Najčešća nedoumica kada izdaleka uočiš neku relativno poznatu osobu i zagledaš je sa svakim primičućim korakom. Ishod zavisi od tvog karaktera i trenutnog raspoloženja. Ili te mrzi da se javiš ako je neka osoba koja ti je dosadna ili ne želiš da je vidiš; a možda se i veselo javiš čisto da vidiš da li će da odgovori, ko god to bio. A možda sledi i novo poznanstvo, nikad se ne zna.
Вечита дилема која се јавља када видиш некога са ким си на пример : ишао у вртић и од тада га ниси видео,био на мору пре десет година...
-Еееееее,ћао!
-Ееееј,откуд ти?
-Па,ево.
-Како иде?
-Ево ,гура се...
-Иначе?
-Ннннништа. Ти?
-Супер.
-Е, ево ми га бус ( "морам да палим" и сл).
-Баш ми је драго што смо се видели!
-И мени.
-Ајде ,дај ми број моба да се чујемо.
- Ево,пиши....
(Наравно,после тога се не видите још десет година.)
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.