Oproštajna tragikomedija heterogene pozorišne trupe "Jugopajton" iz 1990. i 1991. godine. Glumci su je izvodili na raznim scenama, a pred svojom publikom koja se uskoro uz veliku svađu razišla zajedno sa trupom: navodno zato što je ova postava bila daleko gora od mnogih ranijih. Ova predstava je još nosila i podnaslov "Rekonstituisanje", pa je ova komplikovana reč možda malo dodatno oterala već sumnjičavu publiku, koja je ionako smatrala da je ovaj projekat obična jeftina zabava i razbacivanje para. Većina ljudi je već ionako počela da gleda paralelne individualne projekte, koje su pojedini članovi trupe već razradili
Trupa se ustalila već u prvoj polovini 20. veka, ali je svakako svoje najslavnije dane doživela u vreme jednog glumačkog asa, koji je debitovao na sceni 1940ih godina, a koga je obožavalo fenstvo ne samo u njegovom kraju, već i šire. I tako decenijama. I onda, kako to obično biva, ovaj as je poput Molijera umro na daskama koje život znače. Trupa tada menja koncept, i odlučuje se za jednakost svih 6 članova (plus 2 honororna glumca) poput slavnog "Monti Pajtona". No, ubrzo, postaje jasno da ekipi nedostaje maštovitost i na videlo izlaze razne nesuglasice, privatne i porodične afere, koje su decenijama gurane pod tepih. Ipak, ključno je bilo to što je trupa faktički ostala bez cvonjka ušteđevine. Tada na scenu nakratko stupa novi direktor, koji pokušava povoljnim zajmovima od drugih pozorišta i finansijskjkih fondova da postavi trupu na noge. Iako se činilo da će uspeti, dok se odigravala ova predstava, sve se urušilo.
Što se same ove predstave tiče, ironično je da se ona bavi borbom za opstanak jedne nekada uspešne pozorišne trupe. Istorija njenog izvođenja nije naročito slavna. Prvi put je odigrana 22. januara 1990. godine u Beogradu, posle čega se upravni odbor pozorišta razišao i više se nikada nije sastao. U narednih godinu i po dana sve su učestaliji bili incidenti na predstavama, čiji je akter bila publika. Ipak, sve je nekako eskaliralo na izvedbi u Ljubljani 25. juna 1991. godine, kada su dva člana trupe posle završnog naklona objavila publici da napuštaju ekipu. Došlo je do incidenata u gledalištu, tako da je naredno izvođenje bilo odloženo za 10 dana, a ovo dvoje su ipak odlučili da do daljnjeg ostanu. Sledeći put, "Putujući cirkus" je u pomirljivom tonu izveden na Brionima i uglavnom više nije bilo incidenata sve do 7. oktobra, kada je u Kazalištu u Zagrebu eksplodirala kašikara, posle čega je došlo do masovne tuče u samoj zgradi i oko nje, uz dosta mrtvih, a trupa je definitivno prekinula turneju.
Doduše, uz međunarodno sponzorstvo, glumačka ekipa je poslednji put (u suženom sastavu) odigrala skraćenu i izmenjenu verziju predstave u Dejtonskom teatru 21. novembra 1995. godine.
(odlomak iz poslednjeg izvođenja predstave)
S.M: Drugovi, meni nije jasno šta vama nije jasno. Vi tvrdite da možete tek tako da napustite našu trupu i formirate zasebne trupe. Mi imamo svoj statut i principe. Jednom u trupi, zauvek u trupi.
M.K: To je važilo samo dok je trupa funkcionisala i imala kakvu-takvu perspektivu. Očito je da perspektive nema, jer se većina slaže da trupa prestaje da postoji. A onda su razni statuti samo mrtva slova na papiru.
F.T: Jes to, slažem se!
S.M: E, pa malo morgen! Hajde, dobro, za M.K, njegov projekat ima svoju publiku, a vole ga i u drugim pozorištima. Ali ti, F.T, zar ti misliš da ja ne znam šta ti radiš. Skupljaš članove mog fan kluba i teraš ih da kupuju tvoje godišnje karte!
