Čovek za koga želim da se udam i u narednom životu.

Само их гледам док то изговорају. Тек сте се упознали, споља изгледа као крш, али верујеш да има добру душу. Јеби га, добар си човек, хуманиста.
Ипак, после пар размењених реченица схваташ да је жена непоправљива роспија и таман кад помислиш да не само да је не би јебо ни за камион карамела, већ јој не би пришао ни твој ортак са знатно нижим критеријумом за рибе, те да уопште не можеш замислити јединку која би удисала ваздух из исте собе са дотичном персоном дуже од 3 минута, она ти, као да чита мисли, стави до знања да је удата!
''Знате, мој муж...'' убаци необавезно, а превело би се као ''Шах-мат, рођаче, види ми бурму. У-да-та. Шта бленеш, ниси веровао?'' .

И онда осетиш цунами туге и саосећања према брату који пати, тачно га видиш како недељом пре подне усисава у кецељи, док огавни фирер дува у свеже налакиране нокте. И дође ти да пронађеш човака, сазнаш где живи, одеш по њега са још тројицом, помогнеш му да спакује ствари и одведеш га у Сигурну кућу.

Добро, у кафану.