On pati. On cilim svojim tilom osjeća svaku pismu koju izvodi. Nebitno što je pismu obradio. Nebitno što piva na plejbek. Nebitno što gostuje na Tv Ruski Krstur i što je istog jutra tu numeru pivao u još 16 emisija. On je tako do jaja. On je tako umjetnik. On ima udvojeno isto slovo u svom imenu. On ima tako kul spiku i tako je iznad tih ustaško-četničkih sranja. Njemu niko ne može oduzeti šetnju Balkanskom ulicom jutarnjim časovima 80tih, zadimljenu salu Skc-a, druženje sa Milanom Mladenovićem,…Šatro. On štiti životinje, on zatvara vodu na slavini dok pere zube. Ali on nikad ne priča o tome. On je Massimo Savić.
Covek koji je uspeo da mi zgadi sve omiljene pesme.
"Pristao sam bicu sve sto hoce", "Lose vino"...
Muška verzija Josipe Lisac. Razlikiju se po polu i količini muzičkog talenta, jer je njega talenat zaobišao.
