Ovo dovikuje se debeloupornim osobama oba pola više ženskog nego muškog kada krenu sa svojom redovnom jadikovkom o nemogućnosti smršanja u ova nemirna vremena salište belo salište žuto nikad se rastati nećemo dok te stišćem i razgledam i razvlačim preko kolena

Javlja se kao posledica previše vremena provedenog uz istoimenu seriju, kada za najmanji zdravstveni problem tražiš što zajebanije rešenje.

Mizantropija ide na level 100. Ili na level Volge iz devestosedme za nas u kojima teče krv ruskih propalih emigranata, odnosno nas sišlih s Besne Kobile.
Tu je dreka, ukćanje, povici, brektanje, nivo ljudomrštva raste a uvek se nađe i neko da savetima doprinese istom: gle sad, odakle se stvori i ovo čičište iz gornje ulice? Svako zna, svako upućuje, svako vidi ono što drugi ne mogu, svi ostali su idioti, kilavi, slabi, glupi, maloumni, usporeni. Gledaš sa strane, vidiš majmune oko vatre kako se deru, domine mučno naslagane evolucije obaraju se za tili čas jedna za drugom, pa se onda aristokratski osetiš iznad toga ko Stevo Žigon u ulozi Princa Pavla. I svi ti pogledi zajapureni, iskeženi, to posrtanje pod teretom, jedan vuče ovamo, drugi tamo, ne, ne, ne, zaista ne mogu ja to, s umornoprezrivim osmehom jednom rukom nonšalantno odmahuješ, a drugom blago prelaziš preko čela da ukloniš nevidljivu migrenu koja se kao maglina skuplja oko glave... Gde je moj čaj, kolutići s vrhova Urala, i Politika iz dvaestreće?

Професионални тенисер кога клинци из краја кидају у баскету.

Psihičko stanje transa u koje bacaš celo društvo koje te čeka pusto i nenakvašeno, a ti budala doneseš dvolitarku sa rafa, umesto hladnu. Dok se mrzneš od pogleda nezasite mase, tvoja sudbina čeka mrženje u najbližem rashladnom uređaju...

Aktuelni disparitet cene usluga u zdravstvu u odnosu na komunalne delatnosti.

Poslednji pokusaj familije da izvuce neki dinar na na racun preminulog. Na ovakvim aukcijama se neretko prodaju teska sranja, a bogatasi se takmice ko ce za vise para da kupi sto vece govno. Naravno, aukcije su dobrotvorne i sav prihod ide u fond za pomoc deci u Africi i sprecavanju globalnog zagrevanja.

Komad odeće koji će bez obzira na izgled ili stepen zajebanosti učiniti da izgledamo poput najvećih dukatlija.

Nešto što zaokuplja bar malo pažnje kod učenika koji se vrate sa ekskurzije, kod njihovih baba koje obavezno pitaju ''Šta si jeo, jesi li pojeo sve?'', kada su učenici mlađih razreda.
Uglavnom, meni hotela, motela, restorana, menzi, birtija širom Srbije, bar kad su deca na ekskurziji u pitanju, je nepromenljiv :

Doručak : Čaj za piće, po 2 ona kockasta komada sa marmeladom i magarinom po tanjiru, kriške leba, eventualno neki kačkavalj zapakovan u foliju u obliku parčeta pice za jelo.

Ručak : Klasik - šnicle i krompir pire ! Sad, tu su moguće razne varijacije. Nekad umesto pirea imamo krompiriće, nekad pire od šargarepe valjda, onaj narandžasti ( koji UVEK ostaje netaknut od ogromne većine đaka ). Daju se različite vrste mesa, od piletine, do svinjetine i govedine diskutabilnog kvaliteta. Naravno uz to ide kupus salata. Nečega od tečnosti uz to - nema.

Večera : Neka pita i jogurt verovatno, ali naravno, i to većina ne jede.

I ovom prilikom želim da izrazim ogromnu mržnju prema stavu tih mlakonja od đaka koji nikad ne pojedu, ili uopšte ne jedu hranu koju im postave. Ja zato namerno sa ortacima uzmem i pojedem sve, čak i tuđe, i uživam da se raspravljam kad nam govore da smo seljaci, životinje ili ne znam šta.

Njih srećete u mimohodu. Proći će pored vas pognute glave i spuštenog pogleda prikovanog za beton. Proći će žurno, trudeći se da vas ne dotaknu. Pomislićete 'Koja mrzovoljna osoba'. Nastaviće da žive u senci svojim povučenim, pasivnim životom, kao da se plaše da zakorače u realnost, u centar događanja, u centar pažnje misleći da će biti povređeni, skrnavljeni od strane drugog živog bića. Vratiće se svom domu gde će njihova intravertna ličnost biti bezbedna dok ponovo ne budu prinuđeni da ga napuste. Neće zvati prijatelje na kafu ili čaj, jer prijatelje nemaju. Roditelji su mrtvi, ili žive na određenoj udaljenosti pa im u posetu dolaze retko. Dece nemaju jer nisu upoznali srodnu dušu, nisu imali prilike. Žive za svakodnevni trenutak povratka sa posla na jedino mesto koje im nije strano, koje im uliva osećaj samopouzdanja i odiše prijatnošću. To mesto je njihov dom, i nijedno drugo. Umreće sami, bez igde ikoga. Komšije će pričati kako su bili čudaci. Psihopate. Poremećeni. I niko nikada neće spoznati pravi uzrok njihove stopljenosti sa pozadinom života.

