Апсурдне приче
Rekli o sajtu
U subotu, 27. novembra 2010. u Klubu studenata tehnike biće održana smotra sadržaja popularnog šaljivog sajta. Vukajlija je mesto gde se Internet zajednica okuplja kako bi na duhovit i originalan način definisala reči i izraze, sleng termine, našu svakodnevnicu i aktuelne događaje, po paroli - „Ovde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita”.
Mondo · 25. Novembar 2010.
JEDI LEBA DOMAĆEG, NE DIVLJEG MERGNAAAUUU
Ајде мало креативности багро вукајлијашка! ;)
Сећам се кад сам као мали лизао јаја гватемалском ноју док је све то гледала нека надркана глиста у позадини и снимала нас Самсунгом С4. Питао сам глисту колико је платио Самсунгоа, а она мени ни два ни три него четири и пет. Ја се онда насмејах и рекох глисти хехехе духовита глисто да ли могу и твоја јаја да лижем а она ме мрко погледа и само прозбори МРШ.
Закукукурика сињи галеб у галопу зелених носорога, пробуди ме из јаве и почех да зевам и дивим се сунчаном сну. Зептолаб још ми није направио доручак, али авај, ко га јебе, могу и сам да испржим јаја.
Govna jebote. Di god pogledaš. Smrde na mom kauču. Jedu moje kiflice sa sirom. Jebu se. Prave nova, manja govna. Bude me noću i zure u mene. Pokušavaju da me slude. Svojim malim govnolikim rukicama premještaju stvari po kući. Kradu mi spid. Našmrču se i zajebavaju me. U povratku sa posla kupio sam dva ljeba i pištoj u granapu. Pobiću ih.
Имаш мачке? Нађи рибу да те не би појеле чим онемоћаш у старости
Ribice su kul
Штампарска тироидна жлезда
Glava ga je blolela zadnjih 7 dana. Sedam dana agonije i borbe protiv samog sebe rezultovalo je veliki umorom koga mladi Džonatan nije mogao da prenebregne. Utonuo je u san.
Sanjao je da se uzdiže iz vode dok ga obasjava svetlos, nije video odakle dolazi da svetlost pošto nije video ništa sem tamne figure na drugom kraju vode. Sa one strane. Klenkuo je na površinu kristalnog jezera iz koga se uzdigao i prislonio glavu ne bi li bolje pogledao tog tamnog stranca.
Tog trenutka, kada je njegov obraz dotakao vodu, ili bar ono za šta je on mislio da je voda, obuzela ga je ledena hladnoća a zatim i najvreliji plamenovi. Dok je u toj buktinji leda i vatre pokušavao da shvati šta mu se dešava, uvideo je da je svetlost, koja ga je do malopre okruživala, nestala kao i tamna figura sa druge strane. Štaviše, dokle god je njegov izmučeni pogled sezao nije bilo ničega sem tame. Tame koja steže, guši, one tame koja zađe do kostiju i nikad te više ne pusti.
A onda šok. Sa druge strane kristalnog jezera gledao je u samog sebe. Sam sebe je gledao u svoj odraz i pokušavao da shvati ko je.
Odjednom je ustao, čučnuo i skočio nestavši u daljini.
Svetlost je nestala za mladog Džonatana, dok su vatre pakla pekle njegovo telo a led u srcu širio kroz udove, tama ga je uzimala pod svoje.
Mislio je samo na jedno, kako izaći odavde i prva misao koja mu je pala na haotični um bila je - smrt.
Smrt kao jedino rešenje. Smrt kao razrešenje svega. Ali ne tako brzo. Pa ima i drugih načina. Budući da je bio sajk 4. reda kraljevske akademije nije mu bio problem da materijalizuje, te je za tili čas, pored njega, bio i VUJOŠ zaštitnik Džonatanove loze još od preiskona.
-VUJŠE šta da radim, ne znam gde sam, ne znam kako da odem odavde, gubim se polako... pokušavam da se setim svog imena ali ne mogu... Šta da radim ?!
-Tvoj put drugačiji je od puta tvojih predaka, sada ti ne mogu reći više. Onog trenutka kada se setiš svog imena, izaći ćeš iz ovog košmara tvoje duše. Do tada, moraš proći putem pročišćenja da bi dokazao da si dostojan zvanja naslednika loze NN.
...................................................................
nastaviće se
зрно патарице суве
Беше то некада давно, дакле скоро, што би се рекло: релативно далека, али блиска прошлост кад сам ја у то младо доба био стар човек. Ја имао тада више памети и мање снаге, мислио сам да сам сву памет света попио иако је полако одлазило време када ме је издавала снага. Шта ћете с годинама човек се подмлади па постаје све неискуснији, али физички јачи.
Требало је да одем да купим неко вино, да набавим неко печење, а и брашно да се месе погаче јер родио ми се деда, а ја постао поносни унук па је ваљало прославити његово рођење, али и крштење. Не могу вам описати тај осећај. И срећа и понос. Не постаје се унук сваки дан. Једино га можда могу поредити са великим поносом кад ми се родио отац, а ја постао поносни син.
Елем, ђелем, ђелем, лунгоме дроменца, маладилем шукаре роменца, аааааај ромалееее, аааааај чавале, устанем ја и кренем са периферије свог града и одем у сам центар засеока где ми се родио деда да се распитам где могу да купим брашно јер сам хтео да се за крштење умесе праве домаће погаче, па потом вино, и да видим да ли би неко могао да ми испече неко јагње и прасе. Два господина испред сеоске механе су ме љубазно упутили заобилазним путевима преко својих комшија и познаника до човека који ће ми дати праве информације. После три сата сам налетео на младог човека у цвету старости на средини свог живота који ми је рекао да идем до воденичара, па онда се вратим код њега да се договоримо за вино и печење.
Пођем ја до воденичара да купим брашно. Стаза је била кратка, али сваким кораком све дужа. Што сам био ближе воденици, стаза је све више бивала ужа и некако је превише ишла у ширину. Дођем до воденице и видим воденичара како седи на троношцу. Био је необично висок. Кад је седео био је за две главе виши од мене, а кад је устао приметио сам да смо исте висине. Дођем до њега питам га колико је кило брашна, он ми каже: "Два динара, друже. Два динара, друже." Ја му рекох: "Нисам ја друг, ја сам господин." А он мени: "Извини, господине друже. Изволи." Ја му рекох: "Мени треба 10 кила белог брашна, али имам само 15 динара." Воденичар ми предложи да спусти цену на динар и по, па 10 пута 1,5 дође 15, а оних 5 динара што ми је фалило ми исплати у ражаном брашну пошто је кило било 1 динар, тако да сам уз 10 кила обичног добио и 5 кила ражаног.
Вратим се назад до овога средовечног младића у цвету старости на чијем се лицу видело да је на непомичној средини свог живота. Почели смо да се договарамо за вино. Требало ми је 25 литара, а он је тражио 2 динара по литру. Ја му кажем да сам понео само 20 динара и да немам више, али да можемо до следеће првог у месецу да регулишемо тих 30 динара који су ми недостајали. Он ми рече: "Добро, нека ти сад тих 20 динара, а ја ћу да ти донесем до краја месеца још 30 које ти фале и онда ћеш имати 50 динара."
Онда смо се договорили и за печење. Рекао ми је да ће он да ми закоље и испече прасе и јагње и да тражи 9 динара по килограму за јагњетину и 6 динара за прасетину. Јагње је имало 20 кила, прасе исто, дакле све укупно је коштало 300 динара. Ја му кажем да имам само 240 динара, а он одлучи да спусти цену на 4,5 за прасетину и 7,5 динара за јагњетину, а за преосталих 20 динара који су ми фалили ми је дао по 20 килограма пилетине за роштиљ коју је продавао за 1,5 динара по килограму и 10 кила ћуретине коју је продавао за 3 динара по килограму.
И тако сам ја успео на време све да набавим и да к'о господин човек прославим то што сам постао унук.
ŽIVELA GOVNA DA IH NEMA TREBALO BI IH IZMISLITI
ЈЕДИ ГОВНА, ДРУГАРИЦЕ СЛОБОДАНКА КАМЕЊАРЕВИЋ, ОД МИЛОШТЕ НАЗВАНА БОБА!
EVO 38 APSURDNIH I NEBULOZNIH PRIČA http://vukajlija.com/recnik/autori/33732/definicije?order=time
Што је ово стало?
Ne znam ko je Cenotaph i šta je htio reći time što je napisao, ali sve u svemu ispalo je kao jedan veliki transfer.
Прича коју је написао покојни Драган Лукић, песник и писац за децу.
Ако хоћете, децо, данас бисмо вам могли испричати причу о Лазарову. Кад би тог Лазарова заболео зуб, он би се тако уплашио да ни сам себи није смео рећи који га зуб боли.
И није, ваљда, нико толико храбар, бар што се тиче зубобоље, да Лазарова не би могао разумети.
А иначе, има храбрих људи. Једном један Француз умало није скочио у Нил да спасе друга који је био у крокодилској опасности. И шта сада, са тим Лазаровом и тим Французом, кад смо их већ узели у причу. Ништа нарочито, и ја се већ кајем што сам их споменуо. Јер све то није ништа према једном Савалоралиновачком, који је имао тако дугачко и неспретно име да је целог живота имао неприлике због тога.
Пре свега, кад су га уписивали у школу. Уписали га у први разред, уписали у други. У трећи нису хтели да га упишу. "Савалоралиновачки" – ко ће то још памтити и уносити у спискове?! Кажу: - Доста је већ разних Штркљића и Пржибабуровића, нећемо сада још и Савалава... како ли беше, уосталом, због тога је и непожељан за школу.
– Ваше име не може се лепо ни изговорити... Ево, реците га ви!
Савалоралиновачки лепо рече "Савалоралиновачки", али се то не примети.
Просто – хајде из школе, дугачко ти име!
И тако тај, да га понекад просто скратимо на "С", напусти школу и нађе се на улици. Сад више не смета школи, али смета целом свету. Нико не воли дугачка имена. Ни да говори ни да пише.
Једном, на железничкој станици, хтели су да га упознају са председником општине из Грабуље. И док он изговори "Савалоралиновачки", председнику оде воз. Затим се "С" запосли као зидар. Ту бар нема много спискова; поставе се скеле и зида кућа. Ту, ваљда, име не игра никакву улогу.
Да ли?
Тај Савалоралиновачки ради, рецимо, доле а његови другови горе. Одједном, полети доле цигла, не мора баш ни да буде много велика. Виде радници – пада цигла, требало би викати, и лако би се рекло "Перићу","Митићу", па и "Васиљевићу", али Савалоралиновачком изрећи име значило би осудити га невиног на смрт. Викну они зато нешто друго, краће, измакне се човек и поче мислити о својој судбини.
И тако.
А онај Француз није скочио у Нил јер се крокодил предомислио и отпутовао на другу страну.
А Лазарову су извадили зуб. Питали га који га боли, а он није умео или није смео да каже. Онда му они изваде један, било који, и престане га болети.
Ово би могло да се настави...
Boris Šijan je u srdenjoj jebao preko HELANKI
Ја сам испо из фазона