F.T: To nije baš tako. Ti članovi žive u mom komšiluku i logičnije je da dolaze kod mene na predstave...
S.M: Moraju da imaju mogućnost izbora!
F.T: Dobro, evo, neka ostanu u tvom fan klubu, ali neka dolaze meni na predstave.
S.M: Ne. Ili-ili!
F.T: Dobro, ako je tako, onda samo kod mene!
K.G: Ljudi, budimo konstruktivni. Očito je da nam se grupa ovako raspada. Nastavi li se ovako, idem i ja...
A.I: Onda i ja...
S.M: Dobro. Kad je tako, pokrećem ostavinsku raspravu. Vi svi hoćete da pravite svoje trupe. A ja, eto baš neću. Sa mnom ostaje i M.B, a i ova dva honorarca. Dakle, ova trupa ostaje nama, vi radite šta hoćete.
M.B: Dobro, ja zapravo...
(S.M. mu lupa packu)
M.B: Mislim, da, ostajem!
M.K: To je pravno nasilje. Vas dvojica i dvoje honoraraca. Pa to nije ista trupa. Trupa pravno prestaje da postoji i svu imovinu delimo na ravne časti!
S.M: Probaj, Laki!
F.T: Već sam angažovao advokata. Ako se ne saglasite, tužićemo vas, a onda će vas suspendovati iz Udruženja pozorišta sve dok se ne saglasite sa ovim predlogom!
(salom se prolama eksplozija, predstava se prekida)
Pandan nekadašnjim ratnim saborcima koji su se zajedno držali i pomagali se međusobno u teškim situacijama zadatim ratom.
Saborci iz Guče su ekipa koju si upoznao na saboru trubača, pošto su te mortus pijanog i unezverenog pronašli kako ležiš u budžaku iza šatora gde si otišao da pustiš pevcu krv posle Bog zna koliko unešenog piva (i rakije) u sebe. Saborac te je pronašao jer je i on krenuo u isti budžak da pusti zmiji suzu ali je bio manje odvaljen i pribran da pozove ostatak svoje ekipe da te odnese do svog kamp šatora i pruži prvu pomoć u vidu 'ladne vode i surutke koju su radi preventive poneli sa sobom.
(nekoliko dana po okončanju sabora, saborci, inače Ivanjičani, dolaze na poziv novostečenog prijatelja u grad u kojem živi)
- Ćale, da te upoznam sa svojim drugarima, to su moji Saborci iz Guče, oni su me primili u svoj šator kada sam izgubio ključ od auta.
- Zdravo momci, zdravo sokolovi! Ja sam Nešin tata, Dragan, drago mi je. Baš mi je pričao o vama. Jebi ga, može svakome da se desi da izgubi ključ, mnoge i pokradu, šta znaš kud ko ide, puno je tamo pijanih, a tek lopuža što ima...
- Ma znamo čika Dragane, zato smo i pomogli Nenadu, gde da spava na zemlji, ukočio bi se...
- Ma jasna stvar sine. Vidi se da ste dobri momci. Svaka čast. 'saće čika Dragan da donese domaću što je pek'o, a vi se smestite. Nego, ja sam svog kuma Dragutina upoznao baš u Guči, pre dvajes i kusur godina, tačnije '88 godine. Sećam se, tada prva truba beše Boban Marković, skoro je objavio onu pesmu Šljivovica, čovek je majstor. Bila fešta, što bi vi mladi rekli - ludnica. U međuvremenu, odem ja tu do jednog grma da izvršim nuždu kad ono neko leži. Daj da pomognem čoveku, reko', zgaziće ga neko. I cic po mic, tako se upoznasmo kum Dragutin i ja. Ostalo je istorija... Raspričah se ja, sedite deco u salon, stiže domaća za minut.
