, sinovče, Nemci su tu, došli su.
A što je najgore, ne smeš ništa da kažeš. Možeš da izgubiš glavu, a da ispadneš smešan. Ni svojima, komšijama i poznanicima, seljacima ne smeš ništa da kažeš. Držiš vodu u ustima pred Pulovim sinom, a ovamo si bio neki ratnik i spasilac otadžbine. Pa bogami, ružan si sam sebi; vučeš se ćorav po planini sa ženom, detetom i kravom i ne smeš da kažeš šta misliš. Prešo si Albaniju, vratio se preko Kajmakčalana, okitili te odličjima, a moro si da ćutiš da ne izgubiš glavudžu i ispadneš smešan.
Zatreštaše puške, grunuše bombe. Bogami potraja to. A noć ko testo. Ja izađem pred kuću, osmotrim, čujem i vidim da se puca u Sarića kraju. Kad izjutra, lupi moja kapija, eto ti Pavla. Ajde, Milutine - zove me - Bošku Sariću poginuo sin.
Koji? - pitam ga, znam da je jedan Boškov sin sa zvezdom, a drugi sa kokardom na kapi.
Mlađi je Bošku poginuo, onaj partizan - veli Pavle, pa mi sve kaza šta je i kako je. Mlađi sin došo kući sa nji trojicom. Išli Njegovom kosom iznad Janićijevića kuća. Paščad i' saletela. A oni drugi, dabome, nisu bili gluvi. Oni od Filipovića kuća osluškivali lavež i tako pratili one koje paščad saleću. Kad se lavež zaustavila kod Boškove kuće, znali su ko je. Krenu i opkole. I zovu na predaju. Kažem ti, čoveče - Srbin Srbina zove na predaju, oće brata za zarobljenika.
A niko ne sme da se preda. Ne sme ni brat bratu; u njinom ratu nema zarobljenika; jok brate, ako se neki nesrećnik predo u nevolji, ili ranjen, najcrnju je smrt izabrao.
To su i oni u Boškovoj kući znali. Prvi iskoči Boškov sin - baci bombu pa za njom, ali stigne ga metak u avliji. A ono troje za njim, pa i oni ko Boškov sin, nema tu šta, opkoljeni, a mesečina ko dan, sve i' pobili.
Ajdemo, Pavle - šta ćemo, taki je u nas red, da se pri sarani nađemo jedni drugima. Kad mi tamo, a Boškov stariji sin došo, al ne sme da uđe u avliju. Stoji, vako, na kapiji i ne sme ni pred oca ni pred majku. Naoružan, kokarda mu na kapi - ovim očima sam gledo - stoji čovek, al ocu i majci ne prilazi, ne sme. A nešto ga vuklo da dođe bratu na saranu. I dovuklo ga. Valjda ima nešto. Radisav, sinovac Boškov, došo i kaže da mu je sin pred kapijom. Boško kaže: Nemam ja sina, moj sin je, veli, mrtav. I pokazuje na sina u sanduku, na mrtvog. Miran Boško, kaki miran, slomljen čovek, a pamet mu radi ko sat; kaže da su njegovi sinovi njegovi samo kad su mrtvi, a ja se mislim: e, daleko smo dogurali, baš će nam vredeti neke pobede i slobode ako kojim slučajem do nje dođe.
Radisav izađe da prenese poruku, da kaže živom Boškovom sinu da ide svojim putem, ovde nema šta da traži.
Ja gledam Boška - on ti je, bre, opasan čovek bio, al sad se slego. Ubijen, kako i ne bi. Podizo sinove od oke mesa.
Priđe Boško meni i sede vako pored mene. Zagleda se u me, pa kaže: Ovo je, čiča Milutine - tako me zvao - i tvoja nesreća. Ja ga gledam, a on mene ne gleda, nego mu se oči u daljinu otiskuju. Stavi mi ruku na rame, pa opet ponavlja: Ovo je, čiča Milutine, i tvoja nesreća. Ovo, veli, ne može da bude nesreća samo moja, nit može da bude nesreća samo jednog čoveka; mlogo je, veli, ovo golema nesreća da bi bila samo jednog čoveka.
