Likovi koji su rođeni na jugu Srbije, koji su ceo život do svoje osamnaeste npr. govorili kao što im i porodica, i drugari i komšije govore, a onda ih životni put nanese u druge krajeve gde se srpskim zbori, ali malo drugačije.
Razlikuju se od beogradskih bandera po tome što pri povratku, dužem ili kraćem, ne poprimaju drukčiji akcenat i gramatičke oblike, kao b.b. već pričaju zavičajno, ali se usput žale što ih je kleta sudbina zajebala da se rode u takvom okruženju, i što jadni moraju da se stide svog govora.
Kad bolje razmislim gori su od b.b. i od pokondirenih gramatičara iz drugih krajeva Srbije.
Jedne od češćih izjava:
- Ja kad odem gore, ja deset dana ne pričam, samo ćutim, dok se ne naviknem na govor.
- Ovaj naš dijalekt je toliko seljački, da jadni ljudi koji se trude da ispravno pričaju, naprave najgoru mešavinu i ispravnog i našeg pričanja da to ne može da se sluša. Zato ja ćutim.
- U našoj zemlji je najveći problem što imamo toliko dijalekata.
- Ti si akademski građanin, pričaj sa mnom ispravno, ko ja.
--------------------------------------------
Ako se kojim slučajevima nađem sa takvima u istoj situaciji, postajem još gori "seljak" nego što umem, a oni nek se pitaju kako mogu toliko puta da izgovorim "azdisaja" i "kompir" u svakoj rečenici.
