30. октобар 2001. (око 16:30) Школско двориште.

:фиииијуууу... Туп!:
(кроз маглу допиру спољашња дешавања)
Неколико клинаца дотрчава... Јеботе, пао је! ... Сереш да је пао?! ... Ко је пао??? ... Који дебил! Попео се на платан, пао, ударио о зид... Јеботе зовите неког! ...
:мрак:
Крв му цури из носа! ... Стево? ! ? ... Си жив...
:мрак:
Кревет. Човек у белом. Сат на зиду. Магла.
:мрак:
"Стојим. Не зна где сам. Постоји нека гравитација која ме вуче ка тачци. У ствари тачки. Како ли се каже? Тачка или тачца? Постер на зиду... НЕ постер, Телевизор. Јеботе јел сам оно ја? Милион телевизора по ивицама овог ходника. На сваком сам ја. Ево овде једем бананицу и смејем се, а ћале ми држи портиклу, овде гађам комшијину мачку пиштољем на куглице, овде ме ћале бије са варјачом, овде чекам ред за ужину, овде возим бајс... Бомбардовање, Лом руке, све је ту... Тачка је све већа и већа, излазим...
:мрак:
Просторија 5 са 5 метара. Два реда кревета. На једном лежим ја у врло јадном стању. Лекар нешто пише у бележницу.
- Сестро, када дођу његови родитељи причајте им о времену. Кажите да сам ја надлежан овде. Дајте му инфузију.
Лекар вата сестру за дупе а она се у пролазу насмеје.
- Блуд разврат! Болнице пропадају! Са таквим докторима брзо ћу ја на онај свет! - чује се из суседне собе.
Прилазим кревету... Покушавам да пипнем себе...
:мрак:
Пип-пип-пип-пип
Јеботе ћале опет не чујеш сат! Устајем из кревета и... Курац устанем! Не могу главу да дигнем... Везана ми је рука. И друга. И нога. Не нога није, нога ми је утрнула. Боли ме глава. Пиша ми се.
- Докторе, буди се!!!! - Раздрагана медицинска сестра поломи штиклу и угане чланак и то зато што се ја будим.
Око мене се створи 7 људи од којих је један са завијеном главом.
- Како се зовеш?
- Стеван.
- Презиме?
- Јесен
- Зашто си овде?
- А где сам то? У боници? Аха да.... Признајем све!.
- Младићу, пали сте са висине од 8 метара, ударили главом о зид, пали у несвест а касније и кому. Да ли знате који је данас датум?
- Пали смо? Ко је још био са мном?
- Да ли знате који је датум?
(Ја тада пун ентузијазма) - Да није 20. август 2560? И ми смо сада на Марсу? И ја сам све ово време био у несвести????
- НЕ
(Разочарење) - А који је датум?
- Трећи новембар. Ускоро ће доћи ваш отац. Морате сада да мирујете.
- Пиша ми се!
- За то су предвиђене гуска и лопата.

И поред присуства гуске и лопате, сачекао сам вече па сам пишао кроз прозор. Касније у лавабо. Отпустили су ме за три дана. Уживао сам у бурецима и витаминима док су остали из собе јели супу из шоље. Сада морам једном годишње на контролу.

-Ало дечко немој да копаш по корпи даћу ти ја за сендвич није проблем...
-Ма марш у пичку материну бре , тикет ми је имао клиничку смрт сад га тражим ....

У свакој болници на територији наше земље.

Na času:
Miša:Pero...pero jebote, daj šestar, oće ovaj da crtamo krugove..alo bre Pero...ej..(bocka ga laktom)
Mićko(lik iza Pere):Mani se bre Mišo, viš da doživo kliničku smrt...sad jedino zvono mož da ga probudi...
Profesor: Petroviću, zašto ne pišeš?
Miša: Doživeo kliničku smrt nast..mislim profesore!
Profesore: Ma probudiću ja njega metodom ispitivanja, po principu ne mož da ponoviš šta sam reko-kec u dnevnik! Dakle Petroviću, šta sam reko?
Pera: .A?

_____________________________________________________________________

-Alo Milorade, zajebi da ubacuješ taj ugalj u septičku jamu, lepo kaži da te mrzi da mi pomogneš, man mi tu doživljavaš kliničku smrt!