„Istorija“

Pred vama je treći i dugo očekivani deo političkog referata o našim predrasudama, stereotipima i zabludama glede drugih naroda i narodnosti. Kao i u prethodna dva slučaja, i ovoga puta tekst se pisao praktično sam od sebe a objašnjenje za to jedino mogu dokumentovati činjenicom da sam kao predstavnik LEGITIMNO PRIZNATOG NEBESKOG NARODA na Zemlji ( duvajte ga, Amiši ) primao nesebičnu pomoć od strane Boga lično, kojem se ovim putem - između ostalog - i javno zahvaljujem.

- HOLANDIJA

Zemlja lala, pedera i kanabisa. Obzirom da mi Srbi za hortikulturu nikad nismo previše marili a ni da nam vutra nije nešto preterano potrebna pored drage nam rakije ( a i imamo ooodlične dilere sa Kosova – përshëndetje për vëllanë Hallim ), najveći utisak na nas svakako ostavlja krajnje slobodoumno guzičenje na ulicama Ajaksa, PSV-a i Ekselziora, što je definitivno dovoljan razlog da u našim konzervativno-pravoslavnim srcima naprečac osudimo sve Holandeze na večni boravak u najtoplijim kutovima pakla. E sad, i taj Hag je poprilično osetljiva tema iz razloga očigledne veze između nas i gorepomenutog ''guženja'' ali činjenice stoje i istorija se ne može promeniti...Do sledećeg rata, barem.
ČINJENICE: Ako i zanemarimo flamansku slikarsku školu koja je iznedrila ( opa, trojica ) neka od najčuvenijih imena likovne umetnosti ( van Ajk, van Dajk, Rubens...), nikako ne smemo zaboraviti da je Holandija odgovorna za nastanak nekih od najukusnijih žutih sireva na svetu što – složićete se sa mnom - ipak nije mala stvar. Pedera, pak, što se tiče, realnost je umnogome drugačija od gorepomenute Sodome i Gomore ali da JESU – 'vala jesu! Uostalom, možda im onako ružnjikavim Holanđanke i ne daju da umoče u nji'ove cenjene narandžaste vagine pa su, siroti, primorani da se prangijaju međusobno. Jebiga.

- JAPAN

Nindže, roboti i suši. Tri prve asocijacije na zemlju izlazećeg Sunca. Atomska bomba je četvrta. Zemljotresi peta, cunami šesta. Posetioci porno sajtova mogli da bi obogate ovaj spisak i sa terminima kao što su 'manga', 'hentai' i 'bukkake' ali nisam naišao ni na jednog zainteresovanog. Elem, ograničeni time što impresije o Japanu i Japancima uglavnom dobijamo preko serijala samurajskih filmova na B92 u kojima igra Toširo Mifune ( ovim putem želimo da im se i javno zahvalimo na tome ), vanrednih izdanja vesti RTS-a sa rifrešovanim bilansom žrtava i aktuelnim nastavcima epske porno sage ''Deep Asian Ass'' ( kako mi rekoše ), jasno je zašto o ovoj bogatoj i interesantnoj zemlji znamo tako malo. Ipak, u to da piju sake i pevaju karaoke uveče nakon posla i da bez izuzetka izvršavaju harakiri ako nešto zajebu na istom, poprilično smo sigurni.
ČINJENICE: Jedna od najstarijih civilizacija na planeti. Tehnološki sigurno najrazvijenija država na svetu. Industrija, ekonomija, umetnost, kultura...šta god vam padne na pamet – oni su to imali prvi. Ne prođe niti jedno svetsko sportsko nadmetanje da gomila Japanaca ne pokupi bar neku od medalja. I povrh svega toga, poklonili su nama - sirotim ali ponosnim Srbima, nove autobuse za prevoz. Ako vas zbog nečega volimo, dragi Japanci, onda to nije zbog toga. Kontrolori GSP-a – M'RŠ U PIČKU MATERINU!!!

