Glavni krivac za govno na našem stolu.
-Daj ženo šta je ovo koji kurac?!
-Piletina punjena konjetinom i karijem...
-Daj jebote Remzi, ispeci nešto seljački, nije to za nas.
Emisije koje se emituju po velikom broju televizijskih stanica širom sveta. Njihova uloga je da moderne mlade (i ne tako mlade) ljude nauči kulinarskim vratolomijama u ova moderna vremena, u svetu gde brza hrana preovladava.
Međutim, ne lezi vraže, na prosečnog gledaoca ne deluju ič edukativno. Naprotiv, ostavljaju ga u stanju blagog šoka, zbunjenosti i blage nervoze. Tortura počinje samim nazivom jela koje, izgleda, mora imati što "ozbiljniji" naziv. Nastavak ovog TV sadističkog sešna čini nabrajanje namirnica koje su potrebne za jelo, a koje su misaona imenica za modernu srpsku srednju klasu. Sve to se začini čavrljanjem kuvara, voditelja i još nekog saradnika (uglavnom je troje ljudi u kadru, po srpski) koji prosipaju opaske vezane za način pripreme i šale pokupljene iz kante za otpatke Jove Radovanovića.
Krajnji proizvod ovak'e emisije je u suštini instant škola stenjanja za pornićarke. "Zašto?" pitate vi. Zato, što je prosto neverovatno da neko može onako da uživa u polu-spremljenoj hrani, sa zalogajima koji bi jedva nahranili vrapca i da to naglašava sa toliko oduševljenja. Ti zvuci su ekvivalentni zvukovima koje pravi prosečna silikonska pornićarka dok naizmenično oralno zadovoljava električara i vodoinstalatera.
Uče nas onome što znamo: kako bismo mogli dobro da se hranimo da nam frižider nije kojim slučajem opustošen.
Moje omiljene emisije o životinjama.
Zajebavanje sirotinje.
- A sada sladoled od krušaka sa kuvanim vinom i đumbirom prelijte ojster sosom i začinite kardamomom i mahunom vanile i prekinite da se žalite što vam za pripremu ovog obroka treba više para nego što vi zaradite mesečno i ned'o vam Bog da stavite vegetu u neko jelo.
Oruđe funkcionalno napravljeno za pravljenje zazubica.
Na vrhuncu popularnosti, u Srbiji, bile su krajem devedesetih godina prošlog veka i prvih nekoliko godina sa početnom cifrom 2, što je vrlo ironično, budući da je to bio period kada su jedini kuvarski sastojci u Pekabeti i dalje bili so, šećer i žele zeka. Ali dokone domaćice, penzioneri i školarci, koji su po navici i nedeljom ustajali pre 9 ujutru, mogli su da odgledaju par epizoda emisija u kojim Džejmi Oliver, Najdžela Loson i ona kratko ošišana italijanka na Studiju B izvode svoje kulinrsko umeće namenjeno ne tako širokom auditorijumu. Potpuna suprotnost današnjim emisijama u kojima učestvuju kulinarski stručnjaci poput Mikija- kupinara iz Malinova, koji u svojim emisijama uglavnom spremaju varijacije na temu- sarma, pasulj i prebranac, što su jela koja je svaka osoba starija od 13 godina već naučila sama da zgotovi; emisije koje su se na tv kanalima, u zlatno doba tv kulinarstva na našim prostorima, prikazivale uglavnom su podrazumevale da gledalac, ne samo koristi, već ima i pozamašnu zalihu začina poput kardamona, anisa, vasabija i mrestilište lososa iza kuće. Tako je šaka-puna lavande, svežeg bivoljeg sira iz Nepala, čaše maslinovog ulja, krajka bajatog crnog hleba i dve rotkvice postalo salata, dok su glavna jela sačinjavali obroci poput blago pečene prepelice u sosu od đumbira, limunove kore, majorana, šafrana, crnih tartufa i tri neoljuštena čena belog luka. Tih godina Pekabetu i C market postepeno su zamenili Maksi diskonti, Tempo, Idea i razni drugi super, mega i hiper marketi u kojima je čovek konačno mogao da nabavi sve te, do tada strane nam sastojke, koje su kuvari obavezno stavljali u svako jelo. Ali, kao i uvek, Srbi, u inat svima, uvedoše kablovsku i adsl i svoju nezdravu opsesiju kulinarskim emisijama zameniše podjednako opsesivnim zanimanjem za život senica na Animal Planetu, tenis i Noletove dogodovštine.
Aj prijatno i :srrrrk čašica domaće rakijice: uzdravlje
