Glavni krivac za govno na našem stolu.

Emisije koje se emituju po velikom broju televizijskih stanica širom sveta. Njihova uloga je da moderne mlade (i ne tako mlade) ljude nauči kulinarskim vratolomijama u ova moderna vremena, u svetu gde brza hrana preovladava.

Međutim, ne lezi vraže, na prosečnog gledaoca ne deluju ič edukativno. Naprotiv, ostavljaju ga u stanju blagog šoka, zbunjenosti i blage nervoze. Tortura počinje samim nazivom jela koje, izgleda, mora imati što "ozbiljniji" naziv. Nastavak ovog TV sadističkog sešna čini nabrajanje namirnica koje su potrebne za jelo, a koje su misaona imenica za modernu srpsku srednju klasu. Sve to se začini čavrljanjem kuvara, voditelja i još nekog saradnika (uglavnom je troje ljudi u kadru, po srpski) koji prosipaju opaske vezane za način pripreme i šale pokupljene iz kante za otpatke Jove Radovanovića.

Krajnji proizvod ovak'e emisije je u suštini instant škola stenjanja za pornićarke. "Zašto?" pitate vi. Zato, što je prosto neverovatno da neko može onako da uživa u polu-spremljenoj hrani, sa zalogajima koji bi jedva nahranili vrapca i da to naglašava sa toliko oduševljenja. Ti zvuci su ekvivalentni zvukovima koje pravi prosečna silikonska pornićarka dok naizmenično oralno zadovoljava električara i vodoinstalatera.

Uče nas onome što znamo: kako bismo mogli dobro da se hranimo da nam frižider nije kojim slučajem opustošen.

Moje omiljene emisije o životinjama.

Zajebavanje sirotinje.

Oruđe funkcionalno napravljeno za pravljenje zazubica.

На врхунцу популарности, у Србији, биле су крајем деведесетих година прошлог века и првих неколико година са почетном цифром 2, што је врло иронично, будући да је то био период када су једини куварски састојци у Пекабети и даље били со, шећер и желе зека. Али доконе домаћице, пензионери и школарци, који су по навици и недељом устајали пре 9 ујутру, могли су да одгледају пар епизода емисија у којим Џејми Оливер, Најџела Лосон и она кратко ошишана италијанка на Студију Б изводе своје кулинрско умеће намењено не тако широком аудиторијуму. Потпуна супротност данашњим емисијама у којима учествују кулинарски стручњаци попут Микија- купинара из Малинова, који у својим емисијама углавном спремају варијације на тему- сарма, пасуљ и пребранац, што су јела која је свака особа старија од 13 година већ научила сама да зготови; емисије које су се на тв каналима, у златно доба тв кулинарства на нашим просторима, приказивале углавном су подразумевале да гледалац, не само користи, већ има и позамашну залиху зачина попут кардамона, аниса, васабија и мрестилиште лососа иза куће. Тако је шака-пуна лаванде, свежег бивољег сира из Непала, чаше маслиновог уља, крајка бајатог црног хлеба и две ротквице постало салата, док су главна јела сачињавали оброци попут благо печене препелице у сосу од ђумбира, лимунове коре, мајорана, шафрана, црних тартуфа и три неољуштена чена белог лука. Тих година Пекабету и Ц маркет постепено су заменили Макси дисконти, Темпо, Идеа и разни други супер, мега и хипер маркети у којима је човек коначно могао да набави све те, до тада стране нам састојке, које су кувари обавезно стављали у свако јело. Али, као и увек, Срби, у инат свима, уведоше кабловску и адсл и своју нездраву опсесију кулинарским емисијама заменише подједнако опсесивним занимањем за живот сеница на Анимал Планету, тенис и Нолетове догодовштине.