Atmosfera je bila nenadjebiva, pucalo se, pilo, jebavalo, tu pičke, droga, alkohol sve do trenutka kada ti je pao mrak na oči, odnosno situacija bauljanja, pa sve do prekida filma.
E brate kako bilo sinoć?
- Ma ne pitaj me ništa, terali cirkus sinoć, sećam se da sam otišao tamo, sledeća slika je bila plafon lokala...
Znači provod je bi...
- Ma feštu smo pravili... Nego jebi ga, prevarili smo se, pili celo veče i... Patosfera, dečarapacija znači...
A vidim kak'i si, ličiš mi na gre...
- Gremlina, jeste, tako se i osećam... Aj' odoh da zabodem u krevet, ovako stojeći imam šanse da bacim peglu, vidimo se.
Uz informativni razgovor, jedan od najsvetijih i najradosnijih običaja u okviru delovanja MUP-a. Ritual koji je zabavan isključivo onima "koji ga sprovode", nažalost NE i onima "nad kojima se sprovodi". Retka kost koju će kerovi sa nepodeljenom radošću podeliti međ' sobom - ako mi cenjeno Autorstvo dozvoli da se prokenjam sa istančanim oseČajem za metaforu.
Elem, brutalan izraz za brutalnu policijsku akciju prikupljanja dokaza protiv rendom osumnjičenog lica metodom urnisanja gajbe istog, a u cilju pronalaženja čega sumnjivog, da ne kažem, "inkriminišućeg". Naravno, pomenuta operacija se često završava poprilično neslavno po sirote predstavnike reda i zakona ( autor misli na drotove; prim.prev. ), i to najviše iz razloga što "osumnjičeni" u našoj državi nemaju pravo na onaj čuveni "jedan telefonski poziv" iz jebenih američkih serija i filmova...ali im zato ta ista država pruža mogućnost da poseduju personalni mobilni telefon ( ako ne i više istih ), sa kojeg, razume se, neometano mogu da upozore rodbinu ili "saradnike" na neočekivanu i skoru posetu od strane narodne milicije i zamole ih da se blagovremeno kurtališu eventualnih ilegalnih tragova. Ukoliko u tome, naravno, nisu uspeli prilikom sâmog privođenja.
Razočaranim murkanima jedino preostaje da svoje razočarenje utope u preventivnom pravljenju žešćeg krša i loma ili eventualnom likvidiranju porodičnog psa sa obazloženjem da je "džukela ometala istragu". U svakom slučaju, kerovi su ti koji su na gubitku. Pozdrav.
- Au, brate, ko ti je izvršio premetačinu po gajbi???
- Ja lično, tebra.
- Što, jeb'o te Bog ludi?!
- Ma, priveo sinoć onu malu što radi u pekari, jebali se, 'nači, k'o zečevi po celom stanu, nismo mogli posle nigde da joj pronađemo gaćice. A ti znaš kakva je ova moja po tom pitanju...
- Pa, je l' si ih našao na kraju?
- C...al' zato imam do jaja plan da kupim i razbacam po gajbi još pedesetak ženskih gaćica, cenim da će to žešće da je baci u rebus. Šta ti misliš?
- Mogu ja da biram boje?
--------------------------------------------------------------------------------------------------
- 'Alo, šefe? Šefe, jel' se čujemo?
- Pričaj...
- Ništa nismo našli. Ponavaljam: ništa nismo našl...
- Umukni, bre, idiote jedan...Šta - baš ništa?
- 'Nači, sve smo pregledali, šefe. Prevrnuli smo mu kuću, 'nači, od podruma do tavana. I kita. Dizvinete. Subjekt je čist.
- Čist je, kurac moj, al' nema veze. Ništa. Zapalite objekat i svalite na papagaja. Možda će to malo da ga omekša...
Bela atlet majica. Kao pandan egipatskim sakralnim artefaktima ona je neizostavni odevni predmet svakog silovatelja u procesu formiranja. Čak su i cigani počeli crne da nose.
- Ajde tebra upadaj, ne izuvaj se. Samo da ja ručam pa krećemo. Eno ti lopta u mojoj sobi, ispod kompa. WTF? Šta ti je to koji kurac?
- Šta?