Žešće oronula i neuredna soba. Mogućnost normalne egzistencije i hodanja je nemoguće, a ni svest o tome gde šta stoji nije fizički moguća bez Zahija Havasa, njegovog pustinjskog autfita krem boje, još par članova tima i poveće grupice egipatskih šljakera koji kopaju 'de im ovi "stručnjaci" kažu dok hoćne Moldavke glancaju Zahijeve testise, a posle mu horski pevaju "Oj Manjačo".
-Moram nešto ti ispričam, ali mojne uključiš Šešelj mod...
-Okej, samo piči.
-Odem ja juče u neko privođenje sa malim Mikijem, Jocom i Krletom. I vidim oni se blamiraju tamo pred nekim ribama, i nisu zato mogli da mi budu kraljeva garda, ali sam se i ja okrenuo da ne bih doživeo teški transfer blama.. Nego, da se vratim na glavnu stvar.. Zbarim ja nekako crnku jednu, zove se Jovana inače, i krenem gajbi sa njom i za neko divno čudo nije mi izašao error na 99%, naravno ako me razumeš. I otključavam ja stan, a imam dve stvari na umu. Da mi nije keva gajbi i dalje i da li mi je soba u haosu. Uzmem pićence, dam joj, malo se ispričamo i kažem joj da moram do sobe nešto. Molim se Bogu da ne moram da spremam, kad ono sve cakum pakum i stiže mi sms od keve da mi je spremila sobu pre nego što se vratila u Niš! Reci koja carica! Spasila me, jer bi se ova zgrozila kad bi videla moj brlog od sobe. A ostalo je istorija, ovoj maloj sam nafilovao senfaru svršotinom kao četnici Boška Buhu olovom dok je skičala kao masna krmača pred pred-Božićno klanje.
-Au, taj stil, tebra! Spasila te keva ladno, inače ti je potreban tim arheologa da raščisti sobu! Ajmo sad na rubinštajn da zalijemo!
Ova škola je nastala u Srbiji 90-ih,gde pohađaju učenici i dan danas kako u Srbiji tako i u regionu.Moto ovih škola je "Ima hleba bez motike".
Geografija - poznavanje država u kojima najviše raste kriminal,mito i korupcija kao i poznavanje
lokacija diskoteka,kafana,folkoteka.
Biologija - poznavanje biljnih materija:marihuane,hašiša...
Hemija - poznavanje praškasto-šmrkastih i tabletnih materija:kokain,heroin,meth,lsd,ekstazi.
Likovno - pozavanje i razlikovanje falš slika od originala za krađu iz muzeja.
Niža matematika - sabiranje i oduzimanje honorara
Viša matematika - utaja poreza
Strani jezici - Pljačkanje u inostranstvu
Informatika - hakovanje stranica,krađa novca sa bankovnih računa i kartica,poznavanje sigurnosnih sistema za isključivanje kao što su:alarmi,nadzorne kamere,senzori...
Veronauka - kako se Bogu moliti da te policija ne uhapsi i ne odeš u zatvor i koju krščugu izabrati za izlazak u provod.
Fizičko - vežbanje prstiju za efikasniju i neprimetnu krađu novčanika,kako pobeći policiji kad te uhvati u krađi i opšte poznavanje reketiranja.
Opšte tehničo obrazovanje(OTO) - izrada plana objekta koji se pljačka,pravilno rezanje:ruke,noge ili bubrega ljudima koji vam duguju novac(zelenašenje) kao i pljačka bele tehnike u robnim kućama.
Muzičko - Urlanje i zavijanje u klubovima uz zvuke autotjuna/turbofolka.
Fizika - procena brzine kretanja specijalaca,procena najkraćeg vremena za bežanje od mesta pljačke do sigurnog skloništa.
Istorija - kako su ovo sve radili nekada stariji i iskusniji od tebe.
BONUS paket autoškola - krađa prevoznih sredstava za bekstvo iz pljačke.
