U mom selu to je pogrdan naziv za brlju, tj rakiju iliti patoku koja se dobija na kraju procesa pečenja kada ostane samo vodica koja miriše. Cicije, ili pak siromasi ovu osmicu odvajaju i služi im za grejanje ili pak uvaljivanje neželjenim gostima. Osmica je, inače, od osam gradi.

Polazeći od pretpostavke da tamo ne postoji nijedan tavan na kome se meso suši, meni nepoznati srpski naučnik je, u drugoj polovini XX veka, dokazao da je to neka teška zabit.

Mondijalizam je, u globalu, isto što i globalizam, ali zvuči privlačnije i "svetskije". Kada bismo hteli da iskujemo našu kovanicu sa istim značenjem, možda bi rezultat kovanja bilo "posvetljavanje". Za razliku od prosvetljavanja, posvetljavanje znači dobrovoljni pristanak na zaglupljivanje, da bismo živeli kao sav ostali svet. Nevolja je što ovde za tako nešto ima sve manje zainteresovanih. Oni koji su hteli da budu posvetljeni, otišli su u beli svet. Oni koji su ostali, istrajno i dosledno slede narodnu misao: "Svetu se ne može ugoditi". Par desetina čudaka, koji sami sebi kače titulu "mondijalista", izuzetak je koji potvrđuje pravilo.

U suštini, mondijalizam odnosno posvetljavanje jeste amerikanizovanje, po sistemu: SAD, ili ništa! (SAD ili nikad!, SAD ili smrt!). Nosioci ovog pokreta ne žele da pretvore svet u globalno selo, nego da u srpska sela dovedu čikašku mafiju, bande Njujorka i "plavce" iz Los Anđelesa. Da stvar zaživi i u olimpijskom selu, potrudiće se Vlade Divac. O, Sakra Mento!

Način komunikacije polepih ludačića svojstven samo pasioniranim igračima ove predivne igre.

Živeo je skromno u svojoj kući u centru sela, u podnožju jedne planine.
Imao je nesrećno detinjstvo. Majku je izgubio kada mu je bilo samo tri godine. Sestra i polubrat su mu bili sve na svetu. Kada je završio osnovnu školu, odlučio je da nauči neki zanat. Vrednim radom i trudom postao je šnajder. Godinama se usavršavao, da bi postao zaista uspešan i cenjen u svom poslu.
Oženio se i dobio dve divne ćerke koje su mu podarile četvoro unučadi. Napravio je kuću u obližnjem velikom gradu i obezbedio dom svojoj deci. Neko vreme je živeo u gradu, ali se kasnije ipak vratio na selo, jer mu je tamo uvek bilo bolje i lepše za život. Celo selo ga je volelo i uvek je izbegavao konflikte. Svi su voleli da svrate kod njega u radionicu. Radio je svakog dana, osim nedeljom i praznicima.
Bio je druželjubiv, uživao je u društvu svojih prijatelja. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Svoje ćerke, a kasnije i unučiće je naučio da pre svega budu dobri i pošteni, da porodica bude složna, naučio ih je skromnošću i da je život lep, da ga treba proživeti najbolje što umemo. Bio je ponosan pre svega na unuku i tri unuka. Voleo je i životinje. Po dvorištu se uvek šetala neka mačka koju je on krišom hranio, jer ih baka nije volela i uvek bi ih terala iz dvorišta. Svakog dana su dolazile u isto vreme i čekale starca da ih nahrani. Napravio im je i sklonište od kiše i lošeg vremena.
Svi su se iznenadili kada je osvanuo jedan prolećni dan, a starca nije bilo u njegovoj radionici. Zabrinuta komšinica je otrčala kod njega u kuću, međutim, njega tamo nije bilo. Njegova supruga je ostala sama i uplakana. Predhodne noći mu je pozlilo i hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu. Niko nije ni slutio šta će se dogoditi. Ostao je to veče u bolnici, a ujutru se, kako doktori tvrde, bolje osećao. Doručkovao je, legao da se odmori i nije se probudio.
Na dan njegove smrti u selu je vladala tišina kakvu dugo nisu zapamtili. Suze su lile sa lica i niko ih nije krio. Muk koji je dugo trajao. Na dan njegove sahrane i nebo se rastužilo. Kiša je neprekidno padala. Nije bilo hladno, ali kiša je dugo trajala. Dok se selo skupljalo na groblju, jedan pas se ušunjao u dvorište starčeve kuće u kojoj nije bilo nikoga. Ostao je tu sve dok ga supruga pokojnog deke nije primetila. Ležao je ispred dekine radionice. Kao da je i on osetio prazninu i bol, i kao da je znao da je sada tu potreban. Iako baka nije volela pse, on je uspeo da se izbori za svoje mesto i ostao je tu. Ubrzo je i on dobio svoju kućicu, baš kao što je i deka pravio mačkama. Međutim, baka nikako nije mogla da se navikne na njega i uporno ga je terala, ali bezuspešno. Pas je postao član porodice. Unučići koji su dolazili kod bake u posetu su se brinuli o njemu. Bila je to draga kuca jer se pojavila niodkuda i to baš na dan dekine sahrane. Niko nije imao srca da ga otera.
I dalje je tu, u dvorištu stare, trošne kuće. Pas i baka grade jedno lepo prijateljstvo, baš kao što bi to činio i pokojni starac.

