I reče im : ''Idite sada, deco moja, i volite se i množite se dok vas ne bude toliko koliko i radnih ljudi''. I još im Gospod kaza i ovo: ''I iškolujte se, deco moja, u trogodišnjim školama jer vam više i ne treba a oni među vama koji to baš budu želeli neka idu i na Fakultet Sporta koji sam stoga a predviđajući tako nešto i izmislio. I naučite engleske izraze kao što su ''warm-up'', ''bench'' i ''gimme-more'' jer vam bez njih ljudi neće poverovati da ste ono što jeste.''
Tu se Svevišnji malo odmori pa ponovo oplete: ''I kad završite škole ne budite jevreji na pare, deco moja, jer ima dovoljno budala koje će misliti da baš VI možete da im pomognete da skinu svoje guzice i bokove te će vas skupo plaćati i darovima darivati. I kad nakupite dovoljno para i darova, otvorite svoje sopstvene teretane sa odvojenim prostorom za Jogu, deco moja, i ubirite još para i darova jer toga nikad dosta nije. I vodite računa o sopstvenom telu i koži. I oblačite se u leopardovu kožu i ogrtače. I stavljajte puder, deco moja. I cepajte se u čmar. ''
Amin.
- E, gde ćeš, Makili...? - Imam trening. - Nisam znao da išta treniraš... - Pa, eto - treniram. Imam i personalnog trenera, ako baš hoćeš da znaš! - Hmm... A, ja imam kitu kojom bih ti taj celulit skin'o i bez da mi platiš, pa ti razmisli!
Dačia - zaštitni znak našeg istočnog suseda i ponos rumunske automobilske industrije. Verovatno najprodavanija stvar iz pomenute zemlje pored Čaušeskovih vila i kurava rumenih obraza iz Drobeta-Turnu Severina. Remek delo rumunskih maketara i francuskih inžinjera ( ako takvi uopšte i postoje ) a ne bi me čudilo da je u kreiranju ovog vlaškog motornog sna učestvovao i neznatan broj učenjaka sa Filozofskog Fakulteta u Bukureštu i da su upravo oni ti koji su odgovorni za epohalnu ideju kombinovanja četiri osnovna elementa na Zemlji u jedan, onaj VRHOVNI. Čini se da je, možda, i sam Svevišnji umešao svoje ionako zauzete prste u stvaranje ovog čuda po pristupačnoj ceni. I tu dolazimo do krucijalnog pitanja : koja je razlika između automobila i čuda? A koja između nanule i progorelog stolnjaka? Stirodura i okađene kifle? Samohodne kosilice i... ? Shvatili ste. Jer, Dačia nije ništa od navedenog. Ona je jednostavno...Dačia. To se rečima ne da opisati. Treba sesti za TAJ volan, uvaliti se u TO sedište, zrikavim očima posmatrati TU interesantno koncipiranu kontrolnu tablu i slušati TE vanzemaljske zvukove koje dopiru, čini se, sa svih strana i kao da svi oni govore : ''Budalo! IdiJote!'' a ponajviše pak ''SIROTINJO!''. Nije neka specijalna tajna da Dačia uživa izuzetnu popularnost u Srbiji i da se, praktično, skoro preko noći - kako da kažem - INFILTRIRALA u naše ionako nikakve živote. Što se mene tiče - a već ih čujem kako mi viču ženskog roditelja - ja prosto nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari. A i život je teško govno i bez Dačije...
- E, pa, kume, kaži dragička! - Dragička! - Kupio sam auto, kumaro! - Jooj, nemoj da pričaš, bre! E, pa dođi da ti čestitam i izljubim, kume, pa da vodiš u kafanu na čast k'o što je i red! - Razume se, kume, samo aj' prvo da ga vidiš kak'i je lep... - Hoću, hoću, kume moj...Šta si, kažeš, uz'o? - Dačiu, kume. Dačiu sa klimom i svom opremom! - Hmm...Ništa. Otiš'o sam. - Čekaj, kume, 'de ćeš, bre? Zar ne idemo u kafanu...? - C. Idem do Hrama sv. Vasilija Ostroškog. Možda stignem da uhvatim popa Iliju da nas još večeras raskumi...