- SAD

I konačno, tu smo. Najomraženija zemlja među nama Srbima. Državni i duševni neprijatelj broj 1. ( To dostignuće je utoliko veće ako se zna da je na specifičnoj rang listi mrskih nam naroda prestigla i Hrvate i Albance a za šta je imala daleko manje vremena od pomenutih. ) Ustvari, mržnja prema Amerima je toliko snažna da bi čak i eventualni armagedon u vidu ogromnog plamtećeg asteroida koji u nezadrživom naletu juri ka planeti Zemlji i njenom totalnom uništenju, bio rado pozdravljen od naše strane ukoliko bi PRVO pobio te izdegenerisane predstavnike ljudske rase pa tek onda uništio i ostatak planete. Dok do toga ne dođe, nadamo se barem tom uveliko najavljivanom Trećem Svetskom Ratu u kojem bi, ako je do nas, Sjedinjene Američke Države bile potpuno izbrisane sa lica Zemlje a njeni stanovnici pretvoreni u novo, biorazgradivo djubrivo – što svakako i jesu u trenutku pisanja ovog teksta. Razume se, do ovolike akumulacije besa u nama nikako ne bi došlo da nije bilo tog kobnog i ničim izazvanog bombardovanja ali animozitet prema naciji koja je svet obogatila žvakama, koka-kolom i Oprom Vinfri datira još s početka prošlog veka i pojavom prvih ideja o socijalizmu. Uostalom, ko je od nas ikada želeo da bude jebeni ''kaubojac'' u igri iz detinjstva?!
ČINJENICE: Gledamo njihove jebene filmove, jedemo njihovu jebenu hranu u njihovom jebenom Mekdonalds-u, pijemo njihovu jebenu koka-kolu, slušamo njihovu jebenu muziku...Ko je uz mene?!

N.B U sledećem i poslednjem delu, obračunaćemo se sa Englezima, Francuzima i Špancima a jednak književni tretman dobiće i Azerbejdžan. Autor.

ТПТхе Проф · 12. dec 2011.💬 15428

(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5)
Iako mi je neka ideja bila da se ovaj serijal nastavlja sa razmacima od po 2 dana, rekoh sebi, "Prašino, nemoj da ubijaš inspiraciju dok je imaš". Unapred se izvinjavam onima koji vole krateže, a iako sam planirao da ovo bude najduži, verovatno će biti jedan od najkraćih tekstova uopšte.
Elem, u prošlom delu stigoh do trenutka kada je Srbija napokon počela da liči na nekakvu državu. Kralj Petar, u svojim šezdesetim, počeo je da oseća kako nije dorastao državničkim dužnostima, pa je rešio da njegov sin postane princ regent- što će reći, on bi sam ostao kralj, ali bi njegov sin obavljao sve njegove funkcije. Petrov stariji sin, Đorđe, bio je malo čvrknut u glavu, i mada se istoričari ne slažu u kojoj meri, bilo je jasno da on ne može pri čistoj svesti i zdravoj pameti biti kralj. Stoga je Petar odlučio da ga na tronu nasledi njegov mlađi sin, Aleksandar, koji je potom imenovan i za princa regenta. Aleksandar je bio pametan dečko, ali je odmah počeo da pokazuje određene diktatorske osobine- za razliku od njegovog oca koji je svu vlast dao narodu, Aleksandar je ipak više bio za čvrstu ruku. No, to je u početku bilo korisno, jer je jedino takav lider mogao da reši neke stare probleme.
Baš kao što je područje drevne Palestine veoma malo, ali ima mnogo naroda koji bi želeli da je osvoje, tako i na Balkanu postoji područje, opšte svedeno pod naziv Makedonija. Na njega su pre 100 godina polagali pravo Srbi, Bugari i Grci (nije to ništa, danas na dotičnu pravo polažu Bugari, Grci, Albanci i oni što tvrde da su drevni Makedonci, jedino Srbima ništa ne daju). Problem je bio u tome, što je šapu na ovoj zemlji još uvek držala Turska. Stoga, ove tri nacije su rešile da ko braća govno podele Makedoniju, ali i da oslobode od Turaka ceo Balkan do Istanbula. Posle 20 i nešto godina, Srbi su počeli da se pripremaju za svoj omiljeni hobi- rat!

Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.

Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.

Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.

DUDustBGD89 · 6. dec 2012.💬 20319

Ukazivanje na nekoga ili nešto kroz indirektno obraćanje.
Pročitajte primer i zaključićete šta je to tačno aluzija.

Malog Miću život nikada nije mazio. Još kada je imao dve godine majka i otac su ga zlostavljali. Jednom prilikom su ga toliko nagrdili i potom misleći da je mrtav otišli za Nemačku. Mića, iako mali, zapamtio je neopisiv bol koji su mu svakodnevno nanosili roditelji, a naročito njegov otac svojim falusom. Dalji život ovog deteta činio se nemogućim. Međutim, priča ne bi bila priča da tu ja kao autor nisam umešao prste. Njega je sledećeg dana poluonesvešćenog pronašla suseda Marta koja je došla da od ove porodice zatraži malo šećera da ne silazi u prodavnicu. Rešila je da ga prisvoji i odnela ga je sa sobom u svoj stan na poslednjem spratu. Tokom par godina, Marta ga je negovala, pa mu je čak nadenula i novo ime. Nazvala ga je Dorijan. Njegov život se polako vraćao u normalu. Imao je nekoga ko bi mu svako veče pred spavanje čitao priče, ušuškavao u krevet i oblačio ga u haljine.
Jednoga dana, neka to bude recimo 14. Decembar, Marta je umrla. Sahranjena je pored svoga muža. Dorijan je tada imao 8 godina i Martina porodica nije htela da preuzme brigu o njemu. Smestili su ga u internat. Kako nije imao šta drugo da oblači osim haljina, to su pojedini profesori shvatili kao znak da krenu u akciju. Njegova bolna iskustva iz detinjstva su se ponavljala iz noći u noć na stolu zbornice. Tokom 3 godine boravka u internatu, Dorijan je usvojen od strane bogatog para koji nije štedeo ne bi li imao što više dece. Dorijan je mislio da su to dobri ljudi i da će mu pružiti dom. Ovi razvratnici su ustvari usvajali mnogo dece da bi mogli da orgijaju svakodnevno. Muž je bio lekar, a žena učiteljica. Dorijan je živeo sa njima i stoički trpeo razne stvari u svojoj guzici. Par koji ga je usvojio smatraoje da nije više seksualno zanimljiv jer je omatorio. Napunio je čak 18 godina. Dorijanu su dali karticu bez limita u znak zahvalnosti za sve što je pristao da uradi.
Rešio je da iskoristi neograničen priliv novca i da se okrene putovanjima po Evropi. Putovao je po mnogim zemljama. Došavši u Francusku naučio je da treba pažnju posvetiti modnim trendovima. Često je išao u Luvr obučen u haljine po najnovijoj modi. Bio je veoma srećan pošto su te haljine bile markirane i lepo su mu pristajale. Jedne večeri je imao zakazan sastanak sa kustosom Luvra. Zvala se Emili. Pošto je hteo da izgleda lepo, otišao je kod frizera i ofarbao se u plavo. Popevši se na vrh Ajfelove kule gde je sastanak trebao da se održi, video je Emili kako stoji uz ogradu i zove ga da priđe. Odmah ga je savatala. Primetivši da Dorijan reaguje na njene poljupce nečim između nogu, shvatila je da on nije žensko kao što je mogla pomisliti zbog haljina koje je oblačio. Ona je bila lezbijka i to joj se nimalo nije svidelo. Pobegla je kući. Zbog ovog incidenta, Dorijan je odlučio da se preseli u Milano i promeni svoj život iz korena.
