Ни то није тачно. Једина вест која постоји код устанку код Михаила Аталијата јесте следећа:
Као што видимо, и по Аталијату су устаници Бугари.
Ово за Манијака није ни вредно коментара.
Pustite Vi Bugare, držimo se mi Tihomira.
Zetski vladar Mihailo (1051-1081) se borio sa svojom vojskom protiv Vizantije. Bilo je u tim ratovima protiv Vizantije, Bugara, ali bilo je i Srba. Mihailo je hteo da bude i vladar Bugara, čim je poslao svog naslednika Božina (1072-1098), koji je čak i krunisan za bugarskog vladara pod imenom Petar.
Pustite Vi Bugare, držimo se mi Tihomira.
Zetski vladar Stefan Vojislav i srpski vladar Ljudovid su se borili protiv Vizantije. Istina, nekad su morali zadovoljiti i svoje gospodare, pa su ratovali i međusobno, ali oni behu rođaci, pa su bajagi ratovali. Ljutovid je kao više provizantijski okrenut, a Vojislav kao čas zapad, čas on sam protiv svih. Ratovao je Vojislav sa Srbima protiv Vizantije, 1040.-ih, nisu samo Bugari.
Zetski vladar Mihailo (1051-1081) se takođe borio sa svojom vojskom protiv Vizantije. Bilo je u tim ratovima protiv Vizantije, Bugara, ali bilo je i Srba. Mihailo je hteo da bude i vladar Bugara, čim je poslao svog naslednika Božina (1072-1098), koji je čak i krunisan za bugarskog vladara pod imenom Petar.
Управо о Тихомиру и пише Аталијат.
Све је то лепо, само што:
а) Нема помена Срба у побуни из 1040.
б) Не знамо да ли је Михаило желео бити цар Бугара - а и да је хтео, слање сина нема смисла.
в) Његов син и наследник се звао Константин Бодин, што потврђује и печат који је припадао лично њему и који је пронађен у Истанбулу пре неколико година.
г) Скилицин настављач, причајући о том новом устанку, врло јасно каже:
Дакле, и та теза мора пасти у воду, јер Скилицин настављач очито разазнаје Бугаре од Срба.
а) Нема помена да је стратиг Љутовид уопште био Србин.
б) Нема помена да је стратиг Љутовид био у сродству са Стефаном Војиславом.
в) Нема помена да је стратиг Љутовид намеравао да збаци византијску власт.
г) Стефан Војислав вуче порекло из унутрашње српске земље, не из Дукље.
Ljudovid je vladao Srbijom pre kneza Vukana (1075-1113), dede Stefana Nemanje (1166-1196), a i ime mu je bilo srpskog porekla. Uglavnom, Ljudovid je nedvosmisleno postojao i vladao Srbijom, a ako je on postojao, logično, postojali su i njegov otac i deda i pradeda. Ako je postojao on, dakle, mogli su i njegov otac Ljubomir i deda Tihomir, naslednik kneza Časlava. Zar ne?
Tihomir (umro 1040.) je kod Ataliote upisan kao Srbin. Ataliota je stariji od Zonare i savremenik Ljudovida, za razliku od Zonare.
Kod Dukljanina su Vojislav i Ljudovid u srodstvu. Ljubomir, prethodnik i otac Ljudovidov je ujak Vojislavu.
а) Љутовид није владао. Свуда је ословљаван као стратиг, што значи да је био на челу теме. Да је тема Србија постојала, више није ни спорно. Пошто теме постоје не на целом простору Византијског царства, већ искључиво тамо где постоји директна неоспорна власт цара, а српски ни други самостални балкански владари нису ословљавани стратизима, то значи да је Љутовид намесник, а не владар. Уосталом, управо у његово време јесте и посведочена тема Србија.
б) Вукан није носио наслов кнеза, већ (великог) жупана.
в) Не постоји извор који може посведочити да је Љутовид био намесник игде после 1051.
Не постоји нити један доказ за такву тврдњу.
Словенског, не српског: чак то није поуздани аргумент ни да је био Словен, а камоли Србин.
Наслов стратига није био наследан, у томе је цела суштина тематског уређења. То може бити само аргумент против да је имао икакве сродничке везе са Чаславом и никад доказаним Техомилом.
Ни то није тачно; као што сам горе показао, Аталијат ни не помиње Тихомира, а устанике дефинитивно сматра Бугарима.
Ни ту ниси у праву. Љутовидов отац нити ико од предака се не помиње. Једино што се о њему пише јесте да је био господар Захумља и да је рањен у бици против Стефана Војислава. Ово и иначе говори против твоје тезе да је Љутовид био некакав савезник Стефана Војислава, а чињеница да је представљен као грчки савезник јесте индиција да он заиста јесте само византијски намесник на подручју теме Србије.