Nekada se u našim krajevima naplaćivala globa, do zla boga težak porez nakon kog bi domaćin bio srećan što mu je porodica na broju ,a ovce hrana i ostalo uzimani su, zlatnike seljak nije ni mirisao pa nije ni patio za njima. Ostajalo bi seljaku da pet puta umoči hleb u čaj za doručak, a ručak bi večerao. Ženu bi punio često , izvijajući svoje znojavo i dlakavo dupe zarivajući se u njenu obraslu buđavu mašinu, istresajući tako sav bes koji se nakupio, a ona primala te udarce i po potrebi poreskih službenika... Zgrčeni u svom toplom i trošnom domu, palili bi sveću i molili se bogu, kog nisu zaboravljali za razliku od danasnjih paćenika koji primaju udarce monetarnih oligarha, samo što nemaju svoju trošnu kuću već žive u tuđem iznajmljenom stanu, hladno im je i greju ih pogledi na Milomira Marića koji u obližnjoj kafani loče jutarnju kaficu (malo li je videti njega uživo i sve te poznate sa tvea ) zaključiše mladi ljudi koji daleko od grobova svojih predaka, udaljeni od vere , nasloniše svoja dupeta na hladan beogradski asfalt.

Nešto što te ne radi kako bi htio.

Stari švalerski sleng za produženo druženje u komšiluku.

Suptilno ukazivanje domaćinu slavlja, ili konobaru zaduženom za sto za kojim se nalazimo da je sat kulturnog i umjerenog ispijanja alkohola davno otkucao svoje. Dok važe norme uljudnog ponašanja, red nalaže da se piće sipa iz položaja podlaktice koja vodoravno stoji sa stolom, dok se težište u kojem se nalazi flaša kontroliše odmjerenim pokretima šake. Pri tome se pazi da se piće pažljivo dozira, da količina tečnosti ne premašuje 2/3 pivske čaše, odnosno da se žesta sipa po propisanom normativu.
Naravno, kada nam leti sto vrana nad glavom, ili kada ode mast u propast, odnosno - sasvim suprotno kada bogu prođe tiket pa nam se slavi, društeno-prihvaćeni metodi točenja propisani Bontonom padaju u zaborav.
Tada na scenu nastupa opuštena motorika, ruka koja toči mijenja nagib, sa tendecijom vertikale, a šaka postaje odveć labavija, dok piće sa svakom turom sve više preliva čašu.
Lica zadužena za sipanje često ovo zaboravljaju, ili se prave Englezi, pa od šljivovice ili zidarskog piva umisle crni čaj sa mlijekom, te i dalje poštuju gorenavedena pravila, kojima nakon što alkohol prodre u krv, više mjesta nema.

U određenim, khm, zrelim godinama počast rezervisana za dobre prijatelje. Kad smo klinci onda nam je bitno samo da je mnogo gostiju i što više poklona, ali kako starimo sve nam je važnije da su tu samo najiskreniji i da je društvo prijatno.
Cinički komentar upotrebljiv za označavanje koliko nam je neko nepotreban u životu. Oni koje želimo videti znaju kad treba da dođu ako su u mogućnosti, ako moram da te zovem posebno onda nema ni potrebe da dolaziš.

Lek protiv bolova,ne preterano jak,pa se za istu muku cesto koristi "nesto" jace (ovde je rec o dozvoljenim sredstvima :)). Ono sto razlikuje Andol od drugih njemu slicnih lekova je cinjenica da ga kod nas,posebno stariji,smatraju "lekom za sve".Tako babe i dede koriste isti za sve od temperature do side.Nema te bolesti,povrede,smrti koju Andol nije zalecio i izlecio.Jedan od onih medikamenata koje svaka kuca u nas mora imati.Koristi se bez recepta zato sto je clan bogate kucne apoteke,koja je provereno najbolja.

Karakterna osobina ljudi koji nisu preterano vični u poslu kojim se bave. Razočaravaju nas iznova i iznova. Ako postoji izraz „kurton od čoveka“, kesa je augmentativ kurtona.

Taština polica sa raznim travkama i bočicama nepoznatog porekla.

Izađeš sa drugovima napolje (ili u grad)...Odjednom, neka bistra glava predloži da odete u neki kafić ili restoran. Ti se protiviš tome zato što si švorc ali si u manjini i nemaš drugog izbora nego da odeš sa njima. Dok oni gledaju Meni, tebi je neprijatno jer se osećaš kao grejač stolica unutra. Najzad, konobar dolazi, oni narucuju i kada konobar pogleda u tebe ti mu samo kažeš da ti donese čašu vode... Kasnije, drugari se šale na tvoj račun uvek kad neko pomene kafić ili restoran...

Najveći šmeker na estradi iz senke, širokog osmeha, neodoljivih gručo marks obrva i ubedljivo najvećeg trupa i telesine na estradi. Volim ga, al liči pomalo na gorilu, realno. Ko italijanski mafijaš iz tridesetih. Još vidi kolke Čeda ruke ima vidi se da je bio bokser u poluvranjanskoj kategoriji. Skrco bi Šabana ko grisinu, kad bi stiso Miroslava otpevo bi moravsko predvečerje u altu.
Al neće Čeda, nije Čeda neki ljakse nego gospodin među pevačima, samo što se ne eksponira toliko jedino što navrati u Šarenicu neki put da otpeva ne točite mlado vino izblajhainim babama, crvenokosim gospodjama i mediokritetima, al on sam je neprikosnoven i čist kao suza izdajica koja još nije kanula.
Čeda je inače pravi dobroćudni meda i simpatični proždrljivko koji nema pažnju kakvu bi trebalo da ima isto kao i njegovo rodno Vranje, dok se razne srpske atine provlače kroz medije, kuš bre, u jaka stvar mala kazaljka je velika da bi video skeledžija iz Segedina, mrš!
Ne točite mlado vino i ne dirajte Čedu napraviću lom!
Inače, tela Vesna Zmijanac da se jebe s njim, Čeda reko ne, idem da berem čaj na Rtnju. Može mu se.