Nekada davno, u zemlji serbskoj, kada su čast, ponos i poštenje živeli u duhu naroda, načini Bog pticu - belog orla da bdije nebom plavim. Načini, da hrabri narod svoj, da utisne slobodu, junaštvo i dostojanstvo. Pa mu dade još jednu glavu za opreznost, dade i krunu za dostojanstvo, mač i štit za junaštvo, i načini ga dvoglavim carem neslućenih visina, plavog neba da štiti narod serbski. I imaše Serbi pored Boga, „Orlovskoga cara zaštitnika“.
Al' ne beše samo car naroda, već to beše i car drugih orlova što nadgledaše narode svoje. Služahu njemu za čast i slobodu zlatnu.
A to beše vreme davno, gde đavolja je želja bila, da se svrgne car Orlovski i načini jama tamna. Da se zbaci narod serbski i uzvisi svaka tama. I tu baci đavo seme sumnje, greh i laži. I posadi u srca njihova. Ohol beše i osvetu traži, da ubije i razdvoji svaku draž sto ih snaži.
Kako vreme dalje teklo srca serbska pokoriše se tami. I sami iz neznanja, i bez vere prave, svrgnuše Orlovskoga cara u ognjenu jamu tame, gde mu đavo dade okove i lance. A narodi behu nemoćni i slabi, tražiše pomoć al' je ne mogoše naći. A u njima osta samo spomen ptice, što na nebu bdiše i za pomen urezaše lika, Orlovskoga cara i njihovog zaštitnika. Kroz vekove i godine i do dana zadnjeg, gledaše ga Serbi na zastavama, zidinama i predmetima raznim.
I ne znadoše simbol dvoglavoga orla, te u ime njegovo padoše na bojna polja. Umesto da žive, izginuše mnogi, udario brat na brata, jer narod serbski tama u propast vodi. Svaku slobodu platiše smrću, a u smrti behu najbolji međ njima. I okovani car Orlovski, što s' istoka, što s' zapada okovi mu rascepaše grudi, služi caru tame, služi i orlovima drugim.
