pa bukv dje problem, neko malo svog slobodnog vremena utrosi da cita blic u zelji da sazna ko nam radio glavi (gejts), neko gleda bitchute da sazna sve misterije sveta i kako ce tramp razbucati duboku drzavu (nece) a neko cita o slavnoj istoriji svojih predaka (ako ih nema onda blic i bitchute) mada jedno ne iskljucuje drugo, ovisi o raspolozenju fakat.

Istina, stim da su citaoci blica i gledaoci bitcuta real time nubare dok iStoRicaRi znau kako je sve bilo dok ih gejc vaccinise bukv

ne znaju sve naravno and i think it's beautiful al realno je random kezual istorijski izvor 7x verodostojniji od bljuca i bitchute

Isto je bukv, fabrikuje se i jedno i drugo na isti nacin i svodi se na relevantnost izvora i sposobnost objektivne procene. Razlika je jedino sto je jedno real time spam info a drugo HisToria Est MaGisTra VitaE

dobro ok

Care daj neki tldr za nas kezualce bozja ti vjera

Исто је било увек, супремација је увек изазивала вучићевске свађе са имагинарним професионалцима. Ништа вредно осврта.

Пишем у уторак, на путу сам тренутачно.

šta li je ono bombiša pisao o caru, nekako ne mogu da se setim...

До 1918.

Становништво географске Палестине почетком 19. века било је доминантно муслиманско (грубе процене кажу негде испод 90%), док је „домицилно“ јеврејско становништво чинило око 3-4% становништва, концентрисано у 4 највећа града. Остатак су чинили хришћани подељени у бројне конфесије, додатно подстакнути на цепање због мисионарске делатности великих сила (пре свега Француске и САД).

Јеврејско становништво било је скоро искључиво сефардско, али центар османских сефарда није био у Палестини – већ у (тада већински јеврејском) Солуну и Истанбулу. Хахамбаша, од 19. века правни заступник свих Јевреја у царству, боравио је у Истанбулу. Једини досељеници до краја 19. века биће мале религиозне комуне Јевреја који су дошли да проведу последње године живота и да буду сахрањени у Светој земљи.

Карактеристика религиозног живота у Палестини јесте верски суживот и доминација народне религије – свети виногради и воћњаци, цркве чија звона зову муслимане на молитву, заједнички празници пророка Мојсија и Рувина, све је то скоро део свакодневице.

Такође, „географска Палестина“ је анахронизам, као и други географски термини на овом подручју. У раном 19. веку захваљујући интерном османском сукобу и успону библијских студија оживљава термин „Сирија“ међу локалним становништвом. Још касније долази до оживљавања других термина, међу којима је можда и последњи Палестина. Његова савремена употреба се може датирати тек у 1898, у дело православца Халила Бејдаса који је преводио руски спис о Палестини.

До последњих деценија 19. века јеврејски писци су тек местимично позивали на пресељење у Свету земљу. Њихови разлози су били искључиво теолошки и мистички, без идеје о некаквој држави у савременом смислу. Међутим, током 19. века јеврејски интелектуалци долазе у контакт са просветитељством и национализмом. Међу њима се јављају супротне струје, где неки покушавају да се потпуно интегришу у своје матице (Французи мојсијевске вере), а неки да редефинишу Јевреје као националну заједницу. Ова друга струја је новија и узела је маха после таласа антисемитских нереда у европским друштвима, махом међу атеистима.

Од компликованих дешавања у Османском царству издвојићу две ствари: крај Кримског рата (1853-1856) довео је до условљавања Османског царства да отвори своје границе за све који желе доћи (тако су бројни Италијани направили каријере на османском Балкану), а током истог периода долази до измене земљишног законодавства које је дало могућност писменој елити да присвоји заједничку земљу (пашњаци и сл), па чак и приватне поседе неписмених Арапа као сопствене. Резултат овога биће да ће будући јеврејски досељеници моћи да купе земљу од османских поданика који дотичну земљу нису ни поседовали.

Тек су руски погроми над Јеврејима од 1881. довели до значајног кретања ка Светој земљи. Тада се формирају организације попут Пријатеља Циона и Одеског комитета, које означавају почетак организованог доласка у Палестину. Ови досељеници су махом живели другачије од Сефарда, али и претходних досељеника (тзв. Старог Јишува). Са њима долазе и европске политичке идеје у Палестину и поставља се први пут питање њиховог грађанства.

