Krajem `90- tih kada se još nisu pojavili ovi moderni zamrzivači za sladoled, bilo je prosto ko pasulj prebranac otvoriti zamrzivač sa sladoledom u sitne noćne sate ispred neke odavno zatvorene radnje. Tada bi smo drugari i ja nakupili sve i svašta, birajući uvek one finije sladolede, za koje nikada nismo imali love. Dok su klinci po Beogradu potezali utoke jedni na druge, naš kriminal se ogledao u tome da pomažnjavamo sav mogući sladoled i žderemo do iznemoglosti. Montipajtonovski tragikomično, na svu sreću, prestali smo na vreme, dok nas nisu provalili.
Keva: Decoooo, stigla plata, donela sam sladoled...
Ja: (u sebi) Neeeee,samo neeee sladoled!!!
Omiljena zabava omladina i wannabee huligana u proslom veku.Sanduci su se ekstremno lako otvarali,tako da nije cak ni bilo preterano uzbudljivo dok ih obijas.
Imao sam cak i kalauz za njih.....tj.ona male makaze za armaturu!Postojalo je jedno pravilo,a ono je bilo da ne razbijamo nista,da ne bi odneli sanduk i da bi sledece nedelje mogli ponovo da se pocastimo.Cudno,ali mi Kapri nikada nije dosadio.Kasnije sam provalio i foru da otvaram katance bez secenja,ali sam to uradio samo jednom,posto baba sto je prodavala sladoled,nije mogla da dokaze da je obijan sanduk,pa su je naterali da plati iz svog dzepa.Srecom,u pitanju je bila samo jedna kutija Kaprija....
Nikada me nisu uhvatili,tako da nema sanse da postanem ministar policije!
Od ovoga je jedino bilo gore krasti jogurt iz onih kaveza ispred prodavnice....