U Milanu je primio katoličku veru. Primio je u svakom smislu te reči, ali o tom po tom. Kupio ogroman stan i počeo da se oblači kao muško. Išao je na razne događaje, tako da je i poziv mladog druga Đanija na fešn vik oberučke prihvatio. Gledali su nove kreacije za proleće-leto i to je Dorijana oborio s nogu. Posle revije je otišao kući i očistio prašinu sa kutije u kojoj su se nalazili karmini, tange, haljine i umetci za kosu. Ponovo je krenuo po starom. Jednom prilikom dok je bio u Vatikanu da vidi papu, puklo mu je slepo crevo. Morali su hitno da ga prevezu u bolnicu i operišu. Kada se probudio, shvatio je da je u katoličkoj bolnici gde su lečili sveštenike, pa i samog papu. Tu su ga smestili jer sa rasprsnutim slepim crevom ne bi stigao do neke dalje bolnice. Kada je se malo oporavio i došao k sebi primetio je da ga kardinali i sveštenstvo koje se tu lečilo gledaju sa oduševljenjem. Znao je da oni žele nešto što njemu nije strano. Iz tog razloga, ustao je sa kreveta i natrtio se. Pala je neviđena katolička redaljka. Na kraju je stigao papa i dok ga je odrađivao urlao je na Dorijana da se moli dok ga on guzi jer je to jedini put, put pročišćenja. Posle dva meseca Dorijan je pušten iz bolnice. Poučen ovim iskustvom i herpesom koji je dobio od sveštenstva rešio je da promeni veru. Postao je ponovo hrišćanin.
Otišao je u Makedoniju da živi. Tamo je krenuo na časove pevanja, ali je ubrzo izbačen jer nije znao da peva. Pošto je već prilično nabacio kilažu tokom boravka u bolnici, haljine mu nisu više pristajale tako dobro kao pre. Rešio je da se oproba u šou biznisu kao pevaljka. Dobio je svoj tv šou koji ga je proslavio. Ova nacija ga je prihvatila takvog kakav jeste i pružila mu šansu da postane njihov zaštitni znak. Dorijan je nastavio da se oblači kao žena i da peva izazovne pesme koje su masovno privlačile mušku, seksualno neopredeljenu publiku. Dorijan je sve to prihvatio sa uživanjem. Njegov život se konačno sredio i on je sada bio potpuno ispunjen i srećan.
Pošto je sad bio član pompezne makedonske estrade, znao je da mu pored imidža treba i umetničko ime. Sinulo mu je! Želeo je da se seća Marte koja je umrla 14-og decembra i morao je to da ubaci u svoju ličnost da je ne bi zaboravio. Ime koje mu je ona dala trebalo je da zvuči izazovnije, tj. pederskije. Posle sumiranja ovih faktora bitnih za estradnu identifikaciju, Dorijan je sebi nadenuo ime Doki 14. Sve ostalo je istorija.