У међувремену у Европи се дешава повезивање разних прото-ционистичких организација са елитама попут породице Ротшилд у Лондону. Ове везе нису биле веома хармоничне, али су такве породице пружиле кључну финансијску и политичку помоћ за различите покрете за еманципацију (па и пресељење) Јевреја.

Нова фаза долази 1897. када је сазван Светски ционистички конгрес у Базелу. Тада је донет први програм око кога ће се водити полемике деценијама због различитих политичких идеологија и политичких планова у покрету. Атмосфера пред руску револуцију из 1905. је допринела избијању другог таласа насељавања („Друга Алија“) од 1903-4. до Првог светског рата. Велики део јеврејске елите је дошао у овом таласу (Елиезер бен Јехуда, човек који је оживео хебрејски), као и урбаног становништва, што је довело до потпуно нових урбаних насеља (Тел Авив је основан 1909).

Као и припадници Прве Алије (1881-1903), припадници друге су такође махом живели одвојено од осталих. Наравно, ту је и низ других подела (ашкенази, сефарди, хасиди, јеменски, ирански Јевреји и сл). Свеукупно, јеврејско становништво је порасло на неких 9-10%, грубо се изједначивши са хришћанским становништвом.

Муслимани и хришћани Палестине били су уједињени против јеврејских досељеника. Низ инцидената око продаје земље довео је до првих значајних сукоба. Хришћани, као најобразованија скупина, писали су бројне трактате против ционизма (па чак и семита). Међутим, и Палестинци су били подељени по питању идентитета – неки су желели да буду део Сирије, неки да буду засебни, неки су били панарабисти, некима је верски идентитет био битнији.

Током 19. века у англиканској цркви се кристалисало мишљење да се Јевреји морају вратити у Свету земљу како би дошло до краја света и коначног спасења. Неки од британских политичара су током 19. века водили филосемитску политику управо из верских убеђења, али је и лобирање од стране Ротшилда и других породица такође било од помоћи.

Једна велика мисконцепција је да је фамозни документ којим је наводно обећана јеврејска држава, Балфурова декларација из 1917, имала реалне последице. Уједињено Краљевство издало је неколико истих таквих обећања са нејасним (и супротстављеним) одредбама, без икаквог правно обавезујућег ефекта. Исто је и са овом декларацијом (заправо личним писмом), којом је лорд Артур Балфур дао нејасна обећања лорду Валтеру Ротшилду. И тада је обећан „дом у Палестини за јеврејски народ“, што не значи нужно целу Палестину.

Међуратни период

Од 1917, а формално од 1923, УК је преузело администрацију области данашње Палестине и Јордана под мандатом Лиге нација, док у некој (неодређеној будућности) ова област не буде способна за независност. У међувремену, 1920-1, Емират Трансјордан је фактички извучен у посебну област од Цисјордана (Палестине). Јевреји су већ тада негодовали јер су сматрали то кршењем Балфурове декларације (и данас екстремни Јевреји Јордан сматрају својом земљом).

Интензивније насељавање Јевреја почело је скоро одмах по британском преузимању. Британска администрација гледала је да ограничи ово досељавање, али без већих успеха. Током овог периода, удео јеврејског становништва повећао се са око 10% на око 33%. За интересе јеврејске заједнице основана је Јеврејска агенција, док Арапи нису добили фактички ништа.

Појачано насељавање и кршење имовинских права довело је до стварања милитантних арапских организација. Оне су махом биле без верског ексклузивитета (осим породице јерусалимских муфтија, где се може говорити о верском идентитету). Као одговор, јеврејски насељеници организовали су своје групације. Рат је често хватао и чиновнике британске администрације.

Убиство харизматичног шејха Изедина Касама (по коме се зову Хамасове бригаде) из 1935. довело је наредне године до ерупције насиља, тзв. „Велике арапске побуне“ у западним изворима. Ова побуна је довела до првог колебања Британаца о повлачењу из Палестине. Тзв. Пилова комисија је основана 1937. да направи поделу Палестине и организује повлачење, али без успеха. „Велика арапска побуна“ угушена је у крви до 1939.