Mlogo, mislim se, mlogo golema, mlogo golema za ceo narod; mali smo mi narod za voliku nesreću. Gledam ga nakog, pa bi da ga nekako utešim. E pa sad, tako je vreme došlo, veli, Srbi oće da pobede Srbe. Prošla su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su prvo branili otadžbinu pa posle izvodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se među sobom obračunali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu. A on, veselnik, čisto se osmenu, pa veli: Što se vi stari ratnici ne okupite i ne dogovorite, pa ne stanete na put ovoj propasti; ko će, veli, ako vi nećete, vi ste ocevi i spasioci otadžbine!
Ja ga gledam, ne smem reći: koji ratnici i spasioci, ovi što su zavađeni ne znaju za oceve, ni za majke i sestre, oni se oko vlasti otimaju.
Kad, posle nekoliko dana, tako oko podne, viče Radisav, sinovac Boškov: Ajde, veli, deda Milutine, obesio se čiko!
Uh, bogati, zar usred bela dana! Ko se veša u ovo doba, mislim se. Al, opet, računam, on se nije obesio u pomračenju, mozak mu je radio ko sat; nije mu znači drugo preostalo.
Skidam ga ja sa vešala, a sve ko da čujem kako mi govori: ovo nije samo moja nesreća, ne može ovo da bude samo jednoga čoveka, mlogo je golema za jednog čoveka. Bogami ti kažem, lepo ga čujem: što se vi stari ratnici ne okupite i ne stanete na put ovoj nesreći?
E pa moramo se nekako okupiti, razmišljao sam, moramo da pokušamo, da učinimo što možemo, ako ništa drugo, ono da saves umirimo. Samo, kako? Trebalo bi da nas neki od naši bivši starešina povede, neki rezervni oficir.
Nekako uleto, četres treće, Spasenija, žena Velimirova, banu mi u kuću. Zove me da idem s njom Sretenu, da molimo za njenog sina Veljka. Ti si, veli mi, Milutine, zajedno s Velimirom i Sretenovim ocem Lazarom ratovao, ti si čovek koji sme pred Sretena. Veljka joj Sreten zarobio, kaže.
Čekaj, ženo, kako ga zarobio, pa i tvoj Veljko je neki četnik - ne ide mi u glavu da je Veljka zarobio Sreten, drugo je da su ga zarobili komunisti.
Moja Živana stoji postrance i krsti se - čudi se žena kako to Srbin Srbinu, komšija komšiji rob, oni su, bre, zajedno u školu išli i ovce čuvali, kako to sad jedan drugog zarobljavaju, zna se ko je vlasan da zarobljava. I tera mene Živana da idem Sretenu, ama iz ovi stopa. Ajde, Milutine, kaže, ti si sa Sretenovim ocem delio i zlo i dobro. Što ste ispisnici i što ste ratovali i Srbiju spasavali kad vaši sinovi zarobljavaju jedan drugog! Natuče meni Živana novu šajkaču i prosto me gura da idem.
Podne, bogati, sunce prigrijalo, a zajesenilo - i sam kako to može biti kod nas u Šumadiji. Ništa lepše na svetu. Ja pred školu, a ono pod lipom astal. Pa čarsav ćenarski. Za stolom Sreten. Sam. Pred njim jabuke, al ne vidim da je koja načeta. A kad čovek ni jabuku u usta ne može da turi, kako da razgovaraš sa takvim čovekom? I vredi li takoga moliti?
Podalje, pored ograde, konj osedlan, lupa nogom i bije se repom. Vojska se odaljila. Niko Sretenu nije rad, nit je on kome. Ko da je ograđen nekom ogradom, nevidljivom.
Ni meni nije prijatno da mu priđem, al ja se setim pokojnog Velimira, pa Lazara, Sretenovog oca - koliko puta smo bili zajedno u pozajmicama, na mobama. Setim se lepi dana, o slavama i preslavama i mislim se: zar smo mogli pomisliti da će nam naši sinovi i vake brige zadavati?
I kažem ja to Sretenu. Sve mu to kažem, a on veli da to sve zna i sam i da mu ja nisam moro i govoriti. Sedi tako, trlja bradu, pogleda u me. Onda šetka, šetka i gleda nekud. I ćuti.
