Očajničko pitanje nekoga ko je bio dovoljno glup da posluša glupljeg od sebe.

Prvo pitanje koje doktor postavi čoveku sa amnezijom.

Kada neko toliko kenja i ne prestaje da priča kako je on uradio to i to još pre deset godina i od tada se trudi da živi na staroj slavi, pritom nije svestan da preteruje i u najmanju ruku smara, onda mu mi "podignemo spomenik" u znak zahvalnosti kako to delo ne bi više pominjao i kako bi ga nagnali da krene u druge pohode.

Lozinka za paljenje malo sporijih klinaca.

Pitanje na koje, kada vam ga postavi devojka, morate pažljivo da razmišljate, jer da bi ste je zadržali, ne smete da se izlanete, ili slučajno da kažete nešto pogrešno.

Pitanje koje postavljamo izuzetno trapavoj osobi koja naručuje produženu kafu samo zato što pola šoljice prospe po sebi!

Pogrešna taktika, pogotovo ako ne čuješ ni šta razmišljaš, svi igraju a ti oćeš nešto "na finjaka".

Reakcija na visoke cene i prirodna pobuna protiv sistema u kojem plaćamo neku stvar više nego što ona vredi.

Izraz koji ima značenje jednako onome ''Ne može jare i pare!'',to jeste moraš nešto dati da bi drugo dobio.

Izraz koji je nastao medju učenicima iz osnovnih škola, obično se koristi u situacijama kada imate sagovornika koji ne razume o čemu pričate...
Inače kgh u čžš je glasovna promena u srpskom jeziku ( Palatalizacija )

Mrš u pičku materinu i ovo ti je dosta.

Pesnici su ljudi posebnog kova.
Njihova logika ne ide baš ruku pod ruku sa logikom normalnog sveta te stoga ostaju neshvaćeni od strane okoline u kojoj žive.
Tako je i ušlo u izreku da kada je nešto teško shvatljivo bude okarekterisano kao delo pesnika.
Izreku "Šta je pesnik hteo da kaže?" često koriste i prosvetni radnici kada učenici odgovaraju nejasno.
Ipak, iako neshvaćeni, pesnici i dalje pišu.

Kulturan način da nekome kažeš da je gldup.Da u glavi nema ništa.

U Američkim filmovima, reči koje izazivaju apokalipsu baš onda kada je glavnom junaku svega preko kurca.
Takođe, koristi se i u situacijama kada želimo da opravdamo neki svoj nerealan potez u najavi i uzdamo se u sreću, koje često nema.

Je l' znam? Stvarno tako misliš? Mislim, ja iskreno nemam pojma, dođe mi da skrenem i levo, i desno, a bogami nekad i samo da skrenem. Mislim da tebe samo mrzi da mi daš neki, jelte da se tako stručno izrazim konstruktivan savet. Ili se možda plašiš da nešto ne sjebem, pa da te posle okrivljujem. Ma, šta, bre, ja tebe pitam, sam sam svoj gazda, ima da skrenem gde ja hoću, pa kud puklo da puklo. E, a šta misliš gde ima manje blata i lupanja glavom kroz zid? Gde će više da me poštuju? Ma, zabole me, skrećem levo. Najverovatnije.

Odgovor prosečnog lokalnog dilera na pitanje "šta ima?".

Standardno pitanje kojim se završavaju sve diskusije o odnosu kvaliteta i cene za određenu robu ili usluge.

Upitna rečenica koju je većina nas čula u osnovnoj školi posle maltretiranja nekog štrebera.

Jagodinka Simonović. Da se ne lažemo, ne zbog glumačke veličine kakav je bio Danilo Bata Stojković, niti zbog uloge Slavka Štimca, nego zbog prsate tinejdžerke Jagodinke generacije ljudi iz bivše Jugoslavije prepričavaju i pamte izreke "mesi, mesi, neće ništa da ti škodi" i "samo da ti čujem glas", kao i samo scenu filma u pekari...

Svako od nas je nekad imao svoju Jagodinku Simonović, najverovatnije u srednjoškolskim godinama. Devojku koja predstavlja filmski pandan Črč pabinim avatarima: sa jedne strane, elementi čednosti, dok se sa druge strane nazire latentna erotika i prikrivena žestoka strast, sve u svemu kao zabranjeno voće koje je baš zbog toga slatko jer se ne može imati, a tako ukusno, jer negde u malom mozgu znamo da ga nikad nećemo ni probati. Svako je u periodu dok je imao svoju Jagodinku, bio napaljen kao mlad majmun dok gleda crvene guzove makaki cavulje kako se pendra po drvetu eukaliuptusa, dok se i pri samoj pomisli na seks sa dotičnom u hipotalamusu lučila količina adrenalina kao tečnost iz hladnjaka stodvajstosmice kad prokuva u svadbenoj koloni. Za nju bismo bili kadri učiniti ama baš sve, bez obzira na cenu, bez obzira na posledice: kao čiča Semberac iz anegdote, koji je negde pred kraj 1995. godine pare od sve stoke koju je isprodao sljuštio na ukrajinske kurave u baru kraj pijace Arizona; zbog nje bi ukrao od svog starog Opel Kadeta trula višnja kako bi otišao na sastanak u susedno selo sa svojom Jagodinkom, razbio auto jer je put poledio usled oštre decembarske zime u posavskim predelima Bosne, i dobio roditeljsku kaznu da sledećih tri meseca u školu nosiš samo pola konvertibilne marke, tada dovoljno za otprilike jednu praznu kiflu (lično iskustvo)...

I na kraju čuvena scena sa Jagodinkom Simonović predstavlja i kraj i početak lične karijere pornićara. Kad počneš da misliš o ženama, na praskozrju tinejdžerskih godina, pa ti počne nejebica izbijati na lice u vidu bobuljica, ta čuvena scena sa Jagodinkom Simonović ti je dovoljna da se na sledećih pola sata zaključaš u kupatilo, zbog "stomačnih problema", rizikujuš da budeš prebijen od ćaleta koji već zadnjih 10 minuta u maniru indijanskog vrača skakuće pred vratima, suzdržavajući se da se ne upiša. Posle kad postaneš iskusniji pornićar, već počineš da zakeraš, da biraš između umetnica iz Vivida ili Brazersa, da se žališ na loše osvetljenje u trisom sceni sa Lizom An..... a i rezolucija kamere ti nije bila nešto impresivna, scenario već dobro poznat od ranije.
E, tu se nađeš na raskrsnici, imaš dva izbora, dva puta u kom će tvoja pornićarska sudbina ići: jedan put je da kreneš da gledaš hentai porniće sa tajlandskim midžet emo šimejlovima, a druga je da se vratiš opet latentnoj, domaćoj erotici, pijadestalno oličenoj u vidu jedre, prelepe pekarke - Jagodinke Simonović.

Neverovatno loženje autora koji je postavio definiciju, pošto smo mu prethodno zveknuli minus. Kao razumemo njegov humor, ponekad i trol i kao cenimo njegov rad, ustvari boli nas kurac. Autor se prima k'o saučešće u 90% slučajeva.