- Pa gde ti je onaj tvoj srećni dres Fejnorda što furaš na basket svaki dan? Ne'š u tome valjda na teren? Jebo te dan, pa u tome ni smeće ne bi iš'o baciti.
- Što, šta fali? Rekla Maja da će da svrati sa onom rokom ono fol da gleda pa malo bicepsi, tricepsi. Eto taman ti kezme uzmi jbg da i tvoj čvarak malo umoči u mast.
- Frajeru, skidaj tu silovateljku pod hitno. Eno ti tuce normalnih majica kod mene u ormaru pa biraj. Oćeš da me obeležiš kao bff silovatelja u pohodu.
- Ajde, dobro! Šukujnu, pa da krenemo konačno. Jel to pasulj mirišem?
Osećaj nad osećajima, neustrašiv i najjebozovniji. Stav koji niko ne može da dodatno provocira, trenutak koji niko ne može da prekine osim u ekstremnim slučajevima najintezivnijeg kurčenja u sebi.
U autobusu. Pogled ka nekoj dobroj ribi.
"Mala, hoćeš da izađemo na kafu. Znaš, poznajem dobre restorane i hotele. Deset godina sam trenirao kik boks, uz mene si uvek bezbedna. Daj mi broj."
- Gospodine, možete li da se pomerite od mene i sklonite tu ruku sa mog ramena.
- I-i-i-izvinjavam se, ne znam šta mi bi.
U susret komšiji.
"Pičko jedna, jebaću ti mamu, ti ćeš da mi govoriš kako se seku drva, ima da te bijem dok ti zubi ne poispadaju"
- Dobar dan komšija. Što takva namrgođena faca? Jesi li dobro?
- Dobar dan (kez). Ma neko me iznervirao. Dobro sam, hvala. Kako deca?
...
Na fudbalskom stadionu.
"Lomiću ti kičmu, skakaću po tebi, žvakaću ti nos i uši i baciti psima budeš li još jednom svirao crveni karton"
- To sudija! To sviraj! Tako treba!!!
- Šta si rekao?! Sad ćeš da vidiš kako pas jaše!!!
...
Jako popularna multi-medijalna zajebancija sredinom prošle dekade. Sastojala se od postavljenog pitanja i odgovora u vidu isečenog dela neke pesme.
Obično dvoje - troje šaljivdžija iz razreda ili društva se skupilo i uz pomoć inspiracije, mikrofana i nekoliko kompjuterskih programa pravilo ovu zabavu za uže narodne mase, sprdajući se na račun svojih prijatelja.
Pored klasičnih klišea, kvalitet se isticao po težini kajle, lucidnosti i hrabrosti autora da podjebe jebenu stranu. Autori su uživali popularnost sve dok nisu bili prebijeni od strane jabanih zbog preteranog iskrivljivanja istine u šalama.
Kao i u svakom šou biznisu, postojali su i oni, koji su obrađivali opšte mainstream teme za široke narodne mase i zarađivali brdo lajkova kačivši svoja sranja na youtube.
Danas posle dosta godina, dobijem neki čudan osećaj auto - transfer blama kad god preslušam snimke koje sam radio sa ortakom. Sprdali smo se i na naš račun, ali na račun prijatelja smo bili brutalni. Prestali smo kada nam je slava udarila u glavu i bukvalno i teatralno. Mnoge ideje su ostale neiskorišćene a mnogo toga se i izdešavalo u međuvremenu da bi mogli da snimimo brdo novog materijala.
Sad smo stariji i nekako nam ne priliči da to radimo. Ko zna, možda se jednog dana budem stideo i svojih definicija.
-------------------------------------------------
- Ćimi, si video ? Imamo 3.000 pregleda posle samo dva dana.
~ Vauuu brate, moramo da snimimo nastavak.
- Moramo. Danas preslušaj sve pesme od DJ Krmaka i Džimija Barke i zapiši sve što može da se iskoristi a ja ću se baciti na preslušavanje aktuelnih hitova.
~ Jebaćemo zvezde grandaaaaaaoooaa
Ovo je jedna veoma za'ebana stvar za definisati.U danasnje vreme ko je normalan i nije bas najnormalniji.
Svi su u potrazi za NORMALNIM,normalna porodica,brak,obrazovanje,posao,skolovanje...