1. Strog profesor - To je profesor ili profesorica koji voli da se iživljava na učenicima. Kod nekih je to zbog ideje da je njihov predmet od odsudnog značaja i da se sve metode moraju primijeniti da se učenici natjeraju da nauče njihov predmet (najčešći slučaj kod matematičara), a kod drugih je to zbog urođene doze sadizma. Mada ni ovim prvima sadizam nije stran. Sadistički znaju biti nastrojene profesorice likovnog, koje su, ko zna zašto, utripovale da je likovna umjetnost najplemenitija stvar na svijetu, i da svi moraju znati da crtaju, ili bar moraju naštrebati silnu teoriju i znati prepoznati sve moguće slike.
2. Profesor entuzijasta - To je profesor koji obožava svoj predmet i uživljava se u predavanje. Iako i on zna biti strog, učenici ga obožavaju, ili barem veoma poštuju. Kod takvih profesora te je sramota da ne znaš. Uglavnom predaju predmete koji se na neki način bave društvom - istorija, srpski, sociologija, filozofija i sl.
3. Profesor profesionalac - slijepo se drži propisa. Ko god zakasni, ma i minut, piše mu neopravdan čas. Ispoštuje sve termine za obradu gradiva, ispitivanje, kontrolne i pismene. Predaje odlično, ali se emocionalno ne unosi. Zato oni koje njegov predmet interesuje će ga pratiti, a ostali će se smoriti. Na času ne zahtijeva preveliku disciplinu i sve toleriše što njega u predavanju ne ometa. Ipak ne dozvoljava igranje karata i slične stvari. Dijeli ocijene krajnje objektivno, a time i nemilosrdno. Ako te uvati da ne znaš, kec ti ne gine, pa da ti je on i rođeni ćaća. Takvi najčešće predaju predmete poput hemije, stranih jezika, latinskog, geografije i sl.
4. Profesor - boli me uvo za sve - Voli svoj predmet i u tome je sličan entuzijasti, ali ga voli na neki tragičan način. Svjestan je da većinu učenika to što on predaje apsolutno ne interesuje i da takođe većini to nikada neće ni trebati. Zato u nekom polutužnom raspoloženju predaje onoj šaci jada koja ga sluša, a ostali bukvalno mogu kolo igrati na času, iako u praksi, oni obično odu u lokalnu birtiju, jer on nikoga ni ne zapisuje. Na kontrolnom se može prepisati, a na usmenom se može dobiti petica i nakon svega sat-dva učenja. Mnogi, snalažljiviji dobiju 5 i na osnovu prelistavanja udžbenika na času i tuđeg šaptanja. Kod mene u gimnaziji, takav je bio profesor fizike.
5. Normalan profesor - on je na sredini između entuzijaste i profesionalca. Poštuje pravila, ali ne slijepo. Unosi se u predavanja, ali ne tako romantično kao entuzijasta. Najobjektivniji je od svih, ali gleda i druge stvari osim čistog znanja, tako da može nekome progledati kroz prste ako mu treba za prosjek ili ga poštediti ako taj dan ima kontrolni iz nekog drugog predmeta. Odlikuje ga zdrav razum i često učenicima prenosi svoje životno iskustvo, a ne samo znanje iz dotičnog predmeta. Takvi najčešće predaju neki "smiren" predmet poput biologije i sl. Malo je muškaraca takvih profesora, jer je svaki prof. bar u neku ruku otkačen, dok postoje malobrojne, ali ipak postoje, profesorice sa ovakvim smirenim i normalnim pristupom.
6. Matematičari - iako su već pomenuti kada sam govorio o strogim profesorima, matematičari su, svako će se složiti, zasebna kategorija. Kod njih može da se pojavi čitav niz pomenutih osobina, ali im je svima zajedničko da vole piti krv učenicima. Pošto misle da je matematika klikeraški, a ne štreberski predmet, skloni su vrijeđanju učenika po formuli "ne znaš matematiku = ti si glup". Čak i kod najpitomijih primjeraka ove sorte uvijek vlada napeta atmosfera na času, a o nedisciplini niko ni ne pomišlja. Mnogi dođu u srednju školu (naročito gimnaziju) sa slabom podlogom iz matematike iz osnovne, i u gimnaziji kada to dođe do izražaja profesori im nabiju komplekse kako pojma nemaju, i tako zamrze matematiku i bježe od tehničkih fakulteta ko đavo od krsta. Mnogi od njih imaju kliker i sklonost za matematiku, ali im profesorska strahovlada izazove košmare i njihov matematički potencijal nikada ne bude iskorišten.
