Prijava

Mislim da ljudi koji drkaju na Principa ne razumeju neke stvari baš najbolje.

Када се посматра изоловано, тако делује. Но Принцип је само резултат вишедеценијског Калајевог колонијалног (у потпуности колонијалног) режима у Босни и Херцеговини. Ко не поштује правила игре, тај добије пацку. Из истих разлога је и Александар завршио са оловом у телу. Административне мере не могу уништити вековне процесе.

https://www.youtube.com/watch?v=HjdJJugyHZc

стрип на 1:22 баш кида, како да га пронађем као слику?

Мада имам ја бољи мим:

https://i.imgur.com/1KT4B45.png

Протип: НС је из Босне.

хахахахахах јебо мајку нема му граница
стварно се запитам некад дал је озбиљан, плаћен, само луд итд

иначе ова карикатура и није нешто увредљива кад погледаш. ако се узме да су ови црногорци.

не могу да се сетим дал је неко качио негде другде али мимови се настављају:

https://stanjestvari.com/2020/07/02/milos-kovic-ustaske-ideje-na-filozofskom-fakultetu/?fbclid=IwAR06OnKBzw2IavdkTSziZlATTovsqiiQoE0ck3qiX-0Y6oluJnwGarl3-Ow

што је реко за милицу совјетницу - то она ћерка Рајка Циганина из Калуђерице? хахахахахахах

ja nemce vidim kao oble svinje bezdlake tako da nisam neshto uvredjen

Ко да Американца питаш да објасни рат 1999. нама неукима

Aman više i sa bombardovanjem. Pa shvatite da ste zaslužili još 2 najmanje i to mnogo destruktivnija

Деветнаестог јула 1427. године, по јулијанском календару, на путу према Београду, у месту званом Главица, од срчаног удара умро је деспот Стефан Лазаревић.

О смрти деспота Стефана сазнајемо из житија које је написао Константин Филозоф:
,,Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа" - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.
Престави се године 6935. у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана."

Након тога је пренет у своју задужбину Манастир Манасију, у којој је и сахрањен.

добра страница:

https://www.facebook.com/srpskasrednjovekovnaistorija/?__tn__=kCH-R&eid=ARAJoME8hQGPdIeSgtiNlhNqVl7qB432oKpvYQqjVLhan1Tda7gbKT_7km3CsYK40FEwdKRiN1POBCcU&hc_ref=ARRZZKcgKsDbIk1iaBLfKNii0oI7U3jQkxrqZo6u3VMA4_mVearTxNNFLsVWDrfWMrI&__xts__0=68.ARATeIwRP0PD7EEQBQwl15YhpzvFht9885ONxZyFUxVmZKakeUKUr9XcytVellVc_MnhirYoudtoKjCuPVYQ6_XC6Ot75z3nGxKgyTr9_P1vhRoYoHkd30X8kQx77dRUFC-cX-DeX2588H4cteEBHqLOhoOMUFKZTkDzihxmD078Aq2kY0S2mjO7jBjF6BluuM8_y1DogSeM-mashB5MzqmhY4fWCdZsA9JaZ9vIrUscvDDxqJrOMrDiBhskxd58Ezum_5EnpDni6e3rvN9GKpOFdF18-TAgYMIt5e8NfvL6UigyiOn7NzmryLHrt165VglUkXVsXuHznVAnFxqkJRlHJ_01Ccr4sDVbbq6f1GmAiUHM

иначе има ли ко ону слику топ листе људи са највише посјечених турских глава на којој прво место држи вук брајотић? или било какву форму те листе. царе делује да ти имаш то, ако не јел знаш на шта мислим?

царе делује да ти имаш то, ако не јел знаш на шта мислим?

Хмммм чек да погледам у приватној архиви

https://i.imgur.com/Qvm3QwL.jpg

Нормално да имам

https://i.imgur.com/03Cfiev.jpg

хахахаха то брте

ал не знам одакле потиче ова статистика

ал не знам одакле потиче ова статистика

Мислим да је Петар Божовић то написао у некој својој књизи по неком свом рачуну, али свакако ти је јасно да је мим у питању.

деловало ми као да може да потиче из оне књиге знаменити црногорски и херцеговачки јунаци што мирољуб петровић прави цртаће од њих.