Ljudi moji toga danas NEMA.Prave "vrednosti" drustva(ako su ikada i postojale) su poslednjih godina otisle u da prostite krasan kurac.
I s' obzirom da drustvo cine osobe kako zenskog tako i muskog roda za kolaps morala i ostalih "normalnih" pizdarija mu dodjemo sami krivi.
Vracam se na definisanje normalne devojke.
To bi po legendi trebala da bude neka iole pristojna i kulturna devojka lepuskastog izgleda osrednje gradje(ni riba ni grob)zadovoljna i svesna sebe a pritom neuobrazena,druzeljubiva ali ne tracara,zavrsava neku finu skolicu ili ima neko kulturno zaposlenje sa nekom prosecnom platom,a pritom ne zicka pare od decka i roditelja nego trosi koliko ima (pa jos i ustedi),ume da saslusa sagovornika i da ne sudi osobama po izgledu,nacionalnosti,veroispovesti i finansijskom stanju.
Veruje u to da tamo negde postoji normalan muskarac koji ne trazi od devojke samo da ima velike sise,preplenuo ten,izblajhanu kosu i nece joj na prvom sastanku baciti kljuceve od kola na sto i svoja 3 mobilna telefona i reci "siri noge".Takodje ne menja muskarce ko carape jer joj je u zivotu ipak bitan kvalitet a ne kvantitet.
(ista definicija vazi i za normalnog muskarca s tom izmenom da trazi devojku koja mu nece na prvom sastanku postaviti pitanje "sta vozis?"a nakon toga prevrnuti ocima kad cuje "ford tabanus")
E sada i ako su postajale iole normalne osobe u ovom drustvu,do sad su popizdele i odlepile zato sto je kukolja puno a zita malo,prema njima su se odnosili sa prezirom jer su jednostavno drugacije,razocarane su u drustvo kome ne mogu da se prilagode kao i u vecinu ljudi koja ih okruzuje.Zive u osami ucaurene razmisljajuci o tome da li zapravo njima nesto fali sto su jednostavno normalne.
Vecina tih "normalnih" na kraju popusta pod pritiskom i pokusava da se prilagodi okolini.Samim tim te osobe postaju isfolirane i nekad cak i gore nego osobe sa kojima su htele da se istovete.
Na kraju mogu reci jos to da svaki muskarac koji je ikad upotrebio izraz normalna devojka trazi zapravo devojku koja:
Izgleda full a pritom se nece karati sa njegovim ortacima,ne zvoca mnogo,po potrebi ume nesto da skuva,ume da slozi prosto prosirenu recenicu,ne trazi skupe izlaske ni skupe poklone i ume da ode kod ortakinje kada pocne tekma. :)
Hardcore teretana:
Nalazi se, tj. improvizovana je, u nekoj garaži, biciklani, kotlarnici, automehaničarskoj radionici, magacinu ili atomskom skloništu. U opticaju je i naziv "čeličana" dok je njeni verni posetioci nazivaju i "bilderana". Pravi vlasnik je ili nepoznat, ili je to neko ortačko društvo/fantomski sportski klub. Ime teretane je neko paljevinsko dok je posetioci kao po pravilu zovu "Kod Kize/Peje/Radaka". Članarina se najčešće naplaćuje po sistemu "platiš jednom i dolaziš dok te opet ne pitaju za pare". Članske karte ne postoje, a učlanjenje se najčešće vrši upisivanjem imena na spisak. Jednodnevni trening uplaćujete tako što "radniku" kupite pljeskavicu (bez pavlake i majoneza, na definiciji sam). Ceo enterijer izgleda kao zatvorske teretane, što redovnim vežbačima i ne smeta toliko, obzirom da je dosta njih obišlo CZ, Zabelu, Klisu i Mitrovicu u mlađim