Ja opet udri da mu što više iskažem o nama, ratnicima iz prošli ratova i o Lazaru, njegovom ocu, i o Velimiru, ocu zarobljenog Veljka. A Sreten mi se najednom okrenu i prostreli me pogledom: Ne možemo da opraštamo nikome! Nema tu šta da se priča!
Zar tako! - lupim ja dlanom o astal.
Tako, čiča Milutine, baš tako! Mora ga stići kazna, da nas Srbe ne istrebe; nije vreme da se mi junačimo i Nemce da ubijamo. Računica je čista - ako nji ubijamo, nas će mlogo nestati. Mi smo maloljudan narod, čiča Milutine, veli, nas je prošlog rata nestalo milion i dvesta iljada - sve on tako u brojevima - ako nas i ovog rata bude tako nestajalo, nećemo se održati. A Veljko je predvodio onu zasedu kod male ćuprije, on je tad mogo da ubije Nemca, a Nemci posle da pobiju stotinu naši. E pa ja, čiča Milutine, ne smem i neću, kaže, da oprostim život čoveku, koji više voli jednog mrtvog Nemca nego sto živi Srba.
Dobro, gosn kapetane - ja njemu sve onako po zvanju njegovom, iako je on Lazarov sin, iako sam ja njega kad se iz aprilskog rata vratio branio od njegovog oca Lazara, od mog ispisnika i ratnog druga - Veljko nije ubio tog Nemca, il, ne daj bože, više Nemaca. A on me preteče: Nije, jer sam ga ja omeo i razbio mu zasedu pre nego što su naišli nemački kamioni, a ti bi vido, čiča Milutine, šta bi bilo s našom nejači i sa selom i sa ovim strejama našim - pokazuje vako na selo.
Ja slegnu malo, al opet, vidim da će Velimirovu sinu da sleti glava, pa kažem: Gledaj, gosn kapetane, da se nasulite ako ikako može, nije glava kapa da je podigneš kad spadne.
Čiča Milutine - okrete mi se on ko da ga vatra opeče - ako ti i moj otac, i drugi vaši ispisnici meni kažete da ja krenem na Nemce, ja ću da krenem. Pa nek gori Srbija opet. Nek izgori. Nek Nemci ubijaju žene i decu. Nek sve postane Kragujevac i Kraljevo.
Ni ja nisam za to da ginu deca - promucam, vidim, bre, kud on nišani.
E pa, ako nisi za to da ginu deca, onda nisi ni moro dolaziti da moliš za Veljka. Sad se poslovi veliki svršavaju, nije zeman za poslove komšijske ne treba arčiti vreme. A ruke mu, šta da ti kažem, blede i crne, nema u njima pokreta, ko polomljene. Al dave, dave bogami. Reko bi nema u njima snage, ni znoja, ne mogu jabuku do usta, ko što ni usta ne mogu zalogaja, al eto, da zadave, da zakolju, to mogu. Ðernem ja levo i desno, teo bi da doznam de li je onaj Velimirov zatvoren, a on mi reče da idem kući i da opet navratim kad mi zatreba. A ja za njegovim rečima. Šta ću.
Moja Živana čeka na sokaku, kod Stankovića kapije. Pošla mi u susret, čeka dobru vest da je nosi Spaseniji.
Ne mogu te obradovati, niti ćeš ti Spaseniju, kažem.
Naopako, kaki ste vi to ljudi - prekrsti se moja Živana - zaboraviste ko ste i odakle ste, ko su vam bili očevi i dedovi, o majkama vašim nesretnim da i ne govorim: kako ćete, veli, na groblje o zadušnicama, tamo su vam majke i babe.
E pa, Živana, nisam ja tu ništa kriv, sad ljudi vlas za se osiguravaju.
A ona opet: Kako te nije sramota, Milutine, valjda prvo treba da se preživi pa se vlas sređuje - zastade malo pa me pogleda - i kaka će vam vlast biti ako se za nju tandžarama i noževima jagmite. A ja gledam pa se čudim kako se moja Živana izmenila na ovoj jagmi i vetrometini, ona sad govori ko da je knjige čitala.
Ženo božija, ne otima se ja oko vlasti; ko mene šta pita i ko mene sad uvažava, ovo je neko drugo vreme, ovo je sad golema politika - sve ja tako, a ona malo ko ustuknu.