а та књига делује мимасто, али не знам до ког нивоа. мсм има и леџит прича у њој како ми се чини.

уосталом како гога рашовић, марко миљанов и бајо пивљанин имају само по један конфрмд килл? или се овде рачуна стриктно скалпирање.

Инспирисан овим коментаром, а да не бих морао сто пута једно те исто писати, изнећу овде шта мислим о томе.

О "СРПСКОЈ ЦРКВИ" У 19. ВЕКУ
Прво, српска црква није могла донети овакав документ, јер она као јединствена целина и није постојала између 1766. и 1920. године. Престанком рада Српске патријаршије 1766. године, цео српски народ у Османском царству прешао је у јурисдикцију Цариградске патријаршије. Српски народ у Хабзбуршкој Монархији је формално такође био под јурисдикцијом речене патријаршије, али је Карловачка митрополија политички већ била фактички самостална (неформално ће се 1848. карловачки митрополит прогласити за патријарха, али је то било противканонски).

Следећа промена стања наступила је 1830, када је започет процес добијања аутономије оног дела Цариградске патријаршије који је био у Књажеству Српском, а који је организован као аутономна Београдска митрополија. Године 1879. ова црква ће бити призната као аутокефална од стране Цариградске патријаршије.

Конкордатом између цара и краља Франца Јозефа и цариградског патријарха, године 1881. и црква у Босни и Херцеговини је фактички постала самосталном, пошто је дошло до веома занимљиве ситуације у којој је фактички Франц Јозеф постао глава цркве и онај ко поставља митрополите.

Што се тиче Црне Горе, њена аутокефалија никад није призната, али је она фактички била самостална од престанка рада Српске патријаршије. Њена аутокефалија је озакоњена 1905. године, када је краљ Никола законом (противканонски) основао Црногорску православну цркву.

Самим тим се види да су православни Срби на почетку 20. века живели у пет одвојених црквених организација. Ове организације међусобно нису сарађивале, и често нису живеле у претераној љубави (карловачки митрополити су још од 18. века имали проблема са српским монасима који су "просили" у њиховим крајевима).

Самим тим, нико није могао донети никакву резолуцију нити инсистирати на томе. Тим пре што је српска црква и у Србији била слаба: митрополит Михаило као глава цркве у Србији је био прогоњен и опстајао је само захваљујући подршци из Русије, а свештеника је било мало (1 свештеник на преко 3500 верника) и били су тако необразовани, да су тешко било какво озбиљно деловање могли имати на локално становништво.

Оно што се још мора имати на уму је да се православна црква не може поредити са римокатоличком, у том смислу да није независна институција која може да преживи без народа: она је преживела османски период само вољом народа који је хтео да одвоји од својих уста ради њеног постојања - да народ није желео, она не би постојала. Дакле она не постоји ван истог тог народа који служи.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА И МУСЛИМАНИМА

Да, човек ће, ако се мало удуби, наћи примере Срба римокатоличке и муслиманске вере. Приметићемо, међутим, да је већина примера из 19. или 20. века.

Човек ће спорадично пронаћи и покоји старији пример, то није спорно, али ће приметити да њихови потомци нису више имали српски идентитет. И ту се крије кључ ове приче: најчешће није конвертит тај који одједном напушта српство; то су његови потомци, који већином губе тај идентитет и утапају се у локалне средине. То није процес од три дана, већ од неколико деценија.

Зашто до тог процеса долази? Зато што је једна од карактеристика религијског живота и у Османском царству и у Хабзбуршкој Монархији потпуна одвојеност различитих верских група. У великом броју градова Угарске је православцима (тј. уопште онима који нису римокатолици) било потпуно забрањено уопште настанити се, и те забране су опстајале до дубооко у 19. век. Слично је било и у Дубровнику, у ком је била жива традиција да је овај град посетио св. Франциско (Фрања) Азишки, и да је, одговарајући на питање докле ће Дубровник трајати, одговорио да ће град трајати све док се одупире шизматицима. У Османском царству није уопште постојала комуникација између различитих махала - тако у Београду из 16. века нпр. нема уопште трага муслиманско-хришћанском суживоту. И у наредним деценијама, док трају огромни сукоби око римокатоличке капеле у том граду, трага једног се не може наћи у српским, а скоро ниједног у муслиманским (овде просто јер се тицало османских власти).

