Ironicno,ali najveci i najpostovaniji vojnik u istoriji srpskog naroda ...je zena,Milunka Savic.Jedina je zena na svetu ,koja je dobila najvisa vojna priznanja ruske ,srpaske i francuske vojske i pred cijom hrabroscu su svi stajali mirno.Kako to obicno biva ,umrla je ,skoro zaboravljena,kao cistacica,1973,odbivsi pre toga da prihvati ,veoma dobru,francusku vojnu penziju.Jedina je zena na svetu,koja je zasluzila da dobije francuski krst sa zlatnom palmom.
Nasa gospoda politicari bi mogli mnogo da nauce iz njenog primera.Patriotizam nije da drpaju i pune svoje dzepove,vec kao Milunka,da daju sve od sebe i nista ne traze za uzvrat.Srpski narod je skoro zaboravio ovu heroinu i njenu lekciju iz patriotizma i ugleda se u "nove patriote",kao sto su Ceca,Arkan i njima slicni....SRAMOTA!!!!!!!!!
Na zamračenoj pozornici krvave srpske istorije se diže zavesa i lagano kreće neka muzika. Na scenu stupa žena u srpskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, ril lajf Rambo tadašnje srpske vojske i nezaustavljiva mašina za ubijanje. Podnarednik Milunka hvata antičke heroine i heroje za kosu dok streponom, uz pretnju svoje verne kame pod grlom, vrši dominaciju nad njihovim ličnostima i delima. Gromada od žene ispred koje se Legija, Arkan i ostali osloboditelji bele tehnike i bukovih šuma od straha, posranih gaća prerušavaju u francuske sobarice i igraju kan- kan pred njom. Ćale je još kao devojčicu naučio kako da barata nožićima, nožekanjama, pištoljima i puškama, što joj je kasnije omogućilo da Prvi svetski rat pređe na 'easy'. Njeno vojevanje je počelo već u Balkanskom ratu 1912, kada se prerušila u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata, klasičan čika Velja stajl. Kao bombaš se istakla u Kolubarskoj bici, gde je nagrađena prestižnim ordenom Karađoreve zvezde sa mačevima. Ostala odlikovanja nećemo nabrajati da neki dečaci ne bi plačući otrčali u svoje sobe. Dalje sledi albanska golgota, Krf i bitka na Crnoj reci, gde je zarobila 23 bugarska vojnika. Preživela je devet ranjavanja, pravih, ne kao one pičke Fifti sent i Vuk Vetrokaz Drašković.
Kada se rat završio i kada je Hemingvej doživljavao nervne slomove, padao u depresiju i pisao neka antiratna govna, Milunki su ponudili da se preseli u Francusku, gde bi primala francusku vojnu penziju. Ovde se žena grdno zajebala, odbila ponudu i odlučila da ostane u Beogradu. Država joj se, kao i većini ratnih veterana zahvalila tako što je zaposlila na visoko mesto u državnoj administraciji- švalju u fabrici tekstila. Kasnije je prekomandovana na mesto kuvarice, a na kraju je unapređena u čistačicu. Umrla je 1973, ali i posle svoje smrti je ostala simbol svih onih koji su ovoj zemlji bili dobri samo kao topovsko meso. Kada je sranje prošlo, takvi su bivali gurnuti na margine da bi se njihovim perjem kitili oni koji su tada svoje guzice pune šuljeva držali u udobnostima fotelja, a po njihovim delima pljuvali svakojaki Pešići, Kandići, Lihtovi dok bi uspomene na njih prljali razni naši, obrazi i neke navijačke grupe.