Један од резултата ове побуне јесте протеривање јерусалимског муфтије, фамозног Амина ел-Хусејнија, 1937. Он ће током рата отићи у Немачку и постати Хитлеров љубитељ, што ће израелска пропаганда искористити одмах да направи пропагандну везу између палестинског национализма и нацизма. Чињеница је, међутим, да ни Хитлер ни ел-Хусејни нису имали никаквог утицаја у Палестини током рата. Палестинска елита била је уз УК током рата, а један број палестинских породица добио је одликовања јеврејских организација за своје акције током рата.

Доба Хладног рата

После 1945. сукоби се нису охладили. Кључни догађај је био терористички напад на хотел Кинг Дејвид у Јерусалиму из 1946, који је био фактичко седиште британске администрације и у коме су учествовали неки од вођа Израела (Менахем Бегин). После овога УК је одлучило да се дефинитивно повуче, што је остварено предавањем мандата Уједињеним нацијама 1947.

У УН је донета резолуција да се Палестина подели на две земље и Јерусалим као неутралну зону, на предлог СССР. Југославија је водила мањинску комисију која је предлагала федералну државу на сличним принципима, али је под притиском СССР одустала од свог предлога. Ово је било неприхватљиво за арапску страну, јер би јеврејска страна добила бољу земљу и јер би у јеврејској држави била знатна арапска мањина.

Рат је избио 1948, а јеврејска страна је прогласила Израел. Због ранијих левичарских веза, Израел је добио подршку социјалистичког блока, и Југославија је учествовала у превозу оружја, па чак и чехословачких авиона (преко аеродрома у Никшићу). Упркос томе што су околне арапске државе ушле у рат, оне су имале ограничена дејства, а за неке се сумњало да су тајно склопиле договор о подели са Израелом (Трансјордан). Израелска војска, заправо бројнија и боље опремљена, искористила је ову прилику да 15. маја започне са оним што Арапи називају Накбом (Катастрофом) – око 60% укупне палестинске популације је протерано, а њихови потомци данас броје неких 6 милиона људи, претежно у преосталим палестинским областима. Пример великих демографских потреса је Рамала, град који је до 1948. био искључиво православни, а данас је већински муслимански.

Сукоб је завршен 1949, а тада је донета одлука да се призна и Израел у границама из 1948, и то под условом да се несметано врате палестинске избеглице. Израел не само да то није урадио („Није битно шта гоје кажу, већ шта Израел ради“, речима Давида бен Гуриона), већ је 1950. донео закон и основао агенцију којом је и теоретски спречено враћање земље Палестинцима – чак и продавање земље.

После 1948. Западна обала реке Јордан, заједно са Источним Јерусалимом, припала је Трансјордану (који је преименован у Јордан), а област града Газа („Појас Газе“) припао је Египту. Јордан се врло брзо обавезао на сарадњу, будући да је страховао од револуционарних покрета у арапском свету, док су друге арапске државе пролазиле периоде нестабилности (изазване махом неуспехом у Палестини).
Палестинска дијаспора основала је низ покрета у дијаспори. Њихови радници у Кувајту су 1959. прогласили оснивање организације Фатах, међу њима и студент из Каира – Јасер Арафат. Они међутим још нису дошли до изражаја. Оно што је битно јесте да су арапске државе 1964. формирале Палестинску организацију за ослобођење као некога ко би требало да буде легитимни представник палестинског народа.

Нова рунда сукоба дошла је 1967, када је Израел извршио превентивни напад на арапску коалицију, одневши победу за шест дана. Тада је Израел заузео читаву Палестину из британског мандата, али је исто тако заузео и египатски Синај и сиријску Голанску висораван, утростручивши своју територију. Следеће године ће обележити први организовани покушаји насељавања Западне обале и Појаса Газе, уз финансијску подршку различитих група, пре свега занимљивих хибрида ционизма и јудаизма. Ове групе су брзо расформиране, али њихови финансијери и данас стоје у тесним везама са државом.

Рат је истовремено донео битне промене у покрету. Фатах се придружио Палестинској организацији за ослобођење и преузео главну реч у њој од 1969, када је Арафат постао председник читаве организације. Скоро истовремено, формиране су друге две најбитније организације палестинског народа које и данас постоје – марксистички Народни фронт за ослобођење Палестине (основао православац Џурџ Хабаш 1967) и маоистички Демократски фронт за ослобођење Палестине (основао гркокатолик Најиф Хаватме 1968).