Kombinacija reči Vojvođanin i fašista. Odnosi se na starosedeoce Vojvodine koji žele da proteraju sve dođoše nazad na čuke sa kojih su sišli, što se ovim drugima dojmi kao fašizam. A nije. Jednostavno, ljudi su ponosni na svoju kulturu, istoriju, gradove, koji nisu mitovi već činjenice, i onda dođu neki čobani iz bosanskih džungletina da im prodaju ne znam ni ja šta, neko pijano busanje u grudi. Pa jebote, pobegao si iz rodne gudure zbog istih stvari koje bi sad da namećeš sredini u koju si utekao, u kojoj si spas pronašao i spoznao civilizaciju, pastirčino. Nezahvalno i licemerno. Vrati se natrag u svoju selendru ako ti ovde smeta, jednostavno je, ali pošto oboje znamo da se u taj pakao ne želiš vraćati, onda bar nemoj da sereš kako ste vi neki kuras.. Inače isti problem imaju i Srbi južno od Dunava sa kosovarštinom.

Taj izraz se koristi za neverovatno glupog coveka.

To je urbana legenda da studenti po studije ne peredu čarape,
no gi zafrljače na plafon i one se onako masne tu i zalepe.
Onda se one tako vetre i suše na sijalicu,pa kad se provetre i osuše,
samo otpadnu od plafon i padnu suve i provetrene na patos.
Studenti gi tad skupe sa patosa i obuvadu gi na noge.

Adekvatna mera prevaspitanja za omladinu po gradovima koja ne zna sta ce od sebe u zivotu. Traze neki stil u 17oj godini. Izgovore za svaku glupost koju naprave nalaze, opet, u tim godinama, svasta prozivljavaju u roku od nedelju dana iako za to vreme ne promene rutinu (kuca-skola-komp-kuca-skola-komp-...). Nacitani su i obrazovani, maksimalni doseg vaspitanja koji su doziveli od roditelja je kad im napisu na vratima "da nema pusenja u sobi" (ne drugari, vec oni) ili kad im otmu pivo iz ruku uz osmeh. A roditelj za to dobije: "Kucko, pederu, mars, ostavi me, aaaaaaaaaaaa...". Nikad nisu digli nista teze od kasike, cekaju da im svako sve odradi, mrsko ih podici dupe za bilo koju sitnicu, jer su toboze umorni i nije im na nivou da ista rade!
Ali dobar, jednokratni tretman otvorenom sakom, ukidanje pristupa Internetu i slanje na odsluzenje kazne u prvo selo, na...celo leto sljakanja, bi resio problem. Ne bi bilo tripovanja ni oko cega, naucili bi sta znaci zaraditi nesto, te pomuciti se da bi nesto ostvario i stvorio.

Priča za smarače koji se bave berzanskim transakcijama, kako bi istripovali da njihov život ima više smisla od života zabavljača. Da nas ubedi da su zabavljači samo svirači kurcu, da detetu ubije svaku želju da bude glumac, muzičar, da zabavi ljude. Cvrčci u duši budu automatski banovani za spemovanje života zabavom, a mravi dosadnjakovići neće ni dinar da daju na muziku! E, jebo život bez muzike! Bolje da umreš ko cvrčak nego da živiš kao mrav! Nije ništa radio. Šta bre koj kurac nije ništa radio? Pa je l' taj bestidni mali mrav misli da je lako da sviraš za celo selo? Da im pogodiš ukus? Da se keziš ko idiot i kad ti nije do veselja! A onda te još puste da crkneš...daj Bože bar raćiju da dobiješ da se ugreješ...i posle...ludi i depresivni cvrčci... Jok i neće kad su im tako lepo zavukli! Pravda za cvrčka! Mrave, dreši kesu i priznaj da bi se i ti sjebao da u životu nisi imao bar malo muzike!