Дакле, човек који мења веру остаје изолован од своје старе заједнице. Можда би Вукајлијаш из беса реаговао тако да одмах промени и нацију, али то није ишло тако лако. Култ Св. Саве је опстајао деценијама међу римокатолицима далматинског залеђа, али је опет и он одумирао (повремено пошто би се причало како је он, у ствари, био римокатолик, о чему постоје занимљива писања). Али оно што је неминовно следило после неколико деценија јесте промена идентитета. Ово има можда аналогије са фамозним српским сеобама - мој прадеда није знао шта је јастук, а ја на јастуку спавам и не могу да потрефим да нешто пребацим у ијекавицу колико год се трудио.

Откуд онда похрваћивање и како год да се зове већ прелазак у бошњачку нацију? Уопште није спорно да су Хрвати постојали пре, али и да је огроман део данашњих Хрвата то постао асимилацијом. Али то није случајно - све римокатоличке организације на простору Босне, Србије, Славоније и јужне Угарске, па - пази сад - и Бугарске су имале свој центар или у Босни (углавном Фојници) или у Дубровнику. То су биле две провинције веће моћи него што би неко данас можда очекивао, поготово босанска фрањевачка провинција, која је представљала најјачу римокатоличку организацију на читавом Балканском полуострву. Хрватска црквена организација се спојила са славонском у 16. и 17. веку, чиме су остварене најчвршће везе народа ових двеју држава, и чиме је почела асимилација Славонаца у Хрвате. Зашто није било супротно? Зато што су римокатолички Славонци били још мање бројни од римокатоличких Хрвата (овде се ваља сетити да је одмах по османском освајању четвртина становништва потпуно добровољно прешла у ислам, и да је Осијек постао значајан центар ислама на овом подручју), а већ су ионако добар део Славоније чиниле хрватске избеглице. Везе су додатно појачане после 1690, када је босанска римокатоличка организација разорена, а становништво расељено по Хрватској, Славонији и Далмацији. Не само што је тиме осетно појачано римокатоличко становништво у Хрватској и Славонији (реактивирана је бискупија у Лици, која уопште није ни постојала од краја 16. века), већ је Хрватска-Славонија фактички преузела вођење босанских римокатолика.

И са Далмацијом је слична ситуација. Пошто је Хабзбуршка Монархија исту дефинитивно задобила 1815. године, у њој се опет процес јачања цркве врши прекоилирскихкадрова из Хрватске-Славоније, поготово у руралним срединама. Захваљујући југоловенској политици према Мађарима, у периоду између 1918. и 1923. хрватски кадрови преузимају и области које нису традиционално хрватске (Међимурје, делови данашње Војводине и сл). Тиме фактички настаје религијска заједница Хрватске, Славоније, Далмације, делова БиХ и делова Војводине, за којом следи и национално нивелисање, које траје кроз 19. и рани 20. век.

Што се тиче постојања Бошњака, ту сви волимо да се правимо да је прича једноставна: Срби прешли у муслимане и постали као неки засебан народ '18, '45, '93. или кад већ. Ситуација, међутим, није таква. Прво, као што је својевремено приметио Сима Ћирковић, како се средњовековна Босна (са Херцеговином) приближавала свом крају, тако има све мање помена српства, српског порекла, како год. Да ли то значи да је процес расрбљавања Срба у Босни почео још у средњем веку, нажалост мислим да нема дефинитивног одговора. Но, ваља имати на уму да се ово дешава управо са јачањем ортодоксног римокатоличанства у Босни, што је процес који је покренуо још краљ Стефан Твртко I.

Чињеница је да је нпр. Соколу Мехмед-паша свој језик 1551. назвао српским; али исто је тако чињеница да је много више помена Бошњака и бошњачког језика већ у 16. и 17. веку, укључивши овде и Мехмедовог рођака из Печуја, Печеви Ибрахим-бега (Ибрахим Алајбеговић Печевија). Чињеница је и да су неки од њих стављали знак једнакости између Бошњака и бошњачког језика са Хрватима, Словинцима, Србима и другим околним народима (нпр. Печевија је на пар места помињао бошњачки алити хрватски), али је чињеница да је некаква свест о засебности Бошњака постојала.

Мислим да је томе увелико допринела и чињеница да су Бошњаци имали нешто што велики део Османског царства није (поготово не на Западном Балкану) - институцију оџаклук-тимара, тј. могућност да син наследи очево звање и иметак у потпуности. Ово је допринело до стварања онога што се у литератури назива босанским беговатом, односно фактички аристократијом која своје темеље поставља већ у 16. веку. Овде напомињем да се ово уређење простире на простору целог Босанског санџака/ејалета, који је обухватао делове Србије (Шабац, Ваљево, Лозница, Чачак, и наравно данашњи Санџак, све до Косовске Митровице, укључујући и њу - вреди напоменути да су границе биле флуидне и да су се повремено мењале).

Наравно, ови процеси су били двосмерни, што значи да је било случајева (додуше наравно ретких) да неко пређе и у православље, самим тим временом ипостанеСрбин. Ово су све доста контраверзне теме, и постоји разлог што детаљна истраживања на ову тему фактички и не постоје. Историчарима се често дешава да ископају нешто што им и није баш по вољи.

Дакле, ти процеси су већ далеко одмакли до почетка 19. века. Нејака и раздељена, српска црква није имала довољно утицаја ни међу својим верницима, а камоли да је могла диктирати ко може или не може бити Србин. Тим пре не би имало смисла да православна црква каже римокатолици не могу бити Срби, и да римокатолички Срби кажу ок, ми нисмо Срби, послушаћемо шта ви кажете. Када је папа Иноћентије III екскомуницирао цара Фридриха II, овај није рекао ок, нећу више бити сицилијански краљ, већ се окружио муслиманском телесном гардом.

О СРПСКОМ РИМОКАТОЛИЧКОМ ПОКРЕТУ ИЗ 19. ВЕКА

Ово сам издвојио у засебну тему, јер се често на њему инсистира. Да, он је свакако постојао, и да, имао је истакнуте чланове, али - колики је заиста био тај српски покрет? То је лепо описао Никодим Милаш у својој Аутобиографији:

За српске далматинске ствари, исто и за јавне црквене послове, постао је, послије Бјелановићеве смрти, мјеродаван „Дубровник", лист који су издавали такозвани „Срби-католици", а уређивачки одбор састављали су Дубровчани, римокатолици, који већ као Дубровчани презирали су и мрзили „влашку вјеру", како они називаху и данас још називају православну вјеру. Па као што су се вандалматински либерални српски листови владали прије говорећи далматинским уопће стварима према ономе, како је Бјелановићев „Српски Глас" писао, тако послије Бјелановићеве смрти они листови говорили су о тим стварима према ономе, како је од тога доба почео писати „Дубровник". А симпатичан им је био овај лист, јер су мислили да ће његов програм прихватити сви либерални Хрвати, те претворише се и они у „Србе католике"; а нијесу знали, да све то „католичко Српство" састављају десетак ако не и мање, амбициозних писмених Дубровчана, који су уза се имали можда још стотинак неписмених или полуписмених Дубровчана, које су они овако или онако новчано помагали, а за које амбициозне писмене Дубровчане „католичко Српство" није друго било, као што није ни данас, него пуста реклама.

О РУСКОМ, БУГАРСКОМ И АЛБАНСКОМ ПРИМЕРУ

Да, Руса има више вера, јер је Рус по дефиницији грађанин Русије. Велики део Руса, па и историјских личности, везе нема са етничким Русима. Свака вера у Русији има етничке заједнице којима доминира једна од вера, а међу етничким Русима бојим се да не би било превише оних који нису православци (или из породица које су пре биле православне).

Не верујем да би Бугарски муслимани много ценили да их зовеш Бугарима.

Што се тиче Албанаца, бојим се да је слика о суживоту Албанаца разних вера потекла из непознавања. Албанци су и те како подељени на основу вера, а то је данас незнатно у односу на стање када је Албанија била формирана, па су били покољи између верских заједница око вођства. Римокатолици у Албанији су у међуратном периоду означавани као издајници и непријатељи албанског народа, тим пре што им је Италија обнављала домове. Кажем, та слика није тако једноставна.