7. Profesorica pufnica - uglavnom predaje neki ne previše zahtjevan predmet poput psihologije, logike, demokratije i sl. Ona nastoji biti stroga i održati disciplinu, ali joj to jednostavno ne polazi za rukom. Jednim dijelom zato što učenici njen predmet ne doživljavaju dovoljno ozbiljno, a većim dijelom zbog njene blage, krhke, nježne prirode. Koliko god se trudi biti stroga, toliko to ona suštinski nije. Njena "strogoća" je u tome da ti da 4, a ne 5. Svi je vole, a ako je mlađa, neki se na nju i lože. I ona često s učenicima priča o svim mogućim temama nevezanim za predmet.
1.Inteligentni: To su učenici/studenti kojima je logika jača strana. Vole da uče kroz razmišljanje ,upoređivanje, povezivanje, analiziranje... Ne vole teorijske predmete, jer se oni uče napamet („bubaju”),a i u njima se trude da uče na svoj način. Budući da njima dobro idu predmeti sa kojima se ostali muče (matematika i fizika) u odeljenju važe za pametne. Dobri su i u hemiji, ali manje je vole pošto je za nju neophodno i učiti napamet teoriju. Ostali im često traže pomoć i objašnjavanje.U odeljenju ih najčešće ima nekoliko. Profesori uglavnom vide njihov talenat i cene ga.
2.Vredni: To su učenici/studenti koji su spremni da se trude, imaju volju da čitaju gradivo dok ga ne zapamte. Oni su najčešći tip uspešnih učenika/studenata. Nemaju neku specijalnu sposobnost, samo su radni i ambiciozni, njima se ostali obraćaju kada je potrebno ukratko prepričati neku lekciju, javiti se da profesor ne pita nespremne i sl. Pošto su marljivi,najčešće uče konstantno, a ne samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Dobro im idu teorijski predmeti (istorija,biologija,geografija...) i jezici. Profesori ih cene,ali manje nego prve.
3.Preko veze: Ovo su učenici/studenti čiji roditelji lično poznaju veći deo profesorskog kolektiva, ili nekog uticajnog odatle (npr.direktora). Da ne bude zabune,oni nisu nužno lenji,glupi i sl, ali realno je da će dobiti visoku ocenu bez obzira da li su je zaslužili. S obzirom da je jedan deo njih nesposoban za život jer su im roditelji sve dali na tacni, neki od njih nakon završene škole/fakulteta izvuku deblji kraj u daljem školovanju i životu.
4.Srećni: Oni nemaju jako izraženo ništa od prethodnog (što ne znači da nemaju ništa), ali se okolnosti često tako nameste da dobro prođu. Npr.kad ne nauče profesor ih ne pita (a trebalo je), nauče mali procenat potrebnog gradiva i baš to bude na testu ili odgovaranju, dobiju visoku ocenu jer je profesor dobro raspoložen, čuju odgovor od nekog drugog, ne urade domaći i to ne bude pregledano... Oni nisu tako česti,ali većina odeljenja ima najmanje 1-2 ovakva.
5.Snalažljivi: Samo ime sve kaže, oni se nekako uvek snađu.Bilo da prepišu od nekoga na testu tako da ne budu primećeni, naprave kvalitetne puškice i pametno ih sakriju, sažmu 10 strana domaćeg na 5 i to prepišu za mali odmor, čitaju iz knjige ili sveske dok odgovaraju tako da profesor to ne vidi, nađu nekoga ko želi i može da im pomogne u razumevanju gradiva ili pisanju domaćeg,suptilno se našale sa profesorom da ga odobrovolje i dopadnu mu se... Oni su zapravo inteligentni kao i prvi tip, ali se mnogo manje trude i svoj intelekt drugačije koriste.Najbolje prolaze u životu.