Idemo tako nas dvoje sokakom prema Spasenijinoj kući, a Živana oćutkuje, vidim prebira misli.
Jaoj! - jeknu čovek tamo, kod škole.
Ču li, Milutine? - ukoči se moja Živana.
Čujem ja, kako da ne čujem kad se do po sela čuje.
Ponovo riknu - ko će drugi nego Veljko. Krklja. Ko da se ubija posek.
Milutine - gleda me Živana u oči - da l' si ti molio Sretena ko što treba i koliko treba?
Kako da nisam molio, Živana, molio sam i molio, kamen bi omekšao, al eto, oni su taki ljudi, slabo sad molbe pomažu. Ne tedo reći: molili su tako i Veljka, al ni kod Veljka nisu molbe pomagale.
Čekaj, sinovče, doći će i stari ratnici na red, sad ovo da ti kažem.
Na sarani sina Milana Perišića moja Živana, dabome, stoji vako uza me, čekamo da dođe pop, da održi opelo pa da pratnja krene. A popa nema; ni popovima nije lako, strauju da opelom ne uvrede ubice, moglo bi im se to osvetiti - zar nije pomrčina pojela popa posle one sarane u Bučiju.
A Milan, veselnik, šeta po avliji, pogleda na sokak da l' će se pop pojaviti. Ne zna čovek kako će da sarani sina, bez popa ne može, niko se bez popa ne saranjuje, samo ajduci, a njegov sin nije ajduk.
Vidiš li ti, Milutine, ni sarane nam nisu ko što su nam bile - Živana mi prišaptava - u sretna vremena se kukalo kad neko umre. Prosta žena, al vidi što vidi: nikad se nije više ubijalo, a nikad se manje kuknjava čula.
I meni mučno. Ćuti se, sve se sleglo i gleda preda se ko da smo ukrali mrtvaca, ko da je ubilac među nama.
Bilo bi dobro da vi muskarci, stariji ljudi zalelečete - prišaptava meni Živana - muška je kletva ubojitija. Razborita moja Živana, zna da ni ubilcima nije svejedno da l' ubijaju narod koji kuka i proklinje il narod koji ćuti. Al opet, kako ću ja kad svi ćute, valjda prvo treba Milan da zakuka, otac je.
Što ne kukaš, Milane - priđem mu - sinu ti je dvajesdve godine, školu je učio a ti nadničio; svi smo se radovali i nadali da i mi svog čoveka za lekara steknemo, a sad, evo, mi za njim mrtvim ćutimo i ramenima sležemo.
Milan me pogleda: Kako da kukam, Milutine, kaže, kad ne smem dušmanina da pomenem, a dušmana je sada svud, na sve strane, kaže, po potocima su, po vrzinama, a možda su i na ovoj pratnji. Stra ga, kaže, ako dušmanina pomene javno, da će mu ubiti i drugog sina; ne sme se, veli, dušmanin grditi. Ovaj što je grdio - Milan pokaže na kovčeg sa mrtvim sinom - vidiš kako je prošao.
Ja se slego. Šta da mu kažem: u pravu je, vidi čovek dokle smo dospeli.
Orem ja na Crnom Oglavku. Volovi mi posustali, ja zaustavim, sednem na gredelj pluga, zapalim cigaru.
Zdravo, čiča Milutine! - trže me glas s leđa.
Pomaže bog! - odgovorim ja i okrenem se: trojica s puškama stoje u oranju, namršteni, vidim, ne prija im moj pozdrav, a ja, budala, naučio - čim vidim ljude s puškama kažem: pomoz bog! Ko u moje vreme. Zaboravljam da ima vojske koja boga ne priznaje.
Imaš li što za jelo? - pita Pulov sin, prepoznado ga.
Odem do kola, uzmem torbu, izvadim zastrug, leb i slaninu i srče s rakijom. Gladnom vojniku sevap je dati leba i uz leba. Uzmite, ljudi, prezalogajite što se našlo i popijte.
A, piće nikako, mi smo, čiča Milutine, vojska koja ne pije - kaže Pulov sin.
Čudi me da ima vojske koja ne pije - slegnem ramenima, a on će opet: Nama je potrebna zdrava pamet. I poštenje.
Ja opet slegnem ramenima i mislim se: ima ljudi koji su zdrave pameti i čista obraza i popiju po koju, a može biti i obrnuto.