Палестинске организације су махом прешле у Јордан (који је сад изгубио Западну обалу) и почеле вршити препаде и терористичке нападе на територији ове државе (Хабаш је оборио неколико цивилних авиона). Одатле се развио грађански рат у Јордану 1970-1, после ког су ове организације истеране, махом у Либан и у Сирију. Тада се посебно Фатах и Народни фронт за ослобођење Палестине масовно шире међу избеглицама у Либану, које су се настаниле после Накбе.

Током 1973. арапска коалиција покушала је изненадни напад, успевши да изненади Израел и нанесе релативно веће жртве (Јомкипурски/Рамазански рат). Израел је успео да одбрани територију, али је исто тако закључено да је тренутна ситуација на дуже стазе неодржива. Стога је преко САД од 1973. извршен притисак на Египат да се приближи Израелу, те је 1979. и потписан споразум којим је враћен Синај у замену за признање Израела, нешто што је било анатема у арапском свету. Због тога је председник Анвар ес-Садат и убијен 1981.

Што се тиче УН, једине легитимне границе су оне из 1949. Упркос томе, Израел је 1980. анектирао Источни Јерусалим (посебно битан јер садржи историјско језгро града), а 1981. и Голанску висораван (главни резервоар воде за цео Израел и данас). Већ идуће године је интервенисао и у Либанском грађанском рату (1975-1990), окупиравши јужни део државе као одговор на сиријску окупацију севера. Израелску војску подржао је део маронитских хришћана, који су уз израелску помоћ извршили масакр над палестинским избеглицама у Сабри и Шатили.
Вођство Фатаха је пребегло у Тунис, а локалне муслиманске снаге се нису усудиле отворено супротстављати се Израелу. Једна група шиита, која ће постати позната као Хезболах, урадила је управо ово. Хезболах је успео да нанесе чак четири стратешка пораза израелској војсци у разним акцијама, и његова контраофанзива 2000. је и коначно истерала израелску окупацију из скоро целог Либана.
Муслиманско братство у Египту је проширило своје дејство у Палестини после убиства Садата из 1981. Прво је основан Палестински исламски џихад (управо 1981), који је обучаван од стране Хезболаха (иако друге вероисповести), а 1988. и Исламски покрет отпора (Хамас). Обе организације су потпуно одрицале могућност постојања Израела. Прва је била више организована по моделу „револуционарне авангарде“, док је Хамас био масовнији.

У самој Палестини дошло је до сукоба око једног судара израелског војног возила у Појасу Газе са палестинским цивилним возилом 1987, када је страдало неколико палестинских цивила. Сукоби су прерасли у Прву Интифаду („Потресање“) и уследили су масовни сукоби. Фатах је и формално прешао на идеју о две државе, где би Палестина била једна од две државе у некадашњој британској Палестини. Интифада је потрајала до 1994.

После Хладног рата

Од 1991-2. дошло је до тајних преговора посредством САД између Палестинске организације за ослобођење и Израела. Они су се претворили у две рунде преговора у Ослу и споразума Газа-Јерихон (1993-5). Да не залазим у детаље, али Јасер Арафат је признао Израел, док је Израел успео да избегне да учини исто, признавши само ПОО као легитимног представника Палестинаца. Идеја је била да се до 2000. формира функционална палестинска власт и да се створе услови за независну палестинску државу (која је од 1967. потпуно окупирана).

Преговорима је формирана Палестинска управа, која је требало да преузме управу Западне обале и Појаса Газе. Западна обала је подељена на три зоне, где би Палестинска управа добила реалну власт над свега 18% територије, 22% би било под палестинском цивилном и израелском војном управом, а 60% би било потпуно под израелском управом. Проблеми су настали око питања транзиције под палестинску управу и спора око тога коме припада Источни Јерусалим.

Преговори су се развукли, и после две неуспешне рунде преговора (на плантажама реке Вај и у Кемп Дејвиду) и дефинитивно пропали после 2000. Отворена провокација израелског премијера Аријела Шарона који је лично отишао у комплекс ел-Аксе је довела до избијања Друге Интифаде (2000-2005). Уместо пониженог Фатаха, који је оптужен за издају, иницијативу је преузео Хамас, који је избио у први план. Због неактивности Фатаха је формирано још неколико организација, међу којима су нпр. Комитети народног отпора (од 2000).

У међувремену се 2005. Израел повукао из Газе. Разлог је био сличан као и за Западну обалу у Ослу – не хуманитарна ситуација нити жеља за миром, већ тежња да се трошкови палестинске окупације пребаце на саму Палестину. У Гази је такође велики фактор био и веома високи природни прираштај („Палестинска материца је претња за израелску демократију“, речима једног демографа).

