Исто што и позориште само мало другачије. У једном публика седи и гледа представу, а у другом иста та публика и глуми. Једни друге посматрају и критикују. Јер је то у духу позеришта. Ако неко није прави позер, и ред је да га искритикују. Ако се није шмекерски поставио на шанк, са ногом савијеном под деведесет, и ако не пуши цигару фрајерски, он је само покушај позера, лош глумац. Ако поред свега нема ајфон на том истом шанку и не врти кључеве свог џипа, око прста, баш онако како врти позерке, онда он и није прави. Ко му је дозволио да бивствује на једном таквом месту. Бивствује? А? Да, да позеру, нешто ти није јасно! Лепо промешај тај еспресо, сркни то, јер знаш да је тако модерно. Узми розе сламчицу да ти се слаже са кошуљом и све ће бити у реду. Е тако је! Сад си позер. Честитамо.

Чак је и филозофија живота слична као у театру. Даске које живот значе. Људима који их не поседују, не могу ни да значе...

Teatar u koji idu fensi ribe,da bi posle mogle okače slike na fejsbuk,sa ciljem da pokažu kako su one kulturno prosvetljene.

Kafići i mesta za izlaske.