Grad poznat i kao Slobingrad, Bambilend, Miloševićlend, Srpski Kumrovec. Rodno mesto bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića (preminulog u Hagu). U svakom gradu u Srbiji pljuvan tokom devedesetih (pa čak i sada). Po pričama onih koji nikada nisu kročili nogom u njega, futuristički grad sa sređenim ulicama, diskotekom najvećom u Evropi, zabavnim parkom boljim od Diznilenda, bukvalno, pravi futuristički grad.
Tužna istina je da Požarevac ništa nije imao od toga što je sin bivšeg predsednika "držao" grad, sve se razvijalo u negatvnom pravcu, a čak ni danas nije bolje.
U okolini postoji gomila gastabajterskih sela koja na taj način daju nerealnu sliku o "viskom standardu i kupovnoj moći" građana. Ljudi kao ljudi, ni bolji ni lošiji kao u ostatku zemlje, sa tendencijom sve bržeg odlaska u "tri lepe".
Bilo koji grad u Srbiji tokom vrelih letnjih meseci.
- Bratiću, da ne znaš možda kol'ko ima od Požarevca do Požarevca?
- Jebemliga, autoputem oko sto, sto dvaes' km... a možeš i preko Požarevca, samo ti je duže.
- Al' ne platim harač na rampi...
- Pa da.
У сленгу кафанских музичара, под овим појмом се рачунају свирке у Пожаревцу и околини, а у ту исту околину се рачунају и Кучево, Велико Градиште, Петровац, Костолац и околна места. Све је то Пожаревац, за прекаљеног аса вашара, свадби и осталих весеља под шатром.
Можеш бити велика звезда, можеш да наступаш и у миланској Олимпији, Карнеги Холу, у Србији прави музичар постајеш тек кад окрвавиш прсте и одереш грло од певања у Пожаревцу и околини. Ко преживи, сматра се музичарем.
- Е, матори, не знаш ти како мој бенд воле људи. Наступамо минимум 2 пута недељно, лети скоро сваки дан по клубовима, паре само пљуште, требало би да гостујемо на ТВ-у за пар дана, а планирамо и да снимамо албум. Нисам ја од јуче, ја сам озбиљан музичар, водим озбиљан бенд.
- Ниси ти свирао у Пожаревцу свадбу. Три дана без стајања, само пичиш двојку, а двојка ти је и "Куће мале кречене у бело" и "Игра рок 'ен' рол цела Југославија". У чело шатре стоји оркестар, с једне стране младин деда, с друге стране шатре седи старојко, а у средини кум. Сваки држи пушку. Случајно ли стане цео оркестар, не одсвираш ли им песму на увце, не одсвираш ли им коло него им пустиш матрицу, боље моли Бога да им пушка заноси бар метар у страну, иначе ћеш бити избушен к'о циганско решето. После свадбе нам свима у оркестру крвави прсти, нокти отпадају, певаљка не може 10 дана да прича, ал' кад се одради добар пос'о, паре само пљуште, плаћају не питају за цену. Него иде нас десеторо па свирамо на смену, јер музика не сме да стаје. Зато клинац, не сери, ни нос још не знаш да обришеш, а већ би албум и наступе на телевизији.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.