Popij - kažem mu - i zdravu pamet sačuvaj. Ja sam sa pukovnikom Ivovićem pred Veternikom pio grčki konjak, pozvao me čovek, pismo ko ljudi i zdravu pamet sačuvasmo i pobedu izvojevasmo, nije nam konjak ni pomogao ni odmogao - sve ja tako, o grčkom konjaku, fališem se da sam pio sa pukovnikom i sve bi da saznam zašto on ne pije, znam da je pio, a otac mu još više i dedu mu pamtim, pio, brate, više od drugi, a on, nikako, ni kapi.
Dobro, sinovče, da nisi bolestan? - uskopistio se i ja. Nikad nisam voleo bekrije, a još manje trezvenjake, zavetne; sve bi da doznam da l' oni to sad rakiju manišu da bi se narodu dopali dok se kake vlasti ne domognu.
Nisam bolestan, čiča Milutine - kaže mi - nego ne pijem zato što naši neprijatelji piju.
Pa dobro, mislim se, nisu vam oni zbog rakije neprijatelji, niste se vi podelili na bekrije i trezvenjake, nego na četnike i partizane.
Onda, pitam ga, oćete li vi štogod piti kad vlas uzmete, ili ćete ostati sveci do kraja. Sve me interesuje da oni ne trezvenjače samo dok se vlasti ne dokopaju.
Nikad se mi nećemo izmeniti - čisto se ljuti na me što ja sumnjam u to.
Dobro, sinovče. Ponukam torbu i što je u torbi.
Vidiš li ti, čiča Milutine, kako mi tučemo Nemce? - ne može da ćuti ni kad jede.
Vidim - kažem ja, iako, ruku na srce, baš neke mloge Nemce nisam mrtve vido - al vidim ja da Nemci ne tuku samo vas, nego i decu.
On me gleda pa veli da su sve kosti u temelju neke velike budućnosti uzidane. Svi oni đaci u Kragujevcu što su streljani, sve su to temelji.
Naslušo sam se ja o dečijim kostima i temeljima još preko Albanije, a posle sam vido kaki su temelji od dečji kostiju, viđalo se to i u ovom ratu - raspričo se ja. Govorim što mislim.
A, tako! - trže se Pulov sin i baci lebac. Ne zove me više čiča, nego samo Milutine, naljutio se.
Čekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu pokažem na plut i oranje - ovo mora da se poštuje. Pokažem mu onaj lebac: Ja ovo, sinovče, pošteno zarađujem, za mene nema leba bez motike.
A on me i ne sluša. Samo sikće: Šta bi ti, Milutine, da saveznici sami pobede Nemačku pa da posle sami seire i dele svet. E, za take ko što si ti, Milutine, ima! - pljesnu Pulov sin po kundaku.
Čekaj, bre! - ja njemu, nije mi pravo što mi preti, i ko je on, Pulov sin, da preti Milutinu. Al kad je tako vreme došlo, suzdržim se ja; Nisam mislio da te vređam, niti da saveznicima dodeljujem uživanciju u pobedi, al eto, ima ljudi ko ja koji ne razumeju da se mlogo potpomaze ako se zapali opštinska arhiva, pogotovu ako su u toj arhivi samo spiskovi seljački kuća i domaćina, godine rođenja i dani smrti.
Sve arhive ima da se spale, kake da su! - odseče Pulov sin. Oće da pali, i kvit.
Ja opet nisam rad da se pale spiskovi koji samo nama služe, a Nemci zbog spiskova koji njima ni zašta nisu potrebni da pale naše kuće, ubijaju čeljad... sve čerez neke artije koja nikom osim nama samima nije potrebita.
Pazi, Milutine, šta govoriš - seva on i pogleda u onu dvojicu pored njega, i oni se iskrlještili - nemoj misliti da mi ne umemo da ubijamo.
To mi nije na um palo - kažem - znam šta umete i možete, ne morate me mlogo uveravati. Ja sam reko što ste me pitali. Niti sam vas zvao da dođete i da me na oranju gladna ostavite, niti sam vas prvi šta pito, a kad ste me pitali - ja vam reko. Ako si teo da ti odgovorim što si sam znao i želeo, nisi me moro pitati; ako si me pito da me čuješ, otrpi da ti odgovorim. Kaku ti to slobodu obećavaš ako ubijaš za ono što ti se ne sviđa, ima li u toj slobodi kake slobode i za mene?