Палестинска управа (формирана преговорима из Осла) је покренула кључне изборе за парламент 2006. Парламент нема битну функцију, али парламент бира председника у палестинском председничком систему. Проблем је настао што је ненадано Хамас однео победу, поготово у Појасу Газе. САД, ЕУ, Русија и УН су увеле санкције Хамасу, али је он успео да се одржи у Појасу Газе и пружи отпор Махмуду Абасу, који је 2004. преузео Фатах по Арафатовој смрти. Парламент је прешао у Појас Газе, Хамас је поставио своју администрацију, а Махмуд Абас од тада фактички влада декретом. Саудијски покушај преговора у Меки из 2007. је пропао. Палестински буџет, који зависи махом од страних (пре свега ЕУ) донација дели сам Абас између различитих покрета у Западној обали, што често доводи до тензија.

Политбиро Хамаса је до рата у Сирији био у Дамаску. Тада је, због подршке опозицији, протеран и прешао је у Катар, као земљу која има дугу традицију подршке разним исламистичким покретима. Подршка сиријској опозицији значила је изолацију од Хезболаха, који је био кључни партнер и који је обучавао и Хамас. Такође, пораз Муслиманског братства и његово уништење у Египту (2013-4) значио је изолацију и од Египта. Израел је у неколико операција покушао да уништи организацију, али то није успео.

Хамас је у међувремену заратио са мањим вехабијским покретима, али и са ал-Каидом и Исламском државом (све организације су позивале на уништење Хамаса због прихватања парламентаризма и толеранције мањина). Од 2017. Хамас је ревидирао своје ставове поводом Сирије и поново се приближио Дамаску и Хезболаху (самим тим и Ирану), а и Египат је од исте године заузео мање милитантан став.

Уз већ постојеће организације, последње године су обележиле и нове палестинске формације чије руководство није потпуно јасно (Лавља јазбина, Џенинске бригаде), као и неформалне групе које не чине нужно милитанти (Ноћни хаос).

Политичку сцену Израела од касних 1990-их обележио је Бењамин Нетањаху, контроверзна личност због корупционих скандала, али зато и политички веома дуготрајна. Политички систем Кнесета такав какав је, подразумева потребу за широким и непринципијелним коалицијама и фрагментарну политичку сцену. У најновијој итерацији, Нетањаху се зближио са крајњом десницом оличеном у Итамару бен Гвиру и Безазелу Смотричу. Итамар бен Гвир се прославио као адвокат, бранећи јеврејску групу Кох (каханисте) који су 1994. извршили терористички напад у Пећини патријараха и које је као терористе означио сам Израел. Бен Гвир је такође постао познат и као неко ко је носио оружје насељеницима на Западној обали и пуцао на арапске домороце. Безазел Смотрич је познат као неко ко је 2005. био под надзором Шин Бета (унутрашње безбедносне агенције Израела), јер се сумњало да организује терористички напад унутар државе. Ти људи су сада коалициони партнери Нетањахуа и главни мотор у радикализацији одговора према Хамасу.

Данас је 20% грађанства Израела арапско, али живе као грађани другог реда. Истовремено, Западну обалу је населило око 600.000 јеврејских насељеника (од чега око 200.000 сами источни Јерусалим).

odlican tl;dr care

taj smotric za sebe govorio da je fasista i to mislim kad je vec bio ministar u netanjahuovoj vladi

ahah ja sam iz niksicaaa iz grada ludogaaa..dosao sam do ovde, treba mi pauza, ovo godzila tldr

Zanimljivo, hamas has joined the game jos od tad znaci. Mnogo informacija, mnogo pitanja..

siptarska materica na kosovu gleda i neverue

Naci nista bez rostiljda citaj gejca

Хвала. Нисам сигуран да ли је икад за себе рекао неиронично (говорио је сигурно у стилу "да да ја сам фашиста"), али међуратни ревизионистички ционизам је имао додирне тачке са фашизмом. Владимир (Зеев) Жаботински је током 1930-их прилазио (италијанској) фашистичкој идеологији и начину рада, мада се од њега дистанцирала већина покрета (поготово када је 1938. Мусолини прихватио антисемитизам као основну компоненту).

