Modernizovana verzija ko kosi a ko vodu nosi usmjerena na porodično uređenje. Preko nje se ukazuje na nivo hijerarhije koja postoji u fundamentalnoj društvenoj jedinki. U ovoj formi uključeni su i novi podskupovi onoga šta se sve danas zove porodica/civilna unija, tako da se u izrazu mogu pronaći svi, od holandskih gejeva pa do haremske unije Maoče Donje.

"Nemam sutra obaveza" na filozofski način.

Shodno uvreženom verovanju da su roditelji svetinja, majku mi ne diraj, nema veze što me bila ko vola u kupusu i razvila kod mene Edipov kompleks, a ćaleta isto štujem ko Boga, iako je mislio da umesto sina ima blizance, jer je bio naroljan većinu mog detinjstva. E ako on ne može da mi se dere, nećeš ni ti, ti jasno to bre a????

Drugi izraz za "veži pojas".

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Popularna poštapalica među decom. Izmislio je neki pacifista, kao najbolji način da se prekine nasilje izazvano tenzijom među polovima.
U poslednje vreme i na većoj razmeri, može slobodno da se primeni na novonastale nacije iz balkanskih ratova devedesetih i njihovu uzajamnu ljubav izraženu davanjem najviših ocena koje upućuju jedni drugima na takmičenju za Pesmu Evrovizije, poput dunutih poljubaca...

Takmičenje u lepoti, na kojem se nikada ne pojavljuju konkurentkinje sa Marsa, Jupitera, Venere i drugih planeta iz ili izvan našeg Sunčevog sistema.

Posprdna rima cinične motivacije i maltene savršen nije-nego na ono čuveno "Mi smo samo dobri drugovi" proseravanje rendom lika i likuše, koje će čak i na samo naznaku pitanja "o prirodi njihovog zajedničkog provodjenja vremena", poput refrena iz rendom njanjave baladice Govnara od Panonije oboje vrteti gotovo do imbecilnosti...ili, barem, dok im ne poverujete.

Jer - njih dvoje se zajedno šetaju, uče Metodologiju 2, menjaju mirišljave sličice JK, hrane njegovog kunića utorkom (nije metafora za seks; prim.prev.), piju kafu na njenoj terasi u Blokovima...ali se među njima iz do objave ovog teksta javnosti nepoznatih razloga još nije desila ta toliko očekivana razmena telesnih tečnosti (jeste metafora za seks). Mis'im - zašto bi, koj moj, inače toliko blejali đuture???

Pitanje postavljaju pretežno muški zagovornici teze da "muškarac i žena nikada ne mogu biti samo dobri prijatelji...sem ukoliko je jedno od njih gej", dok odgovor pružaju najčešće ženski protagonisti ljudskih kompleksa, doduše reči bez ali zato dobro na'ranjene sopstvene nesigurnosti dahtanjem ovih gore.

Kako li je sve počelo, pitam se...

Kažemo kada nivo urina predje sve moguće granice pa počnemo da haluciniramo da nam se ustvari sere.
A ponekad nam se zaista i sere u isto vreme.

Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Nemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.

Izraz u duhu Marfijevog zakona, odnosi se na osobu koja nema sreće i to baš u trenutku kad misli da je sve probleme rešio. Inače sam izraz označava siromaha koji se ženi a nema sreće jer je goč(doboš) puko, tako da nema muzike da se veseli.

Imaš jednoiposoban stan, bio ti je taman dok ti se nije rodilo dete.

Dete poraslo, stan postao mali, vreme je preći u veću nekretninu, sinu napraviti svoj kutak da može gde ribicu dovesti, ipak je on stasao u momka greota da dečko privodi devojčice a roditelji mu upadaju svako malo u sobu.

Ali tu počinju problemi, treba organizovati majstore za selidbu, popakovati svu ženinu staklariju jer je to od njene majke koju je dobila kad se udala za tebe, pa rasturiti ormane, krevete, trista kuraca treba paziti i to sve ponovo sklopiti u novom većem stanu gde ćeš plaćati kiriju ko svetom Petru kajganu jer nemaš para a ni uslova da pazariš stan u Belvilu, Dinkiću na kurac te nabijem.

Da ne pričam o tome što moraš da uzmeš slobodne dane sa posla da bi sve to odradio u roku, dok ti žena zvoca nad glavom, te pazi na ovo da mi ne polomiš, te ovo mi je upomena od majke.

Dokurči čoveku, majke mi moje.

Ovo je vrsta pogleda, izraz lica koji sam po sebi govori ove nikad ne izgovorene riječi.
Najviše je primjetan u filmovima, bilo našim ili stranim, kada se mladi par prvi put odlučuje za seks.
On se potrudio, učinio je da se ona osjeća najposebnijom na svijetu, našao je prazan stan/sobu u motelu/mjesto na tavanu, uvjerio je u svoju ljubav i iskrenost i doveo je do toga da se skine pred njim.
E, tu nastaje problem, jer ona najednom počinje da filozofira, da deklamuje ljubavnu poeziju i misli velikih o ljubavi, a onda se utišava, i, stavljajući ruku na njegovo lice, zagleda se u dubinu njegovih očiju.
Stoji tako nepomična, poput mačke kad čuje korake, umrtvljenog pogleda i jedva čujnog daha. Stoji tako minut, dva, pet...
Kadar se prebacuje na njegovo lice. On se sav zacrvenio, zadihao kao da je istrčao maraton, mlad majmun, šta ćeš, a njegov pogled govori: Hoćemo l' se gledati il' ćemo se jebati?!

Potreban i dovoljan razlog da nešto batalite na samom početku.

Pokušaj pedofila da se opravda.

Kada se o nečemu na sav glas priča, viče, arlauče... A na kraju od svega toga ne bude ništa
Oduvek je bilo galamdžija koji su se samo drali na sav glas, a ništa radili nisu. I biće ih uvek.
Mada u poslednje vreme vrlo aktuelan izraz na dnevnoj-političkoj sceni Srbije, povodom silnih afera koji uzburkavaju javnost na 2-3 dana i od svega toga na kraju bude samo: Tresla se gora rodio se miš.

Krik očajnika koji se otkliznuo, pao na sveže kereće govno, pocepao pantalone na dupetu i pritom prdnuo dok je ustajao i to sve pred mnogobrojnom publikom međ' kojom su i mnogobrojne ''snajke'' na koje se loži.

Krilatica protivnika cijepljenja. S obzirom na to da su zemlje u razvoju prošle više faza nego cjepiva po medicinskom protokolu, jasno je zašto postoje ljudi koji se protive žigosanju bez garancije. Pojedina cjepiva se ponašaju kao roba na buvljaku, imitiraju cjepivo, a zapravo nemaju ni oznaku cjepiva, već su eksperimentalni lijekovi poput Fajzera. Cijepljenja su toliko sigurna i učinkovita da ni firme koje proizvode cjepiva ne tjeraju svoje radnike da se cijepe.

Objasnjenje vaseg rodjaka o uzrocno-posledicnim dogadjajima kada dodje da vas pozove na svadbu svog osamnaestogodisnjeg sina i njegove petnaestogodisnje devojke

Prva rečenica koja padne učenicima napamet, kada profesor želi da se oni nečega sjete.