Ili drugacije receno, "ne jebe lep nego ujdoman"
Naime radi se o dva različita koncepta postojanja. Jedno je postojati u egzistencijalnom smislu, a sasvim drugo u ontološkom.
Egzistencijalizam se na istoku poistovećuje sa obmanom svesti ili takozvanom "Maja" prevarom. Ono što mi nazivamo stvarnošću, je egzistencijalno. Ili nepostojeće. Projekcija koja nema svoje mesto u eshatologiji, u punoći i realizaciji bica.
To ti je kad imaš metu koju gadjas sa 500 metara daljine. Pucas jednom, ništa, drugi put, opet kurac, treći, deseti, hiljadu puta, ništa. Al tamo negde oko tri hiljade osamsto šezdeset i petog pokušaja, pogodiš metu, i to u centar. E sad egzistencijalno ti si neki luzer i nemač pojma. Neka jadna slika čoveka kome ništa ne polazi iz ruke, i koji ne može pogoditi metu. Poraz bi bio manji kad bi probao jednom, ne ide, pa odustao ko ćovek ali ne, ti bas moraš da se usereš do dna.
E vidiš, to ti je sve egzistencijalno. Intelektualna gimnastika i emocionalni naboj koji u krajnjoj meri ne postoje. Ono sto jedino važi tu, jeste ontologija. A ontologija je binarna. Jesi pogodio ili nisi. Jesi. Onda je to to.
Poznavao sam jednog programera koji je davno radio kod nas, zvao se Biser. Ličio je na žabu, baš ono bukvalno, sto posto je imao neki endokrinološki poremećaj ili nešto sa genetikom, kao što recimo hipofizni patuljci koliko i da izgledaju normalno imaju taj neki neprirodni izgled i uvek podsvesno deluju kao nakaze. E, ovaj je i bio nakaza. Nisam nikad u životu video ružnijeg čoveka, i kad god se setim njega vizuelno, uvek me prođe neka jeza od tog žabljeg pogleda. Da skratim, bio je ružan ko kurac. Visine nešto ispod 170 cm, noge u obliku slova O kao da je celog života jahao bačvu. Kad se svemu ovome doda deformitet prstiju na rukama, onda je slika potpuna. Imao je srčane mane, pa je pio neke lekove svaki dan. Vozio Hondu i nešto se ložio na bajkerski lajfstajl. Intelektom se nije isticao nikako, tako da je bio potpuna suprotnost jebača.
E taj lik ti se bacao na sve što je žensko bez izuzetka. Godine, lepota, pamet, sve je to bilo za njega nebitno. Nije ga bilo briga jeli prepička ili skrndelj, ima li šanse ili ne, sve su to bile nebitne pojedinosti. On je bio dužan da proba kod svake, bukvalno svake žene koju je susretao tokom svakodnevnog života. I sad dolazi ono najinteresantnije. Jebo je. I to uveliko. Uvek je sa sobom vodio neku curu koja možda i nije bila prepička, ali daleko od toga da su sve bile ružne. Taslačio je sasvim solidne devojke, I što je zapanjujuće, menjao ih redovno. Imao je dve-tri stalne samo za tršenje, a u isto vreme pružao ljubavne usluge starijim damama u firmi. Toga nismo bili svesni jer su one to krile, kao da ih Biser jebe ma daaaj, Bože sačuvaj, kako je to ispod nivoa, pre bi umrle nego što bi tako nisko pale i takav neki attitude, i kad smo to saznali sasvim slučajno, ispostavilo se da ta nakaza pruža redovni "maintenance" ne jednoj a dveju gospođa u malo poodmaklim godinama.
Bacao je udicu na sve sto se kreće, a procenat realizacije verovatno mu nije bio veći od 0.1%. Da, bas tako. Od hiljadu potencijalnih, jebo bi jednu. Bilo je tu u firmi nekoliko lepih dečaka koji ni su ni sanjali da jebu nešto te kategorije sto je Biser šetao svaki dan i kurčio se.
E sad, u suštini, tu su ta dva koncepta postojanja. Jedno je egzistencijalna realnost, nakaza od čoveka, mogao bi slobodno raditi u cirkusu. Pogledi puni prezira, odbijanja, dobacivanja, otvoreno ponižavanje, ismejavanje kolega i sav negativni bullshit koji je taj čovek trpeo na sebi. I lepo su to istočni opisali, to ne postoji. Nema svoje samostalno postojanje u vidu objektivne realnosti.. Nema ni kao subjektivizam, jer onog koga se tiče boli patka. Obmana svesti, prevara.
Ontološka realnost: taj je bio jebač, trsitelj, krešimir.
