Argument naših roditelja, kad im jasno stavimo do znanja da za nešto nisu u pravu.

Iskazivanje čuđenja zbog prilepljene etikete, za nešto urađeno “samo” jedanput.

Zavistna misao zbog koje srpski domaćin izričito zabranjuje parkiranje ispred svoje avlije, iako mu taj prostor nije potreban.

Kažemo nekome ko lošu situaciju pokušava da prestavi kao dobru.

Realnost je takva da živimo u zemlji u kojoj ako nisi sin nekog tajkuna ili nemaš neku dobru vezu za posao, možeš samo da se slikaš sa svojom diplomom i ožališ godine provedene u sticanju iste ( osim ako nisi studirao pedagoški fakultet svi znamo zašto ne brini ). Ideš okolo po konkursima ljubiš guzice ( sitem random ) ali ne nezadovoljavaš kriterujume ( nemaš viška rupu i ne nudiš šefu oral na pauzi ). Šta dalje, ostaje ti da razmisliš dal da pljačkaš nešto, da švercuješ, ali ne ti si patrijahalno vaspitan dečko, akademski gradjanin, imaš neki kodeks časti i na kraju šta, završiš na Kalenić pijaci valjajući kinesku robu i povrće sumljivog porekla. Moliš boga da ne naleti neka budala s faksa, da te ne prepozna, ali naravno to se mora desiti nemoj nikad da zaboraviš život je kurva.

Rečenica kojom se roditelji pravdaju nastavnicima zbog nestašluka svoje dece; valjda misle da je dovoljno što su ih dopremili na svet, pa zar još treba i da ih uče... a za šta su tu plaćeni predavači!?

(dodati motivacionu naredbu nekoj drugoj osobi)

Tradicionalni pozdrav supruzi, odnosno ženskom roditelju, koji istoj/istom onako sa vrata upućuju njeni najbliži, odnosno njen cenjeni suprug i deca, a po povratku sa posla, treninga, škole, izlaska i ostalih rendom "outdoor" aktivnosti. Pet specifičnih reči duboko patrijarhalne konotacije koje zamenjuju najmanje pet rečenica standardno informativno-kurtoaznog karaktera, inače tako omraženog međ’ nama Srbima. Pomalo spartanski izraz opšte (ne)kulture koji je zapravo rezultat već vekovima praktikovanog razmišljanja da je “ženi mesto u kujni” iako je iz savremenog ugla posmatranja ona istu odavno napustila ili je bar počela da otkriva čari gotove tj. zamrznute hrane.

Elem, kako postavljanje gorepomenutog pitanja danas najčešće rezultira opštom vikom i drekom - u kojoj se tu i tamo mogu razaznati motivi kao što su “moja majka mi je lepo govorila”, “nisam ja vaša kuvarica/sluškinja” ali i par vrlo ciljanih psovki fekalne kategorije - prilično zapanjuje činjenica da je isto i dalje u upotrebi iako, evidentno, “nema statistiku iz nekih prethodnih sezona”, if ju nou vot aj min. Možda to danonoćno kuvanje nekako i funkcioniše dok je brak “mlad” ili su deca...pa - DECA, ali vremenom gubi na svom šarmu i na kraju se pretvara u svakodnevno vukljanje Raspeća koje, bud’mo realno, jednom i ovako namučenom ženskom biću samo još dodatno otežava život.

Uostalom, verovatno su za sve krive babe, te neumorne pčele-radilice u srpskim porodicama, koje i dalje odolevaju toku vremena i daju nadu nama, svojim najmilijima, da ćemo zauvek biti siti i napiti i to bez nekog posebnog truda. Živele naše babe!

...kada sam ja pored tebe. Budimo realni, kad god si imao mogućnost izbora zajebao si se. Za tebe je najbolje da drugi biraju. Što se manje pitaš, manje ćeš najebati. Ne kažem ja da ti ne trebaš da imaš svoje mišljenje, trebaš naravno, ali ga zadrži samo za sebe. U neke krupne stvari se ne upuštaj, nisi ti kadar za velika dela. Jebiga od mekanog si materijala. Al ne tuguj, srećan si koliko si težak, jer tu sam ja. Čovek koji u svakom momentu zna šta je najbolje za tebe!

Ako ti neko ovo govori, znaj da si u kurcu totalnom, da si dotakao dno dna, da gore ne može.

Naslov hita Dragane Mirković u kome se žali na težak život i samoću. Ako joj je ''nikad gore'' kad je ''dobro'', kako je tek kad je loše?

Depresivni uzdah hroničnog nejebača kad čuje stihove:

Ono što ti na brzinu kaže ortak koji, igrom slučaja, radi u banci i kog si dva i po meseca molio da ti nekako izmuva da ponovo uzmeš dozvoljeni minus.

Ako u Americi ne postoji institucija besplatnog ručka (There is no such thing like a free lunch), onda u Srbiji (i okolnim zemljama sličnog tipa) ne postoji institucija besplatnog piva. Iako s ponosom ističemo da nismo Nemci, ili ne daj Bože Slovenci pa da svako plaća svoje piće, činjenica je da prihvatajući nečije besplatno pivo kod nas, ti oberučke prihvataš njegovu vascelu sudbinu, usud i muku što je Alderšot prodao za od nula do dva, a to sve naravno, utiče na tvoj mozak, koji je i onako u Srbiji (a i u okolnim zemljama slilčnog tipa) deficitaran.

Niko ovde ništa ne zna.

Pokušavaš da saznaš jako bitnu stvar i pitaš neznanca da ti kaže. Ali, saznaćeš, da ne kažem šta. Odvagao te je u svojoj glavi, brajko moj, na apotekarsku vagu i učinio si mu se sumnjiv. Reći će ti kako je nepismen, iako ima završen fakultet. Reći će ti da se tek doselio, iako mu pradjedove kosti trunu na obližnjem groblju. Reći će ti i da ima slabo pamćenje, samo ti neće reći ništa o onom što pitaš.

Dobro došao u zemlju Koštunica!

Pitanje-ponuda iz domaćeg filma “Živeti kao sav normalan svet” Miše Radivojevića iz 1982. (Olivera Ježina postavlja pitanje sveže pretučenom Svetislavu Gonciću, svom kolegi sa muzičke akademije). Upotreba ovog pitanja u svakodnevnoj komunikaciji je isključivo u svrhu “peckanja”, ionako već iznerviranog druga.

Parola nezaposlenih u Srbiji (najčešće Beogradu) koji neće da rade za 100-200 evra, a nije ih blam da im keva kupuje pljuge.

Neizbežno pitanje roditelja kada se na televiziji pojavi neki vunderkind, makar samo dan mlađi.

Rečenica koju izgovara osoba koja bi htela da dolije ulje na vatru u toku nekog verbalnog sukoba. Pera Ložač, prikriveni sadista, hrani se tudjom nevoljom.

Izraz koji se koristi kad hoćeš da dočaraš nekom koliko mu je bliza stvar koju traži.

Sinonimi: Samo što te ne zove, ispred nosa ti je, vidi koliko je.