Sve su to ozbiljne stvari, sinovče. I smešne. Pa je l' tako? Ti odratuješ svoje, odužiš se otadžbini, a onda dođe Pulov sin pa i on oće da ti soli pamet.
http://www.kodkicosa.com/knjiga_o_milutinu.htm
eto vam link opet..čitajte nešto, dobra knjiga...nema Džimeta da se javi dal je pomerio knjigu ili još pridržava saksiju...
Sačekajder malo, posle ćemo o starim ratnicima. Prvo moram o Bori Jurišu. Da ti kažem, on je od Garašića, a Juriš - to ime nadeli su mu njegovi ratni drugovi. Valjda zato što je jurišao. Poznavao sam ja opake ljude iz prošli ratova, jurišaju ko ćoravi pa im posle dadu nadimak - juriš. I ovog Boru ja sam dobro poznavao. I oca sam mu, Jablana, poznavao. I dedu, Borivoja. Oni su bili dobri ljudi. I deda mu i otac bili su crkvenjaci. Posluživali za vreme službe u crkvi i otpevali popu, nosili mu petrailj i kadionicu dok bi svetio vodicu po selu i kad bi išo na sarane i daće, a Boru su školovali za popa, učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, dobar je đak bio, mlogo se radovali njegovi, znaš i sam šta znači za jednu sirotinjsku kuću da odškoluje popa. Ali, Bora nji prevario, nije teo da se zapopi, a sve ga je čekalo: i crkva, i crkveni stan, i votnjak, i vinograd, i dva ektara ziratne zemlje, i dva ektara livade. A parohija, šta da ti kažem, dva sela, oba bogata i sve njegovi ljudi. Al šta to vredi, ne tede Bora da se zapopi, nego se odade komunizmu, pa sve sa onim opančarima i abadžijama, glavnim komunistima. Pa tako i četresprve, ode Bora za opančarima i drugima, a otac mu precrče.
E taj Bora, sinovče, dođe sa svojima da se odmore i narane - mislim da je to bilo nekako oko Nikoljdana četrestreće.
Sakrio ja nji na tavanu moje štale. U seno. Među njima jedan ranjen. Ne znam čiji je, ne poznajem dete, al poznajem da ga je rana zapekla, da je u vrućici i poznajem da je naše gore list, da muški podnosi gadne rane, ni zubima da škrgutne. Vele da je iz Hrvatske, od ove dece izbeglica. Sve mu ustaše pobile. Pominje sestru. Da ti srce prsne. Treba za njega mleka i nekog čaja, a mogla bi Živana i melem da mu stavi. I nije za ranjenog mladića da spava na tavanu, treba ga preneti u postelju da mu Živana menja obloge - greota je, mlad je nesretnik, malo je stariji od mog Radoja. A Bora Juriš me zadržava da ga slušam, raspričao se o porezima.
Čekaj, bre, Boro, nisu porezi najveća nesreća sveta i nije sad vakat za rešavanje poreza. Take stvari se, Boro, rešavaju u skupštinama, a ne na tavanima - kažem.
On ni da čuje: Kake skupštine, kaže, skupštine su imale dosta prilike da ukinu poreze, pa što i' nisu ukinule! Ne možemo se, veli, u skupštine uzdati, ta se pitanja rešavaju na juriš, a ne u trapavim skupštinskim razgovorima.
Da ostavimo to, Boro, za koju drugu priliku, a ja ovo dete da snesem sa štale i odnesem u postelju, tamo je toplije i udobnije, Živana će da mu opere ranu komovom rakijom i da previje melem, ko svom detetu. I mleka mlakušnog da se napije, nije tavan štalski ranjeniku postelju da zameni, ako može skupštinu.
Snesem ranjenika i položim u svoju postelju. Živana upali lojanicu i da se na posao. Ja podložim vatru, uzmlačim vodu, uzmlačim komovicu. Pa čisti onu ranu. Pa namaži melemom i previ, Živana donese mleka i meda, pa milina.
Onaj dečak se zagreja i u obrazima zarumene. I zaspa.
