Spašavaj volove

Ne mogu tačno reći u kom ono mestu beše, tek dodeliše našem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore.
A nama milo - seljacima rogata stoka mnogo znači, znaš i sam.
Idu naši volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stići naše kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni čuka odjeknuše puške.
Zasuše nas i bombama i kamenjem.
Stenje stoka, riču volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju.
E pa, ništa nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, požurujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. Šta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l' tako? Imali smo mi i jači i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junačina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, šta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I što li će njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju moraš dati leba i uz leba.
Smešno, dabome. Al - guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplašila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.
Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano! - odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.

I sve tako, izmičemo mi, a stoka poslušna, idu naši mršavi volovi ko da znaju u kakvoj su opasnosti i ko napada.
Da l' vredi žuriti, Milutine? - zastajkuje Tanasko Stragarac - možemo se, veli, sresti sa drugim Arnautima.
Sresti se nećemo, al će nas napasti sa strane ili s leđa - mislim se i sve požurujem: Ajte, braćo, da umaknemo ovima. Znate li, velim, koliko su nas iskoštali ovi volovi i oni što nam propadoše, znate da nam Arnauti nisu seno prodavali za pare artijane, nego za zvečeće. Koliko je, velim, samo amajlija dato za seno, koliko prstenja i koliko zlatni satova oficiri poskidaše i dadoše za seno.
Izgubismo mi tries volova, šta ćeš, žao ljudima, žao i meni.
Posle sustigosmo komoru, tako se zove, a kaka je to komora koja nema da ti pruži kaiš slanine, il šaku brašna, al dobro.
Poručniku Garašaninu žao volova. Priča on šta je i kako je bilo, a jedan major, intendant, šta li je, teši poručnika i nas: Prošli smo bolje nego oni što su provodili ergelu iz Ljubičeva, oni su, kaže, pogubili rasne konje, a mi obične volove. Volove ćemo lako zaimati, a rasne konje poteže, nji je Srbija skupljala i gajila još od knjaza Mijaila. Stade onaj major nama pričati koliko je knjaz Mijailo truda uložio da Srbija dođe do rasni konja, pa sad i to propade.
Ovde ti se steglo, al šta ćeš. Guraj dalje!

Medaljoni

Iza jedne okuke i poveće stene izbiše Arnauti, nji šestorica. Ugledaše nas pa se malo i pometoše - naučilo to da prepada žene i decu pa se od nas kao malo i uplašiše. Tek, puče jedna puška. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase našeg Vasa, te mi udri. Oni se potkočili, vide da su se sreli sa mrtvacima, a mrtvaci se ničega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padoše, jedan osta u mestu, uplašio se i zbunio, a dvojica pobegoše, vako, niz put. Vasilije zateže pušku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.
Pavle oće na nož. Oće, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova.
Ne dam ja, nećemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu pušku, izvadim zatvarac i zavrljačim u surdumu. Ðernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz džepa. Ja preturam po džepovima, pa počnem vaditi - minđuše, lančice, prstenje, sat železnički, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojničke slike, nosile i' neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavuče ruke u džepove - i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni džepovi opljačkani stvari. Pavle ustuknu korak, pa poteže iz puške, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaže, ljudi nedužni, oni su narod siromašan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogrešili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan naš prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osuđuje srpska vojska što je gušila arnautsku pobunu. Piše da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene Arnaute i njina sela.
Raspričao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome neću da govorim, ali znam ono što sam očima svojim gledo i na svojoj koži osetio.
Je li, bre, Rako - pitam ga - je l' ti to pričaš da smo se mi ogrešili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udariše i našu Šumadijsku diviziju poklaše.
Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, ščepa za grudi. I opsova mu mater, tom što je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. Čuo sam ja za tu kuknjavu na tuđem groblju - drkće Pavle, psuje pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv našeg ratnog budžeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.
Ček, bre! - umešam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da dođe do nesreće, računam, nije lepo da se mi među sobom za guše i noževe vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.

Uzmi se u pamet

Sve smišljamo kako ćemo do nekog koša da dopadnemo da štogod kukuruza uzvarimo za se i za onu dvojicu, za Mladena i poručnika, da neko jajce ukuvamo, njima je to potrebno, oni su ljudi školovani, mekani, a mi smo seljaci, znaš i sam, za nas je lasnije.
Ne bi bilo prijatno da pričam kako smo ja i Pavle u tuđ koš i kokošar upadali, tek napunili mi torbe, vraćamo se i krijemo taj kukuruz i ona jajca, jer znamo da Mladen i poručnik, kad bi doznali, ne bi to okusili, čisto smešno; domaćin si čovek, stidiš se što kradeš, a bojiš se onih radi čijeg spasenja kradeš.
Vratimo se mi, pa ona jajca u jednu porciju i na vatru.
Milutine - javi se Pavle - de je nama Mladen?
Kako de je? - pogledam, stvarno, nema Mladena.
Mladene, Mladene! - nema ga.
Vičemo, ne oziva se. Glas nam se vraća iz gudura.
Da se vratimo, nije on daleko, zasto je. Naki ne beže - Pavle se povrati, a nas nekoliko za njim.
Eno ga! - Vasilije prvi ugleda Mladena. U snegu. U stidnom stavu, nad skramom krvavog izmeta.
Mladene, sunac ti! - pritrčim. Ne daj se, blago Milutinu! - podižem ga, al vidim u čemu je stvar, zar sam jednog mrtvaca podigo.
E, pa sad, sinovče, uzmi se u pamet i razmisli malo o Mladenu.
Dabome, Mladenovu je sudbinu doživelo mnogo đaka i školovani ljudi. Ja jesam seljak, al nisam cepanica, znam koliko bi nam naki ljudi uzvredeli.
Onomad mi ovde u zatvoru priđe Pavle. Dobro, Milutine - veli mi - kako se neko ne zauzme za nas, mi smo, bre, u zatvoru na pravdi boga!
A ti ko da ne znaš da smo mi pogubili ljude - seti se ja Mladena i oni školaca - sad ispaštamo, nas sad slabo ko poznaje, nema naši ljudi, ko će da se zauzme za nas...
Al dobro, da se vratimo Albaniji!

Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaže, ljudi nedužni, oni su narod siromašan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogrešili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan naš prvak.

On je lep ko upisan, a naši opanci poderani

I poručnik Garašanin se razbole. Sve se junačio, junačio, al vidi i on šta je sa nama, pa mu popustili živci, a ni stomak njegov nije bio kako treba.
Ovaj neće stići do Soče - veli Vasilije.
Ne laj, Vasilije, ako smo onemoćali, nismo dušu izgubili i nećemo! - ne dam mu da se posmeva.
Ne daj se, sinovče! - priđem poručniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomogneš? Ovde nema bolnice, sad je on u našim rukama i na našem obrazu.
Uzmi cigaru, Milutine - šapće mi poručnik Garašanin. Smeši se i rukom pipa džep.
Lazar Senički skide kožuk, navuče ga poručniku na leđa. Ja pridignem poručnika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga drži ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.
Spavaj, poručniče - kažem mu. On se promeškolji, zavuče ruku u nedra, izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i pruži mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Aranđelovac.
Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako ćeš ikad!
Poručnik Garašanin se nasmeši. Čuo me. Fala ti, Milutine, veli, al ne vredi.
Pomoći će, blago meni, pomoći će, ko će, ako ona neće. I kome će, ako tebi neće. Zaslužio si pomoć i kapom i šakom. Dao je, bre, sinovče, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me mučio, al ni sebe nije štedeo.

Slušaj, dete, nemoj da se šališ, ne daj se! - skinem pokrovac s vola, uvijem poručnika, pa za komandom. Nadletaše nas i eroplani. Mi čekamo bombe, a ono - artija, odozgo vijori. Počeše ljudi da skupljaju letke. I da čitaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kuća, baš kako su učinili naša braća Crnogorci. Ljudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce - a oni odoše kućama.
Poručnik Garašanin traži da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Beše mu, valjda, žao, manu glavom.
Kamo naše sreće da smo učinili što i Crnogorci, drugo bi nam bilo brojno stanje, mislim se.
Pade noć, a mraz žešći. Prsti se kvrže i koče. Mi još jedno ćebe bacamo na poručnika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do xvitanja. A u svitanje je najljuće.
Poručniče, je li ti zima? - pitam, a on ništa, ćuti.
Vasilije na drugom kraju nosila zateže. Čekaj - kaže i stade - da vidimo da li je živ. Pridiže Vasilije ćebad sa poručnikove glave, pipa ga, maše glavom.
Poručniče, božju ti majku! - priđem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Božja volja, dečače! Krste se i ostali. I plaču ljudi. Umro bez reči. Oficirčina. Vojničina. Srbenda. Jes mi krivo što nemadosmo ljudi koji bi se mogli založiti da se ne vučemo kroz ovu studen - ama mi se srce steže od žalosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.
Skidosmo ga sa nosila i položismo u sneg.
Nigde zemlje, kako da ga saranimo. Samo bela, snežna, ladna planina i surduma. I lice poručnikovo ladno, a rumen, bože me prosti, ko za inat smrti i ladnoći. A oči, otvorene i usta otvorena ko da će sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji.
Maknimo se, ljudi - veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz naše opanke poderane. Eto, lice mu beše uz naše opanke. On lep ko upisan, a naši opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od čelika.
Za ovoga rata, sećo sam se ja često poručnika našeg. Koliko bi nam vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije koje kake trčilaže pamet solile i krvi pile: drukčije bi nama koka pevala. A sećo sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi - a ti, sinovče, misli što misliš. Možeš ti, sinovče, da se ljutiš koliko god oćeš, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji rođaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i daćama razgovarali i sećali se one dece. Baš na Vidovdan, pred ovaj rat, otišli mi do kosturnice na svečanost i veliki pomen.
Popovi pevaju i čitaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, đeneral došo, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.
Ðeneral se nađe pogođen, poče da melje i veliča našu pobedu.
A Pavle ni pet ni šest: Ðenerale, veli, nismo mi deca, znamo mi šta govorimo - daj bože da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od države, znajte da i' neće biti, nema više oni Srba iz prošli ratova, pojela ih naša velika pobeda.
I tako, sinovče, da ti ne duljim, znaš i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.
Al šta je tu je, od sudbine ne pobeže.

E, da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.

pored toliko normalnih ljudi