Kad sav maler svih baksuza sa desne obale grada u sinhronizovanoj akciji viših sila padne na vašu glavu.
Kad ustanete posle neprospavane noći, telefonirate dojučerašnjem prijatelju i pošaljete ga u pičku materinu, svesni da vas neko odavno nije tako olajao kao on, zatim drmnete jedno 7-8 žestokih, i toliko espreso kafa, zakasnite na posao dva sata, pošaljete kolegu iz kancelarije upravo tamo gde ste dva sata ranije bivšeg prijatelja, uzgred se posvađate sa šeficom i izađete iz tog duela kao jebena stranka, a onda vas i žena naguzi pričom o vlastitoj ugroženosti uz plastičan opis taštine vizije nesklada vašeg braka i onog šta je njena kćerka zaslužila. Zatim vam crkne kompjuter i dokument na kojem radite par meseci jednostavno nestane u zoni sumraka, dignete ruke k nebu, izađete na ulicu i shvatite da vam se auto vozi u kandžama pauka nekud bestraga, a u džepu nemate više novca nego da kupite kutiju cigara. Onda se vratite u kancelariju, jer vam je mobilni isključen zbog neplaćenog računa, slušate Muamera Serbezovskog jer na radiju nema ništa drugo i napišete definiciju.
Ustaneš u 8 ujutru i odeš u školu pod temperaturom da radiš pano za takmičenje tako malaksala i promukla čitav dan se svađaš sa drugima šta treba tačno da se priča i šta sve ide u dokumentaciju za takmičenje.Oni su svi došli naravno u 14 časova u školu.Posle 4 časa ne znaš ni gde se nalaziš i zoveš roditelje da ti kupe jebeni Strepsils u apoteci koja je na 5 minuta od kuće i oni te iskuliraju.Dođeš kući raskine momak sa tobom,ti se sama posvađaš sa onim koga imaš u rezervi.I sad sediš i smišljaš dokumentaciju drugim grupama za takmičenje koje je sutra.I onda se pitaju što sve veći broj mladih pokušava samoubistvo,zamisli da ti je svaki dan ovakav.