danima. Plafon je nizak, a zidovi su požuteli od znoja i vlage. Cevi za grejanje (ako grejanja ima) vire i sa njih je oljuštena masna farba. Po zidovima ponekad vise posteri ikona iz zlatne ere bodibildinga, ali su i oni obično požuteli i smežurani. Mašine za kardio (ako ih uopšte ima) se sastoje iz jednog ili dva zalemljena "poni" bicikla, jer je to sasvim dovoljno za zagrevanje. Sprave su ručno pravljene ili kradene. Na svim spravama i klupama je oguljena postava od skaja i viri raspali ubuđali sunđer. Tegova i šipki ima više nego dovoljno i uglavnom su zarđali. Po nekim selima se još mogu naći čeličane sa tegovima od livenog betona. U svlačionicama su ormarići sa nalepnicama iz albuma "Italia `90", a nabavljeni su uglavnom na javnoj licitaciji rasprodaje inventara neke veće državne fabrike. Tuševa nema, a i ako ima, ne rade ili nema tople vode, mada to nije problem jer u ovakve teretane obično idu oni kojima je najbliža. Ponekad se na podu od muške svlačionice (još jedan paradoks, pošto u ovakvim teretanama žena uglavnom i nema) mogu naći ampule i špricevi, i blisteri od tableta sa nekim natpisima na rumunskom ili bugarskom. Ako nekog od starijih vežbača naivno upitate "A šta je to?" dobićete jedan od moguća 3 odgovora u zavisnosti od toga koliki je čoban:
1. Ma to su vitamini, za imunitet, ovo-ono
2. Mani se toga, nije to za tebe. :prekoranpogled:
3. Ako treba nešto od toga, samo se javi, završićemo (zapisuje svoj broj mobilnog na papirić iz kladionice i daje vam)
Atmosfera u ovakvim teretanama je uglavnom radna. Par starijih redovnih vežbača su tu da zasmejavaju mlađe sa slikovitim opisima ženskih genitalija, koitusa, teških telesnih povreda i srodnih tema. Sa tog aspekta poznavanja anatomije, slučajni slušalac može na trenutak pomisliti da su dotični završili medicinu. Međutim, ako ih pitate nešto u vezi sa izvođenjem vežbi, retko će vas pravilno posavetovati.
Fensi teretana:
Najčešće ispred naziva ima prefiks "fitness klub" i neko ultra elitno ime. Vlasnik je neka veća korporacija/lanac hotela. Ponekad ovakve teretane drže ljudi koji nemaju ama baš nikakve veze sa fitnes industrijom, ali im one služe da obrnu/operu pare. Spoljašnjost je lepo sređena, sa sve parkingom itd. Prvo što primetite kada uđete u ovakvu teretanu je uglavnom "recepcija". Na njoj radi neka splavarka utegnuta u pamučnu trenericu/helanke. Ako vam je to prvi put u dotičnom klubu, rado će vam objasniti sve pojedinosti oko učlanjenja. Ako vam je pak drugi ili treći put da kročite unutra, dotična će skočiti na vas sa pitanjem "JE L` IMAŠ ČISTE PATIKE I PEŠKIR?", spremna da vam iskopa oči ako na dato pitanje odgovorite negativno. Klubovi ovog tipa su višestruko skuplji od hardkor teretana i obično im je tarifa neko proseravanje sa sve "gold membership" karticama i "premium" uslugama tipa kozmetički tretman od morskog krastavca, depilacioni tretman koji bi uklonio dlake i sa rutave sibirske krtice u sezoni parenja i solarijum "Uglješa 3000". U delu za vežbanje je dobra klimatizacija i sa zvučnika gruvaju najnoviji house/RnB/MTV hitovi, a ponekad i domaća zabavna muzika ako "menadžer" nije tu.
