Kuda ideš, Gospode

Petar Petrović je bio dobar čovjek. Ne pretjerano inteligentan, ali se ne može reći da je bio glup. U školi je imao primjerno vladanje, fakultet je završio u roku uz silan trud. Komšijama je pomagao sve teške fizičke poslove, nikad ne odbivši nikog. Pazio je svoje roditelje sve do njihove prerane smrti. Nije imao djevojku, jer nije imao stan, nije imao kola, živio je na selu... Deset godina je čekao na posao, ali ga nije dočekao. Svaki silazak u grad bio je mučenje za njega, jer je po pravilu sretao bivše školske drugove koji su vozili bjesna kola, uredno mu se javljajući uz prezriv smješak. Jedan od njih je dobio posao na konkursu na kome je samo Petar ispunjavao uslove i čak mu se u lice narugao zbog toga.
Ljudsko strpljenje poznaje granice. Jednog dana mu je prekipilo. Spakovao je kofere, podigao ono malo crkavice što je teškom mukom uštedio i krenuo preko granice.
Prešavši granični prelaz i izlazeći iz carinske zone ugledao je priliku koja ide prema zemlji koju je upravo napustio. Izgledao je kao običan čovjek, ali ga je srcem prepoznao.
- Kuda ideš, Gospode?
- Idem da me ponovo razapnu, jer to je moja sudbina.
- E, ne'š, kolega! Ovaj put, ne! Ja se tamo više ne vraćam.
- Ja, ipak, idem...
- Preporučio bih ti da ne ideš. To da ćeš biti razapet - to je potpuno sigurno. Ali publiciteta viditi nećeš. Vijest će izaći u nekom ćošku na stranama crne hronike i već sutradan niko neće govoriti o tome. I nemoj da se uzdaš u ono: "Bog je sa mnom." On nikad nije prešao preko granice. Pitaj carinika, ako meni ne vjeruješ.
- Ja, ipak, idem...
- Dobro, velik si decxko, odluka je na tebi. Zbogom.
- Zbogom.
- Ček, samo još nešto... Kad te budu razapeli nemoj mi one fore "Gospode, oprosti im jer ne znaju šta čine." Ovi to jako dobro znaju.