Pošalica na račun drugara koji ima malo slabiji vid. Tj, ne baš malo slabiji, ali ajde. Ma, šta slabiji, lik je slepac. Ćora. Ne vidi bez đozluka. Ustvari vidi, ali samo belu kobilu.
-Mare, sutra basket u kraju, nađi još jednog da igra sa nas dvojicom u timu.
-Može Goksi? Ima 14 metara i malo slabiji mozak, ali je dobar da hvata lopte.
-Ma ne može bre, lik je nevidljiv!
-A dobro, to sam prevideo, jeste da nosi đozluke ali ume i on ponek..
-Šta bre ume ponekad?! Prošli put smo igrali i lik je pokušao da uzme onu jebenu betonsku kuglu, što stoji da se ljudi ne bi parkirali na trotoar.
-Ne seri?!
-Ma da bre, mislio da je lopta. I sve bi to bilo u redu da nije omašio teren.
-Šta omašio?
-Teren. Video onog malog hibrida '98 godište što ima 2 metra i još par klinaca oko njega, i istripovao da smo to mi. Otiš'o sa njima u nepoznatom pravcu.
-Auuu, pa nećemo onda njega da zovemo.
-Bolje zovi svoju kevu, nego njega...
Kada smo mali svakodnevno imamo nezaustavljive nalete fizioloskih potreba,koje nikako ne mogu da sacekaju ni pola minuta da bi se stiglo do mesta za izvrsavanje istih.Prema tome starija osoba,recimo tata u ovom slucaju nadje najprikladnije resenje-"Samo ti zazmuri i niko te nece videti".
Agregatno stanje tela kada dodje dan roditeljskog....
