Moj nabudzeni drug

Drug, koji je zaboravio svoje prve drugare iz naselja, izgubio neznost i skromnost koja je krasila nasu generaciju, osmeh zamenio dvema linijama izmedju obrva. Postao je glavna faca medju (uvek) nepoznatim likovima, ne skida naocare koje prikrivaju poluspljosteni nos iz tuce, kojom je dokazivao sebe. Vidim kako pod ,,punom opremom,, na motoru vozika devojke 15ak, 20 godina mladje od sebe, 200km/h.
Nesto me uvek tera da ga svojom pojavom podsetim na detinjstvo, pa mu se uvek nasmejem i pitam za roditelje, zdravlje, buducu porodicu, posao, a od svega dobijem odgovor kako je sve ,,ovo/ono,,. Teretana, ludilo i trange /frange, iz cega neizbezno shvatim da on ne zna ni ko sam ja, ni da li su mu roditelji zivi i gde, a posebno ne zna sta ce sa svojim zivotom, jer prazninu u dusi i neukost popunjava prolaznim stvarima.