И у праву су. Јер фејлујеш. Увек.

Празна батерија на мобилном? Ако лежиш у јарку онесвешћен после саобраћајке која ти је поломила не само све кости него и чекић и наковањ у уху док се три побеснела јазавца сексуално иживљавају на теби и свршавају ти у ноздрву добар си, јер ако није тако онда си говедо неодговорно које не цени то што је кева бечила очи шеснес сати да протера твоју озрачену главуџу кроз пичку а ти је сада мучиш таквим мислима. Да не помињем маторог који упире и лево и десно да ти изнађе новце не би ли привео крају вишу пољопривредну па да дипломираш к'о човек у триеспетој години и скинеш му се с' курца, напокон. А ти не можеш да се сетиш да напуниш батерију, сто ти мајки јебем.

Задњи пут си јебо кад је Звезда освојила дуплу круну? Осим што никада нећеш да достигнеш свог маторог који је у твојим година испрскао више семена него сви ратари у Војводини заједно такође си и педер. И нешто си чудан, ниси као он, разочарао си га, све и да оплодиш све девице Србије да ти рађају синове, није то то.

Слушаш те секталике? Мора да се дрогираш, фале кашике по кући. Сине, немој то љуби те старамајка, убиће те отац будаком када сазна да се бодеш пилулама у нокат. И скини ту мајицу, сазнаће и комшије да си се навуко на ујдо.

Обрни, окрени не ваљаш. Јер не волиш Шешеља.

Скуп црног и крвавог, сукоб безброј мрачних мисли у главама матораца, где најтамније нијансе доминирају. Снаф сценарио са Далеког истока, разлог много неодспаваних ноћи и модрих подочњака, те попуцанх капилара због којих ишаране беоњаче изгледају као сателитски приказ амазонског басена.

Све и да си јебени Џони Квест, срећковић и усер чија колена ни на фуци у школском нису осетила чари тврдог бетона, све да су ти џепови пуни талисмана од Далај Ламе лично, колико год да су сигурни у тебе шатро обазривог лика, почев од првог захтева конобару да ти отвори Кока-колу пред тобом, у оном тренутку кад се зрикавац испод миљеа огласи након заласка сунца, док ти негде шиљиш бобана и укључујеш сајлент мод на фону, у очима маторих постајеш обичан малер и вечити губитник, унакажени Сан Марино.

Mali si i tek otkrivaš svijet oko sebe. Sve te zanima i sve bi da vidiš. Istraživačkim koracima često prelaziš preko crvene linije slobode, morala ili dobrog vaspitanja. Kada se to desi, tu su oni da te vrate na pravi put. Tvoji roditelji.

Kako to rade? Strahom. Previše si mlad da bi razumio i prihvatio stvarno objašnjenje, a i ta objašnjenja traže previše vremena. Otac je prezauzet posmatranjem komšinice Dragice kako se guzi dok širi veš, a majka nema dovoljno obzira zbog trač-partije sa drugaricama. Sve što možeš da dobiješ od njih je par rečenica filovanih imaginarnim strahom, koji ostavlja posledice za cio život.

Kasnije, kad dovoljno sazriš i shvatiš da se roditeljska horor-upozorenja neće ostvariti, ipak se u jednom momentu zapitaš šta bi bilo kad bi se u nekoj paralelnoj stvarnosti sve to zaista i obistinilo.