Uzorak po kome se prave kolači, šablon, model. Koristi se za isecanje komada testa u određenom obliku.

Ако си помислио на средство за обликовање колача, преварио си се. Волиш колаче. И ја. И мени би прво то пало на памет. Чуј модла, на шта би ме друго асоцирала него на колач. Неће ваљда на шешир професора Косте Грујића, овај Вулића... Вујића јебем га у шешир таман. Модла - колач. Видиш, исти смо. Исто смо помислили. Као да су нас модлом правили. Као да смо ливени у истом калупу. Упс, ето поенте, паде нам под нос сама од себе.

Модла је систем. Систем који обликује људе по својој вољи. Да буду облика каквог њему одговарају. Да буду укусни како би их лакше сварио. А систем користи различите модле. Има дебеле, танке, мршаве, сразмјерне, смијешне, савршене дабоме. А л' сваки облик је производ маште система. И колико он год мислио да се разликује од оног другог облика, вара се. Из исте су кухиње изашли, исте су их руке мијесиле. А облик, мање је битан, заправо не игра никакву улогу. Систему је било досадно па их је направио више. Зато и постоје, због досаде.

И тако се ми колачићи шетамо униформисани, моделирани по мјери система. Има нас много, личимо, а све чега има у већој количини безвриједно је. Систему неће бити жао да те поједе, баш зато што ће твоје мјесто заузети неко исти као ти. Баш као поштанске маркице новијег датума, произведене у хиљаде примјерака, поцијепаће нас и бацити на улицу. А да си риједак случај, и да имаш неку вриједност, систем би те сачувао. Но о томе не можеш ни размишљати, ипак си ти испао из модле.