Расклања наталожени крш говњивих, натрулих и распарчаних снова, спаја нагореле оксидиране жице, диже радни притисак и покреће машину. Сто и један динар кошта млеко које јој даје тај посебан кремаст укус. Сто и један! Густа. Са пеном од шест милиметара, са паром која се диже и пропушта Регину Спектор из замагљеног звучника са стола. Са кофеином и са по нешто самлевених житарица, свакако. Киселкаста. Тешка. Стварна, у шољи са окрњеном ивицом, али само тако може да буде и никако другачије.

Добра.
Може бити кафа, девојка која се пробудила са тобом, пекарка, шоља јогурта уз врућ бурек од исте те пекарке. Може бити гимнастика, ако гимнастику сматраш добром а може бити и цигара, такође ако је сматраш добром. Песма за аларм, добра, све док је не замрзиш, али опет јутарња/добра...

Neosjetna, kad je tu. Prisjetna, kad kada prestane da se javlja.

Tvrda. Jaka. Budalasta. Mladost, snaga, i krv koja juri. Jutarnja pripada jutru isto koliko i tebi. Bez nje dan nije dan i noć još uvijek nije prošla. Ima svoj tempo koji ti pratiš. Nekad te budi i požuruje, a nekad te posramljuje i krijući te dok ti kriješ nju, usporava.

Stvarna je, i sleduje svakome ko je zasluži polom i zaduži brojem godina. U probušenim gaćama, u hladnoj podstanarskoj sobi, ili u sobi hotela sa pet zvjezdica, tu je da podigne radni pritisak i pokrene mašinu.