Prva mladost te je sustigla nespremnog, nametnula promene, odluke i izbore, preselila te u život, iščupala te iz korena, plitko posejanog, napunila ti glavu idejama i pitanjima o ženi, pripadnosti, sreći, smislu, besmislu, ludilu..Stala je pred prag i rekla Ja sam tu, a ti si je prigrlio rukama, uzeo je zdravo za gotovo - šta si drugo i mogao? Našla te je negovanog i mekanog a ostavila u ožiljku, pobunjenog, u strepnji i nemiru. Naučio si da piješ, pušiš i da se braniš kad je moguće, bežiš kada je neophodno. Smrt je prošla pored tebe, okrznula te nehajno svojim skutom, a ti si shvatio da erozija ne spira samo zemlju od kopna već i ljude iz života, prolazan si, lomljiv, nećeš živeti zauvek, jer zauvek je ko zna šta.
A onda je i ona, mladost, posustala i ostarila. Video si je u drugom gradu, nesposoban za opstanak a prividno nezavisan, tvoja visprenost se ogrnula jesenjim bojama i krenula da klizi kroz prste poput peska, nezadrživo, jasno si to uvideo; možda je kasno, ne znaš da li je kasno, ne želiš da bude kasno.
Tražio si sebe tamo gde nisi mogao biti, oprobao se na lošim stvarima i već su ti dosadile. Dovodio si u pitanje vrednosti, sumnjao u vrline, bojažljivo izvirivao proučavajući lepotu. Otkrio si radost čitanja, boju glasa mrtvih ljudi i miris starih hartija, shvatio si da je sve laž, šta god da je sve i šta god da je laž - oduvek si sumnjao da je neistina. Mučnom potragom došao si na mesto gde opšte postojanje i svoje postojanje u njemu možeš da sagledavaš objektivno, shvatio si da si tačka u prostoru, interval u vremenu, a oni su beskonačni, a ti si jedan i nećeš se ponoviti - šta učiniti?
Negde si pročitao da čovek živi ka spolja i ka unutra i razumeo si da je to istina, prihvatio si činjenicu da napolju žive vukovi, i vukove jedu vukovi, i sve ima vuka u sebi. Tamo su strah od rata i ludila, gladi i nepravde, zavere, šarade, otrovi u vazduhu i vodi. Vratio si se smrti, sreći, potrazi, smislu - i shvatio da si od odgovora daleko podjednako kao što si bio pre deset godina, da čovečanstvo, pametni i mudri tragaju za istim odgovorima kao ti, kao i svi, i već 30.000 godina ne nalaze odgovore jer njih nema, jer smisao i sreća su u samoj potrebi i potrazi. Rešavaš da odlučiš od sebe taj svet koji troši i zamara, posvetiš se sebi i onome što bi mogao biti - jer šta će to od tebe postati, moj prijatelju?
Postavio si temelje, počeo da gradiš svoju galaksiju, jer ako u ovom svetu nema sreće i spokoja, stvorićemo naš, gde će ih biti. Nazvao si je Andromeda. Živi u tebi i puniš je razmišljanjima, džezom i knjigama, Nerudom i Borhesom, krivim ogledalima, plavim tigrovima, Alefom, šahom, eksperimentima i usudima. Iz nje zrače pronicljivost i naboj duha, izbijaju ti iz očiju, više stvaraš a manje se prilagodjavaš, manje govoriš a više slušaš. Trpiš optužbe ljudi da se ne javljaš, da ih izbegavaš, povukao si se u sebe i postao si čudan, sam sebi dovoljan, slabo se krećeš, ne provodiš se, ne uživaš, skoro da i ne radiš, opstaješ..Gacaš po barama u poderanim cipelama, ljudi ne razumeju šta u tome ima tako smešno, poveo si računa o ishrani, televizor odavno ne gledaš, novinama se ne obmanjuješ, batalio si gandžu jer nema smisla, puštaš alkohol da te izbegne kad god može, imaš potrebu da se izraziš, nešto ostaviš, da se održiš kroz neko svoje delo makar u mislima i navikama drugih. Skupljaš prašinu po pozorištima, raduješ se čudacima i senkama u ljudima, sveo si svoje potrebe na minimume, sviraš bas, pišeš stidljivo i nezgrapno slikaš, tražiš nekoga sličnog sebi da ga naučiš, da te dopuni, da mu ukažeš, da te obogati, da iskusite, poletite, da sa njim sagoriš i padneš, pa ponovo poletiš.
Razmrdan, razuzdan, opčinjen i zanesen postojiš, prožimaš se, traješ i prolaziš, uživaš u posmatranju pokreta u kojima učestvuješ, tiho i na svoj način, dok se drugima čini da se urušavaš i statiraš.
- Šta ima? Ne videh te sto godina, hajde sedi.
- Neću žurim, radio sam danas nešto duže a treba da stignem i da jedem, jebote nisam jeo ceo dan! Idemo posle na Hobita, mogao si sa nama, 450 dinara mamu im jebem al 3D, biće do jaja. Inače ništa, i dalje sam sa Ljubicom, ona stagnira sa faksom, možda ćemo u Amsterdam, ima tamo tetku, ovde muka, vidiš i sam, ljudi su počeli da se medjusobno proždiru, ko zna na šta će ovo sve izaći. Šta ima kod tebe?
- Evo. Živim.
U našoj zemlji vlada jedno lepo pravilo, kada narkoman lepune od droge, država se svojski potrudi da po njemu u najmanju ruku nazove trg u prestonici, a kada neko ko je bolestan i pritom sirotinja umre, mora crkva da mu skuplja novac za pogreb. Tek juče sam video da je Sava iz Kikinde nastradao u požaru, ali nisam video samo to, video sam i da smo u globalu jedan jako govnljiv narod. Po internet forumima nigde ne piše Sava Savanović, kao da se čovek nije tako ni zvao, nego sve Ludi Sava, Sava Licimur.
O tome kako su ga okarakterisali kao čoveka, ne treba trošiti ni reči. Jebem mu mater, pa zar čoveka treba ceniti samo onda ako ima skupo odelo ili neka jaka kola? Po nama izgleda da treba.
Sava nije imao ništa od toga. Živeo je od socijalne pomoći, koja poznajući naš sistem verovatno je bila redovna kao trinaesta plata, država, pardon Kikinda na kurac je nabijem, dodelila mu neku šupu u kojoj su se komotno mogle pečurke uzgajati koliko je memljiva bila i samim tim grad je našao za shodno da je Sava materijalno zbrinut. Ono malo ljudi u tom gradu, podvlačim to ljudi jer grad često ima puno više stanovnika od ljudi, nekada bi ga častili rakijom, možda pozvali da nešto i prezalogaji. Ostala gamad pomagala mu je sprdati. Tu nastupamo mi ili vi, u svakom slučaju ista smo govna, pa se smejemo Savi, kako je Sava lud i glup, a mi jelte pametni. Pametni ko kurac.
Samo nikada se niko nije pitao od čega je Sava poludeo, od dobra sigurno nije, ili ko što bi i sam naš Savkan rekao: đe čoek? I tu dolazi do problema. Sava je i tako duševno bolestan, bio puno veći čovek i imao srce u najmanju ruku poput Rusije. Samo što on nije mogao da uleti u odelo, veže kravatu, nalicka se i spicani. Verovatno nije ni hteo, jer jebeš ti čoveka na kom više vrede cipele od njega samog. Dakle zbog čega je Sava doćeran tu gde jeste? Odgovor je dao i sam: licimuri, jajare, pederi, milijarderi. I više ne važi ona nije Sloba kriv, pokazao je naš Sava da ne važi. Da Sloba nije poveo taj ludi rat, možda naš Don Kihot nikada i ne bi izbegao iz svoje zemlje, možda ne bi bio u koloni od 200.000 ljudi, gledao žene bez muževa i decu bez očeva. Ali to je opet možda?
Istina je da kad je već došao u tu prokletu Kikindu, da je morao da kupuje vodu, pošto je bio običaj da srbi odavde prodaju vodu srbima koji su izbegli sad već te davne 1995 iz krajeva bivše Juge, istina je da je morao da spava po parkovima i da bude žigonisan u najmanju ruku kao da je stoka. A onda je taj Ludi Sava kako ste ga krstili našao posao u fabrici, gde je verovatno teglio ceo mecec za nekoliko maraka. Samo što je sirotinji muka da gleda kako drugi kradu, a da se ne buni. I tu onda nastupaju te jajare, koje su već sluđenog Savu dotukle do kraja, oni imaju za vikendice, on ni za leba, oni za ljubavnice, a ti Savkane bos. Na kraju ga otpustiše, sad već zdravo ludog, smeštiše u onu šupu, a đe čoek? E zato nikome ne puca kurac!
Ponekad mu pošalju neke budale da se sprdaju sa njim i teraju šegu, a on ih i tako bolestan ponizi. Na kraju mu slali i onu nepismenu glupaču sa litrom soka da ga intervjuiše... Kada se sve pogleda možda je i bolje što je čovek umro, da ne živi među bolesnijima od sebe. Zbogom Srbijo na kurac te nabijem!
Ljudi prodaju srce,
ja mislim da to nije fer,
ljudsko srce za pun frižider.
