Strah od zatvorenih prostora. Krenuli ste u kafanu, ali vas je strah da je zatvorena...

Strah od Deda Mraza. Endemska vrsta fobije - postoji samo u zemljama bivše SFRJ, kod ljudi koji su kao deca primali paketiće u društvenim firmama svojih roditelja. Za razliku od kapitalističkih zemalja, gde je gospodin Klaus najbolja reklama za igračke, te stoluje na najlepšem delu tržnog centra, ovde ulogu obavlja neko ko nema pametnija posla, nije gadljiv na hranu u menzi, pa time ni na zbunjenu i neuglednu decu čistačica i domara, koji u samoupravnom sistemu zaslužuju iste paketiće kao i deca direktora. Zabava za decu treba da ostane u duhu proleterijata, te tako nema suvišnog i neukusnog buržoaskog ukrašavanja. Jedna jelka, pometena sala, ugašeno svetlo i neki čovek maskiran u Deda Mraza po principu nešto crveno, neka kapa i nešto kao brada (pravu bradu nije smeo da ima da ga petogodišnjaci ne bi zamenili sa četnicima). Ako se ne može pronaći brada, može da posluži i plastična maska sa vašara, izrađena u rusko-rumenom stilu, nasmešena kao licemerni kinez. Pošto dece ima puno, kod deda mraza nema zadržavanja. Provuku te kroz mrak i gužvu, stave te u krilo kod znojavog crvenog čoveka, pod svetlost reflektora, škljocnu fotografiju, onda roditelji skoče na tebe iz mraka i odvedu te. Pošto si već u Deda Mrazovom krilu počeo nekontrolisano da plačeš, i sad ne možeš da se zaustaviš, roditelji brzo otvaraju paketić i daju ti žele zeku ili cipiripi blok. Smiriš se, pogledaš šta sve ima u paketiću i polako zaboravljaš na traumu. Lik Deda Mraza ostaje zaključan u podsvesti. Onda posle pet godina odeš kod druga čiji je tata automehaničar, da pogledaš ekranizaciju ,,It'' od Stivena Kinga. Dok se on i njegova sestra kikoću scenama iz filma, ti se znojiš i privlačiš sebi kutiju neotvorenog jafa keksa, koja vam je ostavljena za posluženje.

У питању је оно чудно осећање којем сте изложени у тренутку када покушате да обучете неки дукс или џемпер и када се деси нешто непредвиђено. Игром случаја, дукс или џемпер више нису ваше, одговарајуће величине али то не може да се провали одмах. Кренете да се облачите и онда, наједном - бум! Једна рука у рукаву, друга бесциљно млатара, затечена ситуацијом, не може да се снађе а глава заглављена у оковратнику. Док панично покушавате да се ишчупате из ове незавидне ситуације и борите се за ваздух, дозивате у помоћ, цео живот наједном, у правим филмским флешевима пролази, заправо протутњава, пред очима.
Опраштате и највеће грехе и својим непријатељима и својим пријатељима и стигнете чак и да се понадате се у сутрашњем издању Курира неће да се појави слика под великим насловом "Нечувено" а на којој сте ви, заглављени и заробљени и побеђени од стране омиљеног дукса. Зар по томе да вас памте?
И управо у тренутку када сте се већ опростили од живота, у собу улеће ваш спасилац који је из друге собе зачуо вапеће самртне ропце ("Не могу да дишем! ААА! КХ-КХ!").
Лаганим покретом вас ослобађа од окова пакла и већ после пар секунди схватате колико је живот у ствари диван.

Страх од три дебела Немца.

Strah od malog i zagušljivog prostora. Posebno je intenzivna ukoliko u tom prostoru sa klaustrofobičarom nije zgodna mlada žena.

Болест која је нарочито задесила пoлитчаре у Србији, услед којe не могу живети у домовима испод пет стотина квадрата.

Borba sam sa sobom.

Ono od čega oboli svaki Srbin koji kupi stan na kredit u kom posle nema mesta ni da se okrene jer je dobio kredit tek toliki da može da kupi konfornu garsonjeru od 18 kvadrata.

Pojava koja se javlja kod apsolutno svake bebe, par sati pre rođenja.