ŠSŠta se crtaš? · 16. okt 2011.💬 61810

Možda već prežvakana tema, obrađena više puta, no, pošto neću da tražim i da čitam šta je ko imao da kaže, pokušaću iz svog ugla da na najslikovitiji način prikažem seosku slavu u mom selu, koja se ne razlikuje mnogo od seoskih slava po drugim selima, osim po stepenu rizika po individuu, pa se nadam da ću onima koji nisu obilazili manifestacije ovog karaktera pokušati da objasnim i dočaram kako to sve izgleda, a onima koji su je posećivali kao ja, malo da zagrebem po sećanjima. Do prve sledeće!

Znam, to je isto kao Guča!

E, vidiš nije! Seoska slava u tvom selu nipošto nije kao Guča! Prvi razlog zato što je u tvom selu! Čak i ako je u selu pored, nikada neće moći biti kao Guča, jer koliko voliš da odeš u svoje selo, isto toliko voliš da odeš u susedno i da im gledaš žene! Pa šta ti Bog onda da!

Kad smo prešli preko toga, idemo dalje.
Euforija se oseća sigurno nedelju dana unapred. Osećaj pojačavaju prvi cigani i Srba iz Iriga sa čuvanim autobusom Alexandar, koji stoji tačno na centru sela i uvek prvi dodje.. Negde sam čuo da mu je tatu ubio voz na pružnom prelazu, ali nikad potvrđeno. Rampa se nije spustila valjda, ili se još nije digla. Ali to sad nije bitno. Odeš sa komšijom na partiju stonog fudbala, i misliš da je tvoje selo Vegas jebote! Ali stvarno to misliš, ne proseravaš se! A kako dani prolaze, sve je punije. Tezge se montiraju, svaka šira ulica i park u selu postaju parking, ali ne parking kako ga svi zamišljaju, nego kao da je neko prodrmao zemlju i ostavio auta tako kako su se zatekla. To su uglavnom lade specijalke, stari stojadini, po neki golf i slično. Ujutru rano pred njima vidiš starog cigana kako jede sendvič od po vekne leba, i 300g Nedeljković salame i dijamant majonezom. Onako skroz do ušiju masan. Šatori su u montaži, ali oni čekaju predslavu i slavu. A to čekaš i ti, da se odma razumemo. Omladina, ona najmlađa čeka nešto drugo. Autiće na udaranje, sa komentarom "bravo bravo bravo, naaaaagradna vožnjaaaa, auto broj seeeeedam" ! Nemate vi pojma koja je to sreća! Pa kad sam kao dete dobijao nagradne vožnje, srce mi bilo ko planina! A kad patkicu skinem! Ej ljudi, patkica na ringišpilu! A gurao me Sima, stariji brat od tetke, utovarao od sedme godine, kvartalno podeljeno, detelinu, pa kukuruze, pa drva a na zimu čistio 5 dvorišta snega. Mogao me gurnuti do drugog sela da je teo, al to tad nije bilo bitno! Odlutaše sećanja. Elem, gde smo stali? Kod šatora! Za predslavu peva Vesna Vukelić Vendi. Jebi ga, ne možeš da biraš, makar ćeš joj gledati pod suknju ako uspeš. Radije bi voleo da vidiš, ako si Sremac, neku tamburašku bandu, uglavnom Diku ili Zlaju iz sela, a ako te je muka naterala da dodješ stotinama kilometara daleko od svog pravog sela, onda bi makar taj dan voleo da čuješ zvuke (Manjače, Vitoroga, Like, Banije, Korduna). Ali nekako se svi nađete na toj Vesni Vukelić Vendi, a i posle celodnevnog ispijanja piva ili nečeg sličnog, retko soka, manje bude i to bitno. Bitno je da je sve puno.

Šator ko šator, sklepan od onih jadnih rešetkastih komada, sa ispreplitanim kablovima za struju i instrumente,koja se uglavnom krade sa obližnje bandere, gde jedno celo pre podne slušaš "jedan jedan jedan tes tes tes.... jedan dva jedan dva", kao da se štimuje orkestar bečkih dečaka u najmanju ruku. Ali ni to ti ne smeta, slava se približava.

Došao je dan predslave. Ako pada u petak, može se reći da je to meka i medina seoskog turizma! Još će biti punije, doći će i žena sa strane, a svi znamo zašto su došle. Šećerna vuna, kobasice, prasad i jaganjci na ražnju, pljeskavice kod Lisa, svilene bombone i drugo, samo su deo ugostiteljskog asortimana. Da ne pominjem da svako i malo gadljiv neće moći da pojede ništa od ovog, jer cigan Steva recimo, dok nabija prase na ražanj, u isto vreme, peče pljeskavice, cepa drva na obližnjem improvizovanom panju, vraća kusur i onako znojav od tolike vatra na 35 stepeni briše čelo keceljom o koju naravno briše i ruke. Čak sam čuo jednu anegdotu, koju ne mogu da potvrdim, naime u selu Vojka je jedan drug od mog druga (već i suviše sumnjivo, ali ajde) došao kod cige da kupi pljeskavicu, tj kod ciganke, i na pitanje šta ćeš od priloga on je rekao majonez, ona mu je to uredno stavila plastičnom kašikom, i kada je rekao senf, dotična je bez po blama olizala kašiku i istom zagrabila senf iz činije.

