Kad sam dobio pozivnicu ukočio sam se, pa jebem ga luda, kod nas u ulici čitave generacije nestaju za godinu dana. Kako se onaj prvi oženi u roku od godine , svi ostali za njim, i tako nam ova pošast istrijebi sve muško u ulici. Al’ ’aj nek’ je sa srećom. Zajedno smo odrastali, bili zaljubljeni u Beti Kamenko i Vilmu Kremenko, stidljivo prvi pornić podigli u video klubu...
Svadba k’o svadba , dreka, vriska, glasna muzika, sasipanje kave za vrat od strane konobara koji inače vjerovatno rade na brenti s obzirom na vještinu nošenja tacni, pijanih ljudi i još pijanih ljudi. Ima i pičoka, mame koje gonaju djecu oko stolova dok iritantno žgevre, ili ih ostave da spavaju u kolicima pokraj muzike pa odskakuju iz njih od basa (ljubomoran sam na tu djecu kad im vidim ta futuristička kolica, moja su ličila na korito za šurenje svinja, po pola rasječen bojler, jebi ga u ratu se snalazilo. A kad im vidim mame ljubomoran sam im na tate) . Gledam i svog komšiju Čedu, udrobio kruva u čorbu, pa pritišće kašikom da potopi, uvijek je razbijao klišee. I tako to ide, nadero se i ja, pa posmatram, filozofiram. Čovjek na svadbi je nasmijno lice iz ugla ukrštenice, a i sama svadba nije ništa drugo do skup gradova, predjela i predjela, i samoglasnika u vidu neartikulisanih krikova pojedinca. Vidim i moj komšo se zagled’o u dno polupune čaše, pa se sjetim kad je pričao kako se on priženio.
Veli:“ Bilo je to u izbjeglištvu. Kren’o ja preko Manjače u Mrkonjić, stara mi ostala tamo u bolnici. Taman kad sam bio kod Stričića neđe, vidim kraj puta poznata konjska kola, kad ono Mileva. Znam ja nju i od prije, gonali smo se mi, a eto ostašmo stari cura i momak. Pit’o je šta je reći, veli: „Otrg’o mi se konj pa sad ne merem nikud sa ovom kobilicom.“ Gledam ja nju 'nako ispod oka, nema ni ona nikoga na svijetu a blenula u mene kroz onu masnu kosu, k’o da bi mi nešto rekla. Vidim ja šta je, uparim svoju ragu sa njenom, sjednem kraj nje: „Mileva, našla si konja!“. I tako odlazimo prema zalasku sunca kao u kaubojskim romanima“.. . Trgnem se: „ Jebo te kreč, treba kupiti svilenu košuljicu, i spremiti 50 maraka za poljevačinu.“

- ...uf, ajd sad malo zguza?

- Jebem ti ženo majku Božiju, pa nije meni petnes godina! Znaš da su me kolena izdala, ostarilo se, ne mogu da klečim!

Ближим се својој згради. Гледам на улазу стоји нека клинка, по слободној процени неких 17-18 година. Таман пролазим поред ње, мало се раширим, осмехнем, она ће "добар дан". Размишљам... Можда се нисам обријао. Али нажалост, изгледа да се остарило.