6.Kampanjci: Oni se trude samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Mogu imati više prethodnih karakteristika ili manje,ali generalno najgore im idu fizika i matematika jer su to predmeti kod kojih kampanjsko učenje najslabije funkcioniše (izuzev ako nisu talentovani). Relativno su česti. Ukoliko je škola/fakulet na koji idu zahtevan, kada se približi ocenjivanje neretko ovakav stil učenja dovodi do celodnevnog sedenja nad knjigom, neprospavanih noći, stresa, besa...
7.Zainteresovani: Iako su vrlo retki, ima takvih koje nauka jednostavno zanima, vole da uče i stiču nova znanja, krasi ih radoznalost.
8.Mito: To su oni čiji imućni roditelji materijalnim sretstvima žele da im obezbede diplomu i visoke ocene. Zbog ubrzanog načina života i postojanja interneta (mogućnosti da se inforamacije publikuju), ovaj tip je danas mnogo ređi nego nekada kada su ovakvi bili vukovci, studenti sa najvišim ocenama na fakultetu i sl.
9.Kombinacija: Uspešni mogu biti i oni koji nemaju ništa od ovog u jakom intenzitetu,nego više toga po malo.Ako neko ima sve ovo izraženo zajedno,to je svetsko čudo!
Ja sam većinu ovih tipova imao u svakom odeljenju u kojem sam bio, a verujem da ste i vi. Ako želite, slobodno komentarišite, recite u koji tip vi spadate, koje tipove najviše i najmanje volite i zbog čega, dodajte neki novi tip ili dopunite ove koje sam naveo...Ako vam se ovo bude svidelo možda ću napisati još ovakvih tekstova.
Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.
Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?
Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.
Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...
- 1, 2, 1, 2...S, s, s, s...
- Čuju te, budalo, ajd' počni već jednom...
- :khm, khm:...Dragi putnici, uskoro stižemo na granični prelaz Horgoš i mislim da ne treba previše da vam pričam šta to znači. Vi dobro znate da Mađari nemaju ama baš nikakvog razumevanja za vaše liberalno shvatanje prtljažnog prostora i carinskih propisa te vas pitam: hoćete li između sebe da skupite neku pare pa da ih častimo ili ćemo ovde da noćimo? Meni i kolegi je svejedno...
- A kol'ko treba da se dâ, šefe?
- Odrasli pet evra, deca tri...
- Dobro. Eve mojih osam...
- Što osam, čoveče? Ti si sam uš'o u Prokuplju...
- E, toj isto da kažeš i na Mađari ako koj' nešto pita...
Kako da znate da vam drustvo u kome zivite propada ?
Tako sto se ljudi vise uvrede kad im kazete da su ruzni,nego da su glupi.
Setaju se novopeceni momak i cura :
C:Je li,gde ides na more ove godine ?
M:E,pa evo,idem mozda u Egipat,a mozda cu da svratim i do Moskve malo...
C:E,drugarica moje mame je isla u Egipat...al ona ne zivi u Srbiji,ona zivi u onom gradu na b....
M:Berlin,Birmingem,Brisel,Boston(i jos 30 komada).
C:Ne,ne nije to,aj pricaj sve gradove pa cu ja da kazem...
M:Pa nemam pojma,imas Moskvu...
C(prekida ga u pola recenice):A,da da,da,a koji je tamo glavni grad ?
M(OMG,WTF,JBT,LOL i ostali FaceBook izrazi prolaze mu kroz glavu):Hehe,pa Moskva je glavni grad R...
C(opet upada u rec):Glavni grad cega ?
M:Rusije,jbt...
C:Ahaaaa....a po cemu je ona poznata?