No nije ni bitno, dojam je bitan, dočarati detalje.

A na dan slave? To je već umetnost, ako bude sreće i istorija. od ranog jutra svi pomenuti mirisi pomešani, atmosfera se oseća u vazduhu, muzika se svuda sprema i donosi alkohol u velikim količinama. Zvao si sve drugare iz drugih sela i gradova koje imaš! Za seosku slavu se po pravilu sa svojima ne družiš u toku dana. Može pivo-dva dok skokneš u selo po hleb, ali to je to. Sa njima se uveče nalaziš, naročito ako se spremaju batine nekom gostujućem igraču. A da budemo iskreni, uvek se spremaju. I to je nekad bio deo asortimana što slava nudi, seljačko pesničenje zbog gledanja tuđih žena i to je sve. Ali sada je to nešto sasvim drugo. Tako da moram priznati, i zbog promene oružja ratovanja a i zbog godina, ne praktikujem ovaj deo više. I da vam budem iskren, nekad mi tako bude žao. Nekad mi dođe da se sa nekim pobijem, što mi je devojku samo pogledao. Osudite me, ali tako je! Kažem, nemam više onih kuražnih 19-20 godina, da skačem ko mlad poskok, ali poželim se nekad. Pa da idem na česmu pred manastir krvavog nosa. A ona ide sa mnom, onako uplašena, a ti heroj. Ih!! To je bio život!

Opet su me emocije podsetile i vratile unazad!

Uz sve pomenuto, znate i sami da ide sedenje pod šatorom do jutra, slušanje pomenute Vesne Vendi, u najbolju ruku Mileta Gelića Bosanca i revidiranje memorija sledećih nekoliko nedelja svima prisutnim a i neprisutnim. I svi, koliko god se folirali vole da dođu kod mene na slavu, da jedu da uživaju, ali samo oni koji počnu da se žale na sve, gube pravo na članstvo iduće godine! Znam i ja da nije savršeno, ali si pozvan od srca! U stvari, meni jeste savršeno!

A jutro posle slave? Kao ratno polje posle bitke, samo što nema krvi. Pola već popakovani i otišli, pola se u žurbi pakuje, i pričaju sa ostatkom kako zarada nije kao prošle godine, iako je tada bila kiša, i kako je stanje u državi loše. Ali doći će i sledeće, to je njihov život. Ne žele ništa drugo osim da prodaju plastične puške i pištolje i tombolu za 100din. I to je pošteno! Svuda smeća, praznih limenki od piva, po koja nedovršena pljskavica po jendecima okolo, a njih ubrzo razvuku seoske lutalice.

I to je to, od sutradan sve po starom, ustaljenom životu, čeka se prva seoska slava u komšiluku, na koju isto toliko voliš da odeš, i jedva čekaš. Tako, živimo od slave do slave, i uživamo, i ne foliramo se da uživamo! A to što smo malo sirovi i teški, takvi smo, ako hoćeš da dođeš, dođi brate i ne pitaj puno, a ako nećeš? Pa ni ja ne idem po nekim fensi objektima sa rakijom od maline i ostalog Berry voća, kako ih Amerikanci zovu, jer mi nije mesto. Ne idem negde jer je u modi!

Pa dođi dogodine na Vidovdan, ako stigneš naravno! Još ako je subota? (a nije, ove je bila!)

KOkovach36 · 22. avg 2014.💬 4205