Helti nekadašnjih junaka koji su oslobađali Srbiju od Turaka.
Gubili su se prilikom ranjavanja jataganom, pogotka strelom, a kasnije i kuršumom.
Obnavljali su se jagnjetinom, svinjetinom, kajmakom, rakijom i drugim srpskim đakonijama, ili odlaskom kod lokalnog vidara koji je specijalnim travama dizao helte na 100%.

Srpski rekvizit za perverzne igrice, koji vekovima uspešno zamenjuje vreli vosak.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Asfalt koji političari ''poklone'' nekom mjestu, ili ko zna kojoj vukojebini da bi privukli ovce da glasaju za njih.

Žito u kukolju od naroda kakvi smo mi. Stameni borci za Srbiju, selo svoje i kućni prag. Vredni, radni ljudi koji znaju da se prilagode svim dešavanjima i da izadju na kraj sa svim nedaćama koje ta dešavanja donose.
To su oni ljudi koje obilazi Jovan Memedović da se najede i napije. Njihovi ambari su puni, njihove njive rodne, vinogradi blagorodni (kad ja nisam sa onom koju voleeem), stoka im je debela i sve je nabreklo i sretno.

Da bi neko dobio titulu Pravog Srpskog Domaćina (u daljem tekstu PSD) mora da bude poštovan pre svega, zatim vredan i uspešan u onom čemu se bavi. U njegovoj kući se mora znati red, to jest da svi slušaju ono što govori PSD. A ono što je najbitnije je da je častan i pošten. Ako ovga nema sve ostalo moš slikat.

Istorija kazuje da je PSD nastao nakon oslobadjanja od turaka. Naravno, da bi se nacija oslobodila neke sile, morala je da ima izrazite nabrijane i zajebane likove, kakvi su i bili tadašnji domaćini. Nakon oslobodjena oni su apgrejdovani u prave srpske domaćine i pokazali su put kako treba da se vodi kuća, selo, opština i država. I tad je Srbija cvetala. Onda su došle komunjare i sve sjebale. Uništile su ono što je PSD gradio i napravili nekakve zadruge na čijem čelu si bili nekakvi neljebi koji su im se čepili od početka, a nisu znali svoju kuću da vode a kamoli zadruge. Sela su se raspadala, PSD je bio ugnjetavan i ponižavan. Al fala kurcu odoše i komunjare. Ono malo pravih PSD'ova je pokušalo ponovo da izgradi zemlju, ali kukolj iz komunizma je permutirao u lažne PSD'ove tako da narod (koji i nije znao suštinu PSD'a) nije mogao da rasudi ko je pravi a ko krivi PSD.

Al vetrovi promena polako skidaju prašinu sa slike na kojoj se jasno vidi šta i ko je PSD. On opstaje, bori se. PSD se ne eksponira, nema političku partiju. On ćuti i radi. I uspeće samo da mu neko niko ne odmaže u tome. Danas možemo često videti kako političari u kampanjama pokušavaju narodu da prodaju sliku sebe kao PSD'a, al narod (iako kao celina veoma glup) ne veruje u te priče. PSD se ne prodaje, on je skroman i vredan čovek i zna da je njegovo imanje njegovo ogledalo a njegovo poštenje njegova prava slika.

Metoda dicipline u odgoju buntovnog tinejdžera.

Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.

Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.

Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu.
Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote...
Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.

Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.

Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.

Davno zaboravljen stari srpski izraz koji označava sitno i energično igranje.

Preokret okolnosti koji dovodi do novog mogućeg raspleta događaja.

Naš omiljeni strip junak iz detinjstva ne veruje u smrtne kazne i nasilje općenito. Dobro, kao mlado momče jeste jednom genocidisao celo indijansko selo, ali jbg, omaklo se. Takva vremena bila. Od tada se zakleo da će čuvati mir i ljubav u Darkvudu, promicati starinske vrednosti i jebati jednom u pet godina. Ko tedne da naruši spokoj Darkvuda (a uvek to neko oće, uterali majci), rizikuje da ga Duh sa sekirom prebije ko mečku i spremi u tvorza. Iz kojeg ovi beže u roku par epizoda, ali nije ni bitno. Bitno je da Zagor ne ubija sem kad baš mora, u samoobrani ili slično. Je li tako?

PRC!

I našem najdražem Patrik Vildingu se omakne, svakih sto epizoda, da ga neki zao zlikovac toliko ispizdi, da mu naš omiljeni pacifist mora da kobjasni zašto ga zovu Duh sa sekirom i ubije ga na licu mesta. Sekirom. Jbg, živ je čovek, nije stena. Samo je Blek Stena.