Не, ово није још једна дефиниција: ''И ћорава кока неко зрно убоде.''
Овај израз односи се на млађане цурице наше лепе Србије, оне које свако вече виђамо на сплавовима и кафићима, небитно јесу ли легалне или не, као и да ли им је место ту, или у кревету са медведићем. Ради се о томе да оне иду у ципелама са вртоглаво високим и као ексер танким штиклама у којима не умеју да ходају, него набадају и спотичу се при сваком кораку. Нису ни свесне колико су смешне обичним посматрачима. Специфичан ход класичних набадача.
-Јао, сконтај ону малу што прође поред нас. Види, без штикли, замисли. Паде малопре на сред сплава. Ја одем да је подигнем, контам, пијана, омрсићу се, разумеш, кад ја до ње, она нит' је пијана, нит' је пунолетна. Дете јеботе, млађе од Јане моје. Ја питам у чему је проблем, она мени: ''Хихихи, штикла ми се заглавила овде... Ајд помози.'' Чуј помози! Мршћи бре мала, још ће ми полицију звати овде за завођење малолетница. И ја одем, дођем код тебе на пиво.
-Ајде чекај ме, што си таква...
-Стани, јесам ти ја лепо рекла да не идеш на штиклама, набадаш ми ту целим путем. Како ја, ниска сам, баш ме брига, штикле обути нећу, да ми се сви смеју. Лепше је мени малој. А ти, изуј се па ћемо ићи заједно, или лепо дођи кад успеш да набодеш до доле. Ајд ћао.
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.