M(sad vec ne zna dal da se smeje dal da place):Ah,pa tamo imas "Ajfelov Kip","Toranj slobode",Berlinski zid,Sidnejsku operu....tamo se odigrala cuvena bitka za Normandiju u III svetskom radu 1967 godine....
C:Aha...pa nisam znala za to...znas mene istorija i geografija ne zanimaju,uvek sam imala tu losu ocenu...msm imala sam ja 4,naucim kad treba,al to me ne interesuje...Al pusti sad to,jel ti se svidjaju moje nove cipele ????
M(ah,zlatne cipele,sa tigrastim povezom,i dijamantom kao dugme...ah,vrhunski kic):E,pa ne znam,ne idu ti bas uz garderobu...a i clanci ti izlgedaju malo krupno...
C:HOCES LI TI TO MENI DA KAZES DA JA NE UMEM DA ODABEREM STVARI ZA SEBE ???DA NEMAM UKUSA???DA SAM DEBELA???JEL SAM JA TO TEBI RUZNA,A ???IDEM SAD NECU VISE DA CUJEM ZA TEBE,SVINJO MUSKA!!!!!!A I DEBEO SI NISI NIKAKAV,I IMAS RUZNU KOZU LICA !!!
Momak se silno potresao nakon onoga sto je rekla za njegovu kozu,i iznervirano rece:Ah,pa idi...ja barem znam da je Kip Slobode u New Yorku,u Kanadi.....
Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.
Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...
To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...
Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...
Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.
Mađarsko Kosovo. Koliko god se mi trudili da to potisnemo, ono što Šiptari rade nama na Kosovu, isto to smo mi uradili Mađarima u Vojvodini tokom vijekova. Na civilizovan način, naravno.
12. 8. 1528, okolina Novog Sada
- Gabor! Hej, Gabor!
- Šta je, Đerđelji, šta se dereš sunce ti jebem?!?
- Gabor, magaza, Srbi!
- Smiri se, polako, ajde ispočetka.
- Srbi! Došli u magazu i sve pokupili, kažu njihovo, nisam uspeo da ih sprečim! Odmah sam dotrčao!
- Ma opusti se, to su ovi doseljenici, beže pred Turcima a puni k'o brod. Prodao sam magazu tom nekom Pavlu Bakiću, on im je kao predvodnik, despot, šta li...
12. 8. 1828, sada već predgrađe Novog Sada
- Gabor! Gabooor!
- Šta bre gabor koji kurac?
- Gabor!
- Šta gabor majku li ti mađarsku, ako govoriš za onu malu Vlahinju od sinoć, jeste malo ružnjikava, al' zato meša k'o princeza.
- Ma ne to, gazda Jovane, Gabor Hedervari, kandiduje se za senatora, svi Mađari će da glasaju za njega!
- Taj kaurin da bude senator? E neće vala, ne zvao se ja Jovan Hadžić! Spremaj mi kočiju, idem da se kandidujem. Neće meni Mađar kapu da kroji...
12. 8. 2012, kladionica u centru Novog Sada
- Matori, jesi video na vestima, traže Nemci da potpišemo sporazum sa Kosovom kao uslov za ulazak u EU.
- Jesam, mamu im švapsku, vekovno srpsko ognjište nam otimaju... Gamad.
- Jeste brate. A i ovi Mađari ovde nešto traže proširenu autonomiju... Bežite u Mađarsku, ako vam ne valja srpska zemlja!
- Čekaj malo, zar to nije bilo njihovo do pre 100 godina?
- Tehnički jeste, mada smo mi bili većinsko stanovništvo...
- Aha, znači to je bilo mađarsko, pa smo onda mi počeli da se doseljavamo i potisnuli smo ih i na kraju smo im preuzeli teritoriju i pripojili je Srbiji?
- Pa da, tako nekako... Ček', pa to isto nama Šiptari rade sad!
- Taj rad matori. Istorija se ponavlja, i nemilosrdna je...
- Ljudi su govna.
- Jesu brate. Nego, šta misliš, Milton Kejns, iz keca u dvojku?
- Sigurica matori.