Данас се скоро све партије сматрају потомцима либералног ционизма, али идеје Жаботинског о заузимању Јордана и данас постоје у ликовима попут Смотрича.

Мада је позиција промењена врло брзо, по растанку са СССР и израелском прозападном оријентацијом 1948. Претпостављам да је познато да је Југославија прекинула дипломатске односе 1967. због Шестодневног рата, и да су обновљени пред саму смрт СФРЈ, 1991.

Куриозитет, југословенски амбасадор је 1967. писао како су у Каиру 4. дана рата били на пријему јер су стизале вести да египатска војска улази у Јерусалим, а за то време су Израелци избијали ка Суецу. Израел је победио пресецањем и инфилтрирањем телекомуникација пре рата, као и бомбардовањем аеродрома првог дана.

Хамас је у принципу активан од 1988, само је нагло проширио значај од 2000. Свестан сам да сам тоне информација изоставио, тако да ту сам ако шта могу појаснити.

С тим што су овде Палестинци ипак у домаћој позицији. Између трећине и половине Појаса Газе чине избеглице из 1948, оволика густина насељености није природно настала. Газа је у османско време била прилично солидан и богат крај за палестинске услове, имала је чак 7 заједница страних гастоза (укључујући Индијце нпр).

А и ортодоксни Јевреји такође имају материце за трку.

Ротшилди су имали често амбивалентан однос, поготово што су међу раним досељеницима доминирали социјалисти и што су често односили преваге на конгресима, па је било криза у финансирању и односима. Али свакако је њихов новац и лобирање било од кључног значаја,.

Care no hard feelings ali to isto imaš u onom novijem jućub klipu od devet minuta mislim :) Interesantno sad ovo jako, gledano sa strane naravno, gde nas sukob direktno ne dotiče, jer cela stvar se baš skroz naskroz ogolila, u čemu je satanjahu naravno jako pomogao. Jer oni su u fazonu - zabole nas za sve zakone, konvencije, dogovore, osnovnu ljudskost itd. Ovo je naša zemlja jer mi tako kažemo, i uzećemo je i silom ako treba, zalivši je hektolitrima krvi, jebe nam se šta vi svi drugi mislite i kažete. Možete nas osuđujete, kukate, uvodite sankcije, ko vas jebe. Ameri naravno u fazonu - da tu nema Izraela trebalo bi ga izmisliti, moramo ih podržati uvek i na svaki način itd. Jednostavno, ta karta plemena koje je preživelo Holokaust i na koje moramo gledati sa posebnim simpatijama, istopila se praktično preko noći, i na nju se više nikako i nikada ne mogu pozivati. Normalnom i civilizovanom čoveku je nemoguće da ih podrži i opravda na bilo koji način. Nasilnici i bezumnici i jedni i drugi, dobro, nešto pametnijem delu čovečanstva to nije ništa novo, ali sad je ta gola činjenica jasna svakome. Od "jadni Jevreji tamo među onim kozojebima" do "nek vas sravne Mudžosi sa zemljom, jebe mi se baš" su dospeli za manje od pola godine.

I Palestinci koji su rešeni da opstanu na onom kršu i lomu tamo po svaku cenu, pobraće sad apsolutno sve simpatije kojekuda.

U melkovim postovima citam samo prve 2 recenice i ni sad nisam razocaran.

Care, imas na youtube sve, dzaba citas batke.

Realno prvi put cujem, nikada mi ova tema ranije nije bila interesantna pa vrv zato nisam naleteo na ove info.

Jasno. Valjda je najgusce naseljeni komad planete, ili sam se istripovao da sam procitao takvu info nedje.

Sta je po tebi resenje ovog konflikta, ili bar gde ovo sve vodi? Kapiram ni jedni ni drugi nece dobiti ispunjenje svih svojih uslova, dok recimo mislim da je na Kosovu samo pitanje vremena kada ce sipci dobiti bukv sve sto traze, change my mind bro

ako muslimanski svet ne pocisti ovo onda nisu vredni kurca bukv isto vazi i za srpski svet poyyy

Može li neko da objasni kolegi vukajlijašu da tamo negde postoje raznorazni Carevi koji svoje znanje pretoče u kraći ili duži video i metnu ga na jućub, kako bi ubirali novce? Hvala.

bicute prepun takvih maistora

fora sa skauzom je sto tripuje da je neki znalac pametuje malo malo onda kad dodje car bude go bukv skida gace