Svojevrstan čekpoint u izgradnji kuće.
Ima dosta posla i do tada, valja napraviti dobar plan, udariti temelje, dići zidove pod libelu, ali kada saliješ ploču - ti si miran.
Možeš polako da počneš sa useljavanjem - više ne kisne i to je najbitnije. Ako si samac i sirotinja možeš unutra i da uparkiraš juga kog si dobio u zamenu za 40 dana fizikalisanja kod gazde. Hladno je noću, a iako greje srce pomisao da ćeš se skućiti, promaja ti ladi sve ostalo u nedostatku stolarije, pa nastaje disbalans.
Danju u njemu odvrneš radio Ei Niš, skopčan preko ostataka žice za instalacije, vežeš poderanu majicu oko glave, drugu, još goru, obučeš i polako malterišeš. Meraklijski. Radiš za sebe, mora da bude dobro. Tu će deca da ti žive, odrastaju, dovode društvo. Imaće svoju sobu za razliku od tebe i iako ti nikada nije nedostajala, raduje te pomisao da će njima biti bolje.
Ono što ne znaš jeste da će oni tu istu kuću da prodaju (kao ti đedov vinograd) kako bi mogli da saliju svoju ploču, na svojoj kući, nadomak Pariza/Beča/Stokholma. A i da znaš, ne bi ti bilo žao, ne zidaš ti sobe i špajze, već bolji život za njih.
Kamen spoticanja u odnosu muzičara i građevinca - jedan 'oće da je snima, a drugi 'oće da udara.