Živana i ja tako sedimo kraj njega, a on dete, duša te boli. Kad zadudnja na vrata. Pa i u prozor. Vidim cevi na prozoru i nije mi teško da prepoznam kad kundak u vrata udara.
Uzmem sikiru, stanem do ulazni vrata i, sanćim, pitam ko je.
Otvaraj, otvaraj! - brunda glas spolja. I preti mi neko.
Pazi, Živana - došapnem ženi - ako uđu, reci da je ovaj u krevetu naš sin, Radoje, reci da se Radoje razboleo.
A šta da kažem ako mi i Radoja vide? - ublede Živana. E, tu sad ne možeš biti pametan. Šta ću i kud ću, ne znam. A lupa na vratima ne prestaje, oće da odvale vrata.
Skinem prangu i stanem na vrata. I prepoznam Vučića Bajovića.
Koga imaš u kući, Milutine? - podvikuje mi, oće da me uplaši. A ako me uplaši, odo i ja, i moji, i kuća. Vučiću Bajoviću ništa nije da te ubije i kuću da ti zapali. Oće Vučić i gore da ti učini. Bio je pekar na zanatu kod Milojice. Nikad mu vatre i noža nije dosta.
Zašto sija lampa u tvojoj kući, Milutine? - oće Vučić Bajović da prođe pored mene preko mog praga.
Čekaj, bre, Vučiću, ne ulazi se tako u moju kuću; jesmo li Srbi i ljudi, treba li meni u ovoj kući živeti, a kako ću ako mi u kuću svako upada kad mu se prasne ćef! De sam ja neko i nešto ako na svom pragu nisam?
Milutine, ne čitaj! - gurnu me Vučić, oće da prođe.
A moja ti Živana izađe na prag pa iz sveg glasa: O, Sretene Čarapiću - savila dlanove u levak, a glas joj odjekuje - o, Sretene, kapetane! Viče što je grlo donosi.
A Vučić se pomeo: Što se dernjaš, Živana, šta oćes? Zašto dozivaš kapetana?
Oću da pitam kapetana Sretena Čarapića, sina Lazarevog, zašto su ova moja budala - pokaza na me - i njegov otac Lazar ratovali od devesto dvaneste do osamneste ako ni na svom pragu nismo zaslužili da nas poštuju ko ljude! Oću, kaže, da pitam Sretena Čarapića da li ga je zato otac školovao za oficira da njegova vojska sad upada u kuće ratnim drugovima i komšijama njegovog oca. Oću da ga pitam zašto će mi kuća ako u njoj lampu ne smem da upalim od njegove vojske ni kad mi je sin bolestan.
Ja je gledam - čega se dosetila, bogati. I vidim, Vučić splasnuo. Nije znao da je dete bolesno, kaže. Sve se pravda. I ode. A Živana meni za oči: Odrtavio si, veli, u ratovima, a ne znaš kako se sa vojskom razgovara.
Stani, Živana - ja njoj - znam ja kako se s vojskom razgovara, al ovi nisu vojska, vidiš ti koji su ovi.
A ona ni pet ni šest: Tebe, Milutine, više niko ni za šta ne zarezuje.
Ja stanem vako pa se razmislim - stvarno, tako i jeste, niko mene ni za šta ne zarezuje.
o jeah Javio iz bek
Kako dobra knjiga...
Jedna od najboljih koje sam procitao u zivotu. Svima je razrezao, bas onako, po meri. Po meni, ovo treba da bude obavezna literatura u skolama.
Inace, Danko Popovic je umro pretprosle godine. Ljudi slabo znaju za njega, sto je velika steta...
Jaaao, to je ona knjiga za koju nam je profesor istorije rekao da ako je ne pročitamo, nećemo proći 4. godinu. Ipak prođosmo. :) Osećam da je knjiga mnogo dobra, ali sad apsolutno nemam vremena ni za kakvo čitanje osim ovog obaveznog. Ako nekad nabasam na nju, sigurno ću je pročitati. Eventualno na raspustu ili taj neki raduljica...
Pa, potanka je. Ali, ipak ne meze da se sazvace za dan, dva. Bar ja nisam uspeo....
u dahu se cita.
Strašno dobra knjiga. Na mene je jak utisak ostavila Tajna istorija od Done Tart