Kad smo već kod dotičnog, to je uglavnom osoba koja veze sa sportom i oblikovanjem tela ima otprilike isto koliko i gazda i nju je gazda tu postavio samo zato što on putuje po NJemačkama i Austrijama, pa ne može da se brine o svemu. Uloga menadžera je uglavnom da ponavlja kao papagaj da fitness centar "ispunjava sve evropske i sveCke standarde". Vrhunac uspeha i karijere mu je da dovede neku poznatu ličnost da vežba u fitnes klub, i to stavi u neke novine tipa svet/scandal. U ovakvoj teretani se mogu naći i primerci "Lepote i Zdravlja" i sličnih shit magazina, kao i katalozi od proizvođača/distributera sportskih suplemenata (menadžer se snašao, uspeo malo da se ugradi). U odeljku za vežbanje dominiraju steperi, trake za trčanje i biciklovi. Pored već pomenutog ozvučenja, po zidovima vise LCD i plazma televizori sa kojih se emituje fashion TV ili neka druga TV stanica koja može da motiviše ziljavce na vežbanje. Sprave su uglavnom kvalitetne, ali skoro ni na jednoj nema više od 100tinak kila opterećenja. Odeljak sa slobodnim tegovima ne postoji, ili su težine mizerne. Instruktor je neki klinac sa završenim trenerskim kursom koji po ceo dan sedi, čita novine i muva splavarke sa recepcije. Međutim, njega ne treba osuđivati zbog toga. Naime, prvih nekoliko dana on se upljuvao da sastavi nekolicini klijenata detaljan plan i program ishrane i treninga, da bi mu isti ti klijenti rekli "Ma ja ću držati dijetu kao moja komšinica/mamina prijateljica Jorgovanka. Ona je to negde pročitala za tu dijetu po horoskopskim znacima. Za 5 dana se gubi 4 kile". Većinu klijentele čine ziljave pičke, ziljave debele pičke, i klinci koji se učlane u aprilu da se "srede za leto". Još jedan naziv za ovakve je "oni što ne rade noge". To su oni koji dođu da vežbaju u najnovijoj nike trenerci, šetaju 3 sata po teretani i njakaju telefon, i onda uveče kad izađu pričaju kako su se danas razvalili u teretani. U okviru teretane se često nalazi i kafić u kom članovi nakon završetka treninga mogu da popiju piće, kafu sa puno šlaga, čokolade, ruma, sladoleda i keksa, ili popuše cigaretu (2-3-4).
Zlatna sredina predstavljaju tzv. "normalne teretane", u kakve većina ljudi ide. Takva mesta imaju odlike i jedne i druge vrste.
Za primer se prošetajte svojim gradom/selom i obiđite par teretana :)
Profesionalni pronalazač mana i grešaka. Taj skonta da će ti zagoreti ručak pre nego što ga staviš da se peče, da ćeš pući tiket, da će te riba šutnuti jer si joj kupio pogrešan poklon za rođendan...
N: Vidi što sam kupio košulju!
J: Ma baci je odma!
N: Što?
J: Kako ne kontaš? Sutra ćeš obući to na posao, i srešćeš na poslu onu devojku što ti se sviđa, kad budeš pričao sa njom, pošto je to sintetička košulja, oznojićeš se. Onda će se usmrditi cela tvoja kancelarija od znoja, doće direktor i reće ti da otvoriš prozor. Ti ćeš otvoriti. Sada sezona parenja za golubove oni će doći na tvoj prozor jer je to savršeno mesto za njih. Kada se budu parili, ti ćeš pokušati da ih oteraš al' ćeš ih samo iznervirati i oni će početi da se pare na tvom radnom stolu. Popizdećeš i uzećeš pušku i pucati u njih. Tada ćeš videti da je krv od golubova otišla na ugovor vredan milione evra. Odnećeš firmu u bankrot i ići ćeš u zatvor. Tamo ćete naguziti zatvorenici.
N: Odoh ja.
J: Nemoj baciti košulju u kontejner!
N: Neću pitati zašto, pa nek' me jebe i ceo zatvor!
"Kod Srba se do danas zadržao običaj da se uoči Petrovdana pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Paljenje lila obično se obavlja na javnim mestima i u tome učestvuju deca i omladina...Paljenje vatre i lila ima za cilj da podseti na vremena kada su vladari mnogobošci progonili i mučili hrišćane."
Ovo je uobičajeni tekst iz novina koji opisuje stari hrišćanski običaj paljenja lila uoči Petrovdana. U sam značaj običaja neću ulaziti, ali očuvanje nekih lijepih običaja sigurno nije loša stvar, bez obzira na značaj koji se njima pripisuje.