Srpski debil boj - uporan je
Ko onda pominje Tihomira, Srbina iz Beligrada?
Istina, titula stratega nije nasledna, ali to ne menja stvar da je Srbija u periodu 971-976 i 1018-1042 bila vazal Vizantije i kao takva deo iste.
Tokom perioda ~1004-1018, beše vazal Komitopulskog carstva.
Kod Dukljanina, Orbina i Šveara kaže se da su preci Stefana Nemanje bili:
Pop Stefan-Tihomir-Ljubomir-Ljudovid-Vukan-Zavida...
Ne kažu oni baš tako, ali daje se zaključiti da je tako mogla ići njegova porodična linija.
Дословно нико.
Србија не постоји као засебна политичка целина у периоду намесништва стратига Људевита. Она је тема, што значи да је директно потчињена византијском цару и да је у њој бар део реформи проведен. Византијски писци не приписују тек тако византијске титуле не-византијским владарима.
Такође, да занемаримо нијансе око тога шта вазалство значи, оно никада није међудржавни однос (држава X не може бити вазал држави Y - само један владар другом, и тек онда када га заклетва на то обавеже).
Istina, niti su romejski carevi lako davali titule strancima, niti su njihovi pisci lako zapisivali strance uz romejske titule.
Al bilo je naših vladara sa njihovim titulama. Prvokrunisani n. p. r., stoga zašto i Ljudovid ne bi imao vizant. titulu? Sila i nužda boga ne mole. Kralj Milutin je uzeo Simonidu radi legalizacije prestiža i moći.
Za vreme Ljudovidovog naslednika Vukana, već smo imali politički povezanu celinu.
Kod Dukljanina, Orbina i Šveara kaže se da su preci Stefana Nemanje bili:
Pop Stefan-Tihomir-Ljubomir-Ljudovid-Vukan-Zavida...
Ne kažu oni baš tako, ali daje se zaključiti da je tako mogla ići njegova porodična linija.
Pop Stefan-Tihomir-Ljubomir-Ljudovid-Vukan-Zavida...
Ne kažu oni baš tako, ali daje se zaključiti da je tako mogla ići njegova porodična linija.
Сам си себи ускочио у стомак, да занемаримо што нема основа за такву тврдњу.
Зато што је севастократорска титула великог жупана/краља Стефана Првовенчаног била почасна, а титула стратига за собом носи функцију управника византијске провинције, нешто што је ултимативно страно византијског администрацији да дозволи.
Da, razlika je između te dve titule, ali bolje što je on, Ljudovid, bio strateg nego neki ,,Vizantinac'', tj. stranac.
Uglavnom Švear i Orbin kažu: Pop Stefan je imao Ljubomira, Ljubomir Uroša, Uroš Desu, a Desa Nemanju.
Znajući da je Nemanji otac bio Zavida, a deda Vukan i to da su oni ispustili dve generacije ( Tihomira (955-971) i Ljudovida ), ovako je moglo da bude, kako sam i napisao u ranijem komentaru..
Kako to da niko ne pominje Tihomira, Srbina, vođu slovenskog ustanka iz 1040. god.?
Za Paula Stephensona na viki kažu, da pominje Ljudovidovog brata Tugomira. To bi mogao biti Tihomir, kog je ubio Petar Deljan, samozvani izdanak Komitopula.
Za mene je Petrislav, vladar Raške velika izmišljotina. Ako je on bio sin zetskog kralja Mihaila (1051-1081), on nije mogao ni pod razno biti otac kneza Raškog Vukana (1075-1113), jer je on bio stariji od njega.
Да није био Византинац, Љутовид не би могао бити стратиг, на страну што нема спомена да је био Србин.
Таквог каквог га ти познајеш не могу га помињати, пошто је фиктивна личност. Сва тројица византијских писаца познају само Бугарина Тихомира.
Колико је Орбини (који пише скоро пет векова после) непоуздан извор довољно говори чињеница да је навео да је велики жупан Стефан Немања имао два брата, Мирослава и Константина. Ово је могао само преузети из позносредњовековних српских родослова, који иначе обилују генеалошким грешкама.
А Ивана Швеара не знам ни зашто цитираш, ваљда не знаш да се његово дело завршава 741, да не залазимо у саму вредност дела?
Петрислав дукљански архонт је готово извесно постојао, пошто је његов печат са натписом:
и стилским одликама које се могу датирати у X или XI век открио још Гистав Шлимберже 1884. године
Петрислав се не помиње као син Михаилов, већ као син краља Радослава и извесне Римљанке.
xaaaaaaaaaaaaxaxax
Ataliota se ne slaže sa tim.
Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира. Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године. Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Доброслав I Војислав са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким. Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота (Mihael Attaliota) у делу Historia, Corpus scriptorum Historae.
Kaže Tihomir Srbin iz Beligrada.
Po svoj prilici beše srpski plemić.