Deo života koji večno ostaje urezan duboko u vašem srcu. Baš tu u tom dvorištu ste nekada davno vi i vaš stariji brat igrali fudbal, i nenamerno lomili bakino cveće. Da bi izbegli grdnju morali ste nekako to i da zamaskirate. Selotejp je uvek rešavao stvar, makar na neki kraći period. Jurcali ste se po dvorištu, valjali po travi, igrali sa kučetom, baš tu na tom mestu se okupljala familija, bilo vas je puno. Tetke, teče, braća, sestre, stričevi, strine, ujne, ujke, babe i dede. Tad smo roštilj jeli s nogu, u pauzama igre. Tad nismo marili ni za šta na ovom svetu. Jurili smo piliće, hranili smo mačke i pse, gledali prasiće.... Slušali smo bajke, verovali smo u Deda Mraza. Dobro je uvek pobeđivalo. Imitirali smo naše omiljene junake. Bakine đakonije su nas privlačile više od bilo čega drugog, neverovatan spoj mirisa i ukusa. Sve za unuke. Godinama sve ovo prelazi u sećanja. Više ne verujemo u Deda Mraza, znamo da dobro ne pobeđuje uvek, osećamo da su nas naši heroji izneverili, ali baka i deka su i dalje tu za nas. Sada smo stalno u nekoj gužvi, devojke, društvo, škola, mnogo ređe posećujem to selo, ali i dalje volim da odem na par sati. A kada odem, sve me podseća na to vreme, koje je prošlo i nikad se neće vratiti.

Najgora noćna mora svakog iole ozbiljnijeg igrača wow-a