Međutim, u poslijednje vrijeme (vjerovatno od početka rata), umjesto lila djeca i omladina pale stare automobilske gume. I to ne malo guma. Ne u smislu da malo pojača vatru. Ma jok! Pali se mnogo guma, baš mnogo. Danima, a nekad i mjesecima uoči Petrovdana se skupljaju gume po kojekakvim autootpadima, servisima automobila, raznim zabitima i ko-će-mu-ga-znati-gdje-sve-ne. Mnoge od tih guma nisu ni bile namjenjene za baciti, već su ih nestašni klinci prosto ukrali. E kad se tako propisno snabdiju gumama, spremni su za njihovo paljenje. U Bannjaluci, "spektakl" počinje oko 18-19h jedanaestog jula. Na područiju cijelog grada i okolnih naselja na bar pedesetak različitih mjesta se pale gume. Na jednoj gomili zna da bude i preko 100, a nekad i znatno više guma. Kada se one zapale, sa svih strana se vidi crni dim, a kvalitet vazduha u gradu se rapidno pogoršava. Na nekim mjestima gume gore i do kasno u noć, a nekad i do same zore. Po količini ispuštenih štetnih gasova, slobodno se može govoriti o lokalnoj ekološkoj katastrofi. Epilog svega ovoga je da se po gradu može pronaći 50-ak ni najmanje privlačnih zgarišta.
O tome ima li ovo smisla ili nema, nema smisla ni govoriti. Ali bez obzira na sav idiotluk ove piromanske "akcije", svi su klinci volili učestvovati u tome. Znali su da je to nestašno, i to je bio neki uvrnut tip klinačkog dokazivanja. Čak i oni koji nisu palili, dolazili su da gledaju i da "navijaju".
Na svu sreću, ova praksa sve više i više gubi popularnost. Sada više nije ni blizu tako rasprostranjena kao u godinama rata i neposredno poslije rata. Tih godina, 1992-2000. otprilike, paljenje guma je imalo najveću popularnost.
Kako je u Srbiji ne znam, ovo opisuje običaj u Banja Luci, a slično je bilo i u drugim gradovima Republike Srpske.
Ovo je psovka koja je karakteristična za jedan tip čovjeka. Sada ću vam ga i reći.
ELEM!
Ovaj čovjek je stariji od svojih godina. On sjedi za volanom neke olupine u redu ispred semafora. Uglavnom krstari prometnim ulicama. Uglavnom prvo zeleno svijetlo prodje bez njega. Zamislite pješčani sat u prodavnici pješčanih satova. To je on u mladosti. Zamislite taj isti pješčani sat bez pijeska. To je, manje - više, on sad. Potpuno absurdan oblik postojanja. Nema svrhu. Glupo ga je slomoti ili baciti, jer ima neki oblik, možda posluži nečemu... Ali, budimo realni, čemu može da služi prazan pješčanik?
ELEM, kao što vidimo, ovaj čovjek je posebna podvrsta rasprostranjene vrste ljudi: forme bez sadržaja. Ipak, dok su kolege ostavile malo mudrosti za stare dane, kao turšiju za zimnicu, on nije spremio ništa. On je imao tvrdu glavu, prijeku narav, tešku ruku, i niz sličnih kvaliteta za koje je smatrao da će da traju zauvijek. To i nije daleko od istine, budući da ostali pripadnici krda uglavnom izginu mladi i jedri. Rijetki primjerci koji preteknu, razviju se u ljude koji tiho psuju majke na semaforima.
ELEM. Nije im lako. Nije nikome, reći će studenti. Istina, ali ovima posebno nije lako. U nebranom su groždju (kaže li se tako?). Oni su oduvijek radili ono što se od njih očekivalo: izlivali testosteron po ulicama i gledali kako se svi sklanjaju. Dobar osjećaj. Kasnije su se zglobovi isušili i počeli da šmirglaju jedni o druge, i postalo im je čudno to što su ljudi prestali da bježe u podrume kad ih vide. Još im je čudnije bilo kad su dobili po njiušci prvih par puta kad su zatezali adamove jabučice na pogrešnim mjestima. Po njušci, njihovom čvoru života, gdje su im smješteni centri za muškost, snagu i dostojanstvo. I tako su se našli u nebranom groždju (ja se stvarno izvinjavam ako se ne kaže tako), jer znaju da rade samo jedno u zadatoj situaciji, a to jedno im nije dozvoljeno. Na taj način, postali su ljudi koji na semaforima prošapću te riječi koje im znače kao aparati čovjeku u komi. Ništa sirena, ništa spuštanje stakala, ništa izlazak iz kola, ništa ruka iza ledja. Samo jedno lagano, tiho, zeleno vam je, pička vam materina, idite više, gonite se...
