- Dušo, aj da sredimo sobu, 'oće mama da dođe, želi da te upozna.
- U redu, ljubavi, nema nikakvih problema (guta knedlu veličine Papua Nove Gvineje)
- Uskoro će ona, rekla je da dolazi negde oko 14h.
U tom momentu začu se zvonce koje je označilo prekretnicu za jedan život. Kurac bi ga znao čiji.
- E, ćao, mama. Uđi. Dušan je u dnevnoj sobi.
(Tašta upada u sobu kao Fernando Kolunga na završnu scenu španske serije)
- Doooobaar daaan, ja sam Silvana, Bojanina mama.
- Dobar dan gospođo, ja sam Dušan, zadovoljstvo mi je da vas upoznam.
- Oh, Dule, kakvi maniri! (pogleda u Bojanu)
- Šta da ti kažem, mamice, Dukica je tako dobar i ne bih ga menjala ni za živu glavu.
Dušan sav srećan i ponosan kao vlasnica najlepšeg poprsja po izboru čitalaca u ALO dekolteu, lupi taštu onako blago po ramenu i reče:
- Gospođo Silvana, ajte sa mnom do kladionice, igra Đoković protiv Rubena Bemelmansa u drugom kolu Sinsinatija?
- Sve za tebe zete.

Nakon godinu dana

- Zete, pa da postoji jedan razlog koji može da mi predoči 'de mi je pamet bila kad sam te prihvatila kao svoje dete. Samo jedan razlog. A i ova moja Bokica, baš se usrećila.
- Idi bre Silvana u kurac pa Bojana je ista ti a ja se nakačio na obe kao krpelj. Jedna bi mi džigericu pojela a obe... Obe ste veće zlo od Samita G20. Jevreji bi ljubili Hitlera u dupe pa su vas imali.
- Eee, zete, dosta si živeo kao naš podstanar a nisi plaćao ni struju ni telefon, goni se more u pičku materinu, bre.