Sveukupno, pojava iritantnija čak i od scensko-muzičkog dua Mina Lazarević-Ivan Bosiljčić u novogodišnem jebenom specijalu kod Ivana jebenog Ivanovića. Gledanje Snežane Dakić i Isidore Bjelica kako propovedaju urbanost kod Sanje Glupače Marinković? Minorno vređanje inteligencije u odnosu na pomenute ajteme iz naslova. Jer ljudi moraju imati uspomene. Nešto što će da ih seća na 21. Kobasicijadu u Turiji, 16. Jubilarni Festival Džibre u Donjoj Murtenici ili Anualno Okupljanje Ljubitelja Dačie u Srpskoj Crnji. Poseta Danima Štrudle u Kaću nikako se ne može proglasiti uspehom ukoliko se odatle ne donese barem jedna XXL majica sa sloganom "Mak po mak - štrudla", "Meni od gemišta nije ništa" ili kecelja sa jednako šarmantnim natpisom "Imaš ŠTRUDLU u rerni". Osobe koje ovo, pak, odistinski nalaze duhovitim, pod hitno treba strpati u tu istu rernu, onu istu o koju su očigledno udarili glave kada su bili dojenčad.
S druge strane, tradicionalna Kosidba na Rajcu je izvanredna prilika da "za uspomenu i dugo sećanje" pazarite kineski pamučni produkt sa jednom od tako ingeniozno modifikovanih narodnih izreka kao što su "Ko kosi taj ne prosi/zlo ne misli", "Kosidba je zlato" ili "Kosaču, pokosi me!" ( japanska narodna; prim.prev ). Ljude koji ovakve komade garderobe nose i van pomenutog događaja, i sâme treba što pre pokositi.
Festivali piva su već posebna priča. Ipak, tamo ću kupiti nešto tek onda kada budu zamenili stari repertoar ( "Čuvajmo vodu, pijmo pivo.", "Bolje stomak OD PIVA nego grba OD RADA" i sl. ) novim, savremenijim, inspirativnijim ( konkurs otvoren do kraja oktobra ). Za sve vas koji naprosto ne možete da dočekate sledeći stupidan hepening da biste potrošili svoje pare na neko ištampano odevno govno, mnogobrojne radnje specijalizovane za ovu vrstu umetnosti nude širok izbor parola, slogana i mota koji će zadovoljiti sve vaše potrebe da ispadnete glupi. Ako budete imali sreće, možda još uspete da nađete majicu "Nisam ginekolog ali mogu pogledati." u S veličini...
- Sa mnom TAKAV ne ideš u grad, brate! - Što? Šta mi fali, jebote?! - Tri daske, rekao bih...'Alo, debilčino jedna, imaš na sebi majicu "Lovac na Jelene...ali i na Marije, Danijele, Sandre, Milice, Katarine...", kako misliš da ću ja dizgledam pored tebe??!!
- Kuda? - Pa, unutra... - Nećeš moći tako obučen... - Š'o, bre? Majica čist pamuk, 100%! - Što se mene tiče, mož' da bude i od čistog zlata, al' sve dok na njoj piše "Amateur Pornstar" đuskaćeš napolju, dečko!
Jer tako je moralo biti. A i genitalije ne mogu doveka, jebiga. Omlitave, opuste se, pohabaju od česte upotrebe. A mladi dolaze, guze se – kako figurativno tako i bukvalno – traže svoju priliku da zasluže maštovit nadimak i na kraju je smena generacija neizbežna ali i sasvim normalna i očekivana stvar. Nekadašnje zvezde filmova za odrasle konačno mogu da odahnu, opuste se i uživaju u ostatku života bez brijanja, gutanja sperme, brijanja, gutanja, sperme, brijanja. Gutanja sperme. Čitav dijapazon mogućnosti je pred njima.
Međutim, tu se Svevišnji - u svojoj bezgraničnoj vickastosti - pomalo našalio sa našim dragim pornićarima. Neki bi rekli - i prokleo. Jer, ko jednom od kurca živi, muku ima da bez njega nastavi. I to shvatite veoma, veoma transcendentalno. S jedne strane, imamo grupu onih kojima je kamera očigledno prirasla uz srce pa su, siroti, pomislili da mogu i da zapravo GLUME, tj. u kojekakvim serijama, filmovima - razume se, šurnaestorazredne kategorije. To se, nažalost, ne završi ničim dobrim po iste jer em što pružaju interpretacije nivoa Slavka Štimca iz filma "Orlovi rano lete", em što publika na njih gleda kao na zalutale ali lepuškaste debile, nego i oni samo imaju flešbekove iz sopstvene mračne erotske prošlosti, sećanja koja ih vuku nazad, duboko, duboko, ah, duboko!
Izuzetaka, ipak, ima, ali cenim da ćete se složiti sa mnom kada kažem da je jednu vreću za udaranje isuviše lako odglumiti. Potresna ispovest Sandre Bulok o tome kako je, navodno, ranije svaki put prilikom snimanja ljubavnih scena bacala peglu, samo je jedan od brojnih dokaza oštećene podsvesti kod bivših porno-glumica i nemogućnosti poimanja nečega što ne uključuje jebeni kamšot. Hvala Bogu, Sandra se nekako izlečila ali šta je sa gomilom onih koje kurac još nisu uspele da sklone ispred očiju? Šta je sirotim Ronom Džeremijem, koji je danas potpuno prolupao bez vijagre i koji jedva neko žensko može da pogleda a kamoli nešto ozbiljnije? Kako da nastavi svoj život ovaj velikan porno industrije kada zna da mu je najveće dostignuće u istom da sam sebi poblajvi bananu?! Surova je sudbina jednog ex porno-glumca, nije smešno...
- Znači - dođeš do njega, ovlaš ga poljubiš u obraz, kažeš tekst i lagano se okreneš i izađeš iz sobe. Misliš da ćeš moći to da izvedeš, Džena? - Kako da ne, šefe! - Super! Idemo, onda...Svetlo...kamera...ton...iii...AKCIJA! Stop, stop, stop, STOP! Ama, šta to pobogu radiš, Džen?! Što mećeš njegov kurac u usta, koji kurac?! - Joj, izvinite, :srk: nešto sam se zbunila...:srk:
Ašram. Verovatno druga najgadnija kombinacija slova na svetu posle celokupnog "Nemačkog Rečnika sa Gramatikom". Međutim, iako zvuči kao nešto što je moglo izaći iz kloake jedne steone krave, pomenuti pojam je zapravo stara indijska reč koja se otprilike znači “manastir tišine i duhovnog mira”, što je sasvim i logično obzirom na to da su kategorije “tišine” i “mira” poprilično zajebana stvar u hinduističkoj religiji. Ono što, pak, Šiva, Bramavutra i ostatak sakralne ekipe nije mogao da zamisli ni u najgorem bolivudskom filmu od 4 sata jebenog igranja i pevanja, jeste bilo to da će jednog dana u Indiju početi da dolaze i njima da se mole i ljudska bića koja su, ako ništa drugo, barem dva-tri puta TEŽA od lokalnog stanovništva, uz to isto toliko puta i gluplja. Ili ipak nisu? Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje postaje sasvim irelevantan ukoliko vam kažem da su ta bića - AMERIKANCI.
Elem, šta je to spojilo ove dve toliko različite kulture (tačnije, jednu KULTURU i jednu NEKULTURU; prim.prev.) verovatno niko nije u stanju baš do kraja da objasni, ali se pretpostavlja da je u tome najveću ulogu odigrao MOZAK tj. nepostojanje istog. Jer, kako drugačije opisati pojavu u kojoj veći dugi niz godina gomile i gomile gorepomenutih „izgovora za ljudska stvorenja” dolaze iz svojih jebenih Sjedinjenih Država u Indiju, duboko uvereni da će tu i SAMO TU shvatiti smisao sopstvenog postojanja, života i – usudiću se da kažem – onih navijačkih kapa sa ugrađenim rezervoarima za pivčugu sa strane (ovo poslednje, cenim, i ne zahteva neki smisao)?
Gojazni, zadrigli, para puni i naoružani onim, za njih, tako karakterističnim kretenoidnim osmehom (koji možda još samo raspali Englezi mogu da ugroze), oni su odlučili da preduzmu nešto posve radikalno u pogledu svojih ispraznih života, a može li šta biti radikalnije od odlaska u zemlju u kojoj skoro uopšte nema Jevreja? Uostalom, Meri i Džon su bili pre par godina i nalaze da je to bilo “soul-refreshing” iskustvo! I tako, puni pozitivne energije i nade u Spasenje sopstvenih duša - i uopšte ne posedujući reč “transfer” u svom rečniku, bajdvej - oni su se uputili u duhovnu avanturu svog života spremni da odbace sav do tada u sebi akumilirani stres, negativitet i kreatin iz McNuggets-a i prigrle sve što je novo i sadrži jebeni kari.
Inače, jedan dan u Ašramu košta 250 dolara. Jebiga. Ko je rekao da će duhovni put biti džabaka...
- E, pa, dragi roditelji, ovo je moja nova verenica, Alison! - Namaste... - Šta reče, bre?! - Ćale, to znači „zdravo“ na indijskom, ne budi rudimentaran, molim te... - Kako sad „na indijskom“, sine? Ti si meni i tvom ocu rekao da si je upozn'o tamo preko bare. A i „Alison“ mi zvuči nekako američki, šta znam... - Da, kevo, Alison jeste Amerikanka ali je poslednja tri meseca bila u Indiji na spiritualnom pročišćenju pa je prihvatila njihove nači... - Da tebi tata odmah nešto „pročisti“, sine. Nemô slučajno da se desi da mi OVA OVDE budućim unucima meće tačke na čelo i udara u gong 'mesto da ih vodi u crkvu. Mogu ja da budem još rudimentarniji, ščuo!?
Čvrsto uverenje kojim se vode bahati vozači koji uporno i sa neverovatnom dozom bezobrazluka parkiraju svoje automobile na tramvajskim šinama, uredno ostavljajući upaljena četiri migavca i bebu od dva meseca na zadnjem sedištu. Paradoksalno, ova pojava u isto vreme predstavlja i neoboriv dokaz da je čovek nastao od MAJMUNA mada iz te jednačine nikako ne bismo smeli da isključimo i MAGARCA, KONJINU tj. VOLINU koji su definitivno umešali svoja kopita u istu. Elem, tradicionalni beogradski običaj iz naslova verovatno će još dugo krasiti ulice našeg glavnog grada i uopšte ne sumnjam da će nas u dalekoj, robotizovanoj budućnosti sa jednakom predanošću naslediti neke nove generacije koje će blokirati nebo svojim džet-mobilima. Marke ''DAČIA'', razume se.
- Majstore, vozi! Kasnim na posao, jebotebog! - 'Alo, majstore...teraj ovo sranje! Porađa mi se žena, koje pičke materine... - 'Ej ti majmune za volanom...Što stojiš, pička ti materina, čeka nas Šavija d' idemo bijemo neke grobarske pičke, o'š da ti jebemo mater malo, a...?! - Pu, jebem mu mater! Taman nemamo školu jer se srušila, kad ono jebiga – blejimo već pola sata zarobljeni u ovom smrdljivom govnetu! A u kurac! - VOZI, MIŠKOOOOO!!! ...
- PRVO, JA SAM ŽENSKOOOO, MAJKU VAM JEBEM DA VAM JEBEM, A I GDE KOJ' MOJ DA IDEM KAD SE NEKI GLAVONJA PARKIRAO DŽIPČINOM POSRED ŠINA!?
Zapravo, to su učinili ljudi, ali je na Svevišnjeg nekako najjednostavnije uprti prstom, obzirom da ga ionako baš zabole. Elem, na planeti koju je pomenuti stvorio u - čak i za Mrkonjićeve standarde - izuzetno kratkom roku, trenutno živi preko 7 milijardi ljudi; ili je to, barem, ono što nam govore nekakvi fantomski statistički izvori. Upravo u njima i leži srž "značaja" medijske propraćenosti kao svojevrsnog dokaza nečijeg postojanja tj. odigravanja nekakvog događaja koji bi u suprotnom i ostali ta međ' ljudima toliko omražena statistička kolona. To je, uostalom, i veoma logičan razvoj događaja u kojima su glavne uloge oduvek igrale ljudska sujeta, zavist i svest o sopstvenom (ne)postojanju s jedne, i nekontrolisano rastući broj svetske populacije s druge strane.
Ako je nekada osnovna zvezda vodilja svih ljudi na svetu bila POSTOJATI, danas je ona - kao i, bajdvej, sve ostalo - mutirala u malo komplikovaniju parolu "DOKAŽI DA POSTOJIŠ". I ako su nekada ti isti ljudi živeli u relativnom miru svojih relativno izolovanih naseobina, to je danas praktično nemoguće; neverovatan napredak u tehnici i komunikacijama ali i istovremeni i uzajamno povezani propast ljudskog karaktera i "mehanizma" za iskazivanje emocija, doveli su do toga da jedan zemljotres u Džibutiju bude prepodnevna, smrt 58 putnika u autobusu na relaciji Brisel - Lokeren popodnevna a napad talibana na neku jebenu ispostavu američkih marinaca večernja tema dana na celoj planeti. Svakodnevno bombardovani obiljem i obiljem katastrofa, saobraćajnih i drugih nesreća, ubistava i svim ostalim oblicima smrti - bilo u većim ili manjim pakovanjima - skoro da smo i zaboravili kako je to ŽIVETI. U tome ne pomažu ni konstantna i poprilično transferogena pojavljivanja jednih te istih ljudi u novinama, na televizoru i drugim medijumima, čije polne organe smo prisiljeni da gledamo ili dignute na nas ili na nekog drugog.
I šta onda ostaje običnom čoveku tj. onom koji nije javna ličnost, Ivan jebeni Bosiljčić ili nema dobru sisu, ali koji ne želi i da završi kao običan statistički podatak u vidu minijaturne čitulje u prokletim novinama? Ko danas uopšte želi da svoj bedni život provede jedući, pijući, obavljajući fiziološke i ostale potrebe, radeći, imajući porodicu, drkajući se sa ženom/mužem/decom, a da ne ostavi makar i najmanji trag o sebi i svojoj guzici? Možda su ipak u pravu oni što prete da će da se zapale ispred jebene Skupštine. Barem će otići sa publicitetom...
- Brate, si čuo za ovo sranje što je bilo u Kambodži? 30 ljudi poginulo, ne znam koliko njih ranj... - E, jes' ti